Pretraga

Ognjenka Lakićević: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu

Ognjenka Lakićević: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu


svet je na pauzi (osim onih koji na pauzu nemaju prava, srce za njih), i u kontekstu svega megasjebanog šta se dešava, mislim da je to okej. nešto je moralo da se desi da bismo imali momenat pauze.

u mirnodopsko doba, srbija je moj fokus i izvor frustracije, a trenutno posmatram širu sliku, manje banalnu, sada važniju.

trenutno posmatram.

svet se zbunio.

nisam sigurna da će svet biti bolji, jer uvidi retko idu dalje od ličnog komfora ljudi, ali verujem da neće biti isti. svakako, zanima me mnogo toga, između ostalog, da li će kapitalizam da se slomi ili naprotiv, ubrza. ili, na primer, da li ćemo i dalje nakon ovoga imati zoo vrtove, jednu od umobolnih zamisli svirepog čoveka.

ne osećam se zatočenom jer smatram da je dobro da ne budem napolju dok vlada lepra, pa bih boravak napolju ionako svela na minimum, da nabavim za sebe i one koje snabdevam, sve i da nema mera. ne možeš ti meni da narediš da budem gajbi koliko ja hoću da budem gajbi, ne jer sam u paklu da ću da umrem od ove bolesti, mada to se nikad ne zna, nego jer bih mogla da zarazim nekoga, e od toga bih umrla.

naravno da sam frustrirana, ali ne jer sam kod kuće, nego jer je sve nadrealno, jer je sve stalo, jer je neizvesno i jer je tužno što je toliko velikom broju ljudi ugroženo zdravlje, a i što će nam svima biti ugroženo psihičko zdravlje, a mnogima finansije. a i jer predugo nisam zagrlila nikoga.

ipak, proleće je opet došlo. već godinama patim od onoga što se zove eco-grief, i svaki put me razneži dolazak proleća koji planeta negde i nije zaslužila - ali znam ljude koji jesu. i zbog njih mora da dođe.

i uprkos mom za većinu ljudi depresivnom i mračnom pogledu na svet, anksioznosti i zabrinutosti (koja me je kidala mesec dana pre pojave nultog pacijenta u srbiji), moguće je biti srećan zabrinut čovek. srećna sam, delom se takav rodiš, a delom naučiš. i dalje pravim top liste najlepših stvari koje su se desile u toku dana.

kada sam zbog bolesti izgubila neke od najvažnijih ljudi u životu - a to te jako promeni, posebno ako si mlad, i ako si dugo bio anksiozan, u stalnoj pretnji od gubitka - nikad više nisam imala priliku da budem bezbrižna.

još jedan gubitak ne bih podnela.

zato ne osećam čuvenu paniku (e šta beše s tim konceptom dizanja panike), zato se nikad ne podsmevam bolesti (manja sam od nje), i zato je svaki dan kada su ljudi koje volim zdravi moj srećan dan.

na to se nadoveže moja opsesija činjenicom da je ljudski um smislio logore, robovlasništvo, zločine nad nedužnima, mučenje, eksploataciju životinja, i da se onda od patnje koju čitanje o tome izaziva lečim čitanjem o tome kako se hrabro izdržavaju neki užasi.

što ne znači da se ne bunim na svaku nepravdu, i da mi ljudi ne prebacuju što sam toliko reaktivna. valjda jer mislim da nepravdu ne smeš da pustiš, ne smeš da joj daš da zaživi, opsednuta sam prevencijom, valjda da se traume iz istorije ne bi ponovile.

ali, prvo moram da znam da ta reaktivnost kod mene nije reakcija na nešto moje lično, neki neprorađeni problem, ili reakcija na to jer mi je npr. narušen komfor, već jer sam spoznala ceo obim opasnosti koju konkretna nepravda predstavlja. ne dozvoljavam sebi razmaženosti ako postoji neki drugi, viši cilj. još ako je dr srđa janković Ognjenka Lakićević: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu (фото 1) rekao da treba da sam gajbi, onda znam da nisam poludela.

ovo je vreme za minimalnu hrabrost (mi koji samo treba da smo gajbi, nije neki strašan pakao, osim ako je pakao na gajbi), a više za strpljenje.

divno je vreme za individualno posrnuće, moje omiljeno! ja sam iskreni fan toga. sloboda je u puštanju sebe da se blamiraš, u komforu koji nađeš u klimavom dostojanstvu, unutrašnja je to kategorija, i moja je, ta sloboda. niko sem mene nema tu moć da mi je oduzme.

policijski čas dođe i prođe, a ja sam ga sebi uvela i pre nego što su se ovi setili. ne osećam se da se od mene traži nešto što sama ne bih primenila, neka nemoguća žrtva, a stičem utisak, pričajući s drugima, kao da smo naterani da nekome činimo uslugu, pa mi je taj deo promakao. možda ja nisam neki altruista, ali kapiram pridržavanje mera / koje nažalost mora da se nauči / čuva živote ljudi koje znam, i koje vi znate.

neće ovo trajati zauvek, ali je velika prilika da se razmisli o svemu. a kada se razmišlja, onda se sačeka sa zaključcima, sem u vezi sa hitnim stvarima, tipa 2m distanca, pođi od toga da si sam zaražen.

ovo nije nikakav bulšit popularne psihologije, sve je u tebi, ti si zen, kakav sam ja zen, pa svakog dana sam do ove lepre pravila neke revolucije, što si to rekao, nije dovoljno promišljeno, kakav je ovo stav, šta je sa svetom. ali, ovo je druga stvar. veće je od mene i jače od svih odbrambenih mehanizama. stišala sam se. imala bih na mnogo toga da se žalim, ne samo sada, već u životu, previše nepravdi sam iskusila već, ali ima većih stvari od kukanja, a i koga realno zabole tuki, samo smara, neinventivno je, samoživo u ovom trenutku kad su svi sjebani - samo su neki više.

postoji taj jedan dan u godini po kojem merim kad život postaje bolji (to je bilo pre lepre merilo, sad nema opuštanja, ali ono, lepo je: kad je dovoljno toplo za otkrivene noge.

došlo mi je proleće na gajbu.

sezonu golih nogu proglašavam otvorenom, i to je jedna od stvari kojoj se mnogo radujem. otkrijmo svoje ožiljke i živimo u miru s njima Ognjenka Lakićević: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu (фото 2).

nou mor guba od trenja s odećom do jeseni.

neću da pišem ostani kod kuće, nije kao da imate izbora haha.


uzalud sam pisala postove o strpljenju i opasnosti od preranog opuštanja, ipak je populizam pobedio, lagano ukidamo mere, teretana bleja uskoro.

vidim danas ipak klabing u crkvi, ma realka, ipak nije to to bez okupljanja, šta je uskrs ako ne zaraziš nekoga, ljubi bližnjeg svog Ognjenka Lakićević: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu (фото 3).

hoću reći...

pesma 'gloria' bi bila adekvatan ali preočigledni izbor zbog prvog stiha, pa sam izabrala jednu njenu drugu pesmu, koju zapravo još više volim.

kako ne bih izašla s gajbe nikad dok je ovako depresivan svet, pa makar skinuli sve mere

samo kad moram

a i to me mrzi pakleno, peri ovo, dezinfikuj ovo, ono, sve pomešam, ko iz polja bubonske kuge ukrštene s černobiljom da sam došla

koja smaračina

kako se to uopšte slobodom moze zvati, ta sumorna simulacija života napolju

baš me zabole kad ističe policijski čas, meni je isto, samo da odnesem šta treba kome

prošetam se kolima, gas, kvačilo, kočnica

zamisli nemaš dom, o tome godinama mislim prečesto

kaze dr srđa da je rano za loženje

otvorim prozor, malo gledam, zatvorim, smaračina

nedostaje mi napolje kako je bilo, ne ovo ovakvo, ovo je tužno

kad već nema lepote napolju, autoklabing je zasad ipak osnovni postulat života sada

proleće je i u stanu, proleće je veće od svega

zapanjujuće je kako nas planeta i dalje nagrađuje prolećem

uvek sam volela gajbu, a sada sam <in a kvalitetna relationship with gajba>

ne zovite vi mene, ja ću vas zvati

nikad

šalim se

možda

they can't fuck with me because I got my hOgnjenka Lakićević: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu (фото 4)ome

Sve misli su preuzete sa Ognjenkinog Facebook profila uz njenu dozvolu.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar