Ognjenka Lakićević: sve misli koje su mi danas prošle kroz glavu

svet je na pauzi (osim onih koji na pauzu nemaju prava, srce za njih), i u kontekstu svega megasjebanog šta se dešava, mislim da je to okej. nešto je moralo da se desi da bismo imali momenat pauze.

u mirnodopsko doba, srbija je moj fokus i izvor frustracije, a trenutno posmatram širu sliku, manje banalnu, sada važniju.

trenutno posmatram.

svet se zbunio.

nisam sigurna da će svet biti bolji, jer uvidi retko idu dalje od ličnog komfora ljudi, ali verujem da neće biti isti. svakako, zanima me mnogo toga, između ostalog, da li će kapitalizam da se slomi ili naprotiv, ubrza. ili, na primer, da li ćemo i dalje nakon ovoga imati zoo vrtove, jednu od umobolnih zamisli svirepog čoveka.

ne osećam se zatočenom jer smatram da je dobro da ne budem napolju dok vlada lepra, pa bih boravak napolju ionako svela na minimum, da nabavim za sebe i one koje snabdevam, sve i da nema mera. ne možeš ti meni da narediš da budem gajbi koliko ja hoću da budem gajbi, ne jer sam u paklu da ću da umrem od ove bolesti, mada to se nikad ne zna, nego jer bih mogla da zarazim nekoga, e od toga bih umrla.

naravno da sam frustrirana, ali ne jer sam kod kuće, nego jer je sve nadrealno, jer je sve stalo, jer je neizvesno i jer je tužno što je toliko velikom broju ljudi ugroženo zdravlje, a i što će nam svima biti ugroženo psihičko zdravlje, a mnogima finansije. a i jer predugo nisam zagrlila nikoga.

ipak, proleće je opet došlo. već godinama patim od onoga što se zove eco-grief, i svaki put me razneži dolazak proleća koji planeta negde i nije zaslužila – ali znam ljude koji jesu. i zbog njih mora da dođe.

i uprkos mom za većinu ljudi depresivnom i mračnom pogledu na svet, anksioznosti i zabrinutosti (koja me je kidala mesec dana pre pojave nultog pacijenta u srbiji), moguće je biti srećan zabrinut čovek. srećna sam, delom se takav rodiš, a delom naučiš. i dalje pravim top liste najlepših stvari koje su se desile u toku dana.

kada sam zbog bolesti izgubila neke od najvažnijih ljudi u životu – a to te jako promeni, posebno ako si mlad, i ako si dugo bio anksiozan, u stalnoj pretnji od gubitka – nikad više nisam imala priliku da budem bezbrižna.

još jedan gubitak ne bih podnela.

zato ne osećam čuvenu paniku (e šta beše s tim konceptom dizanja panike), zato se nikad ne podsmevam bolesti (manja sam od nje), i zato je svaki dan kada su ljudi koje volim zdravi moj srećan dan.

na to se nadoveže moja opsesija činjenicom da je ljudski um smislio logore, robovlasništvo, zločine nad nedužnima, mučenje, eksploataciju životinja, i da se onda od patnje koju čitanje o tome izaziva lečim čitanjem o tome kako se hrabro izdržavaju neki užasi.

što ne znači da se ne bunim na svaku nepravdu, i da mi ljudi ne prebacuju što sam toliko reaktivna. valjda jer mislim da nepravdu ne smeš da pustiš, ne smeš da joj daš da zaživi, opsednuta sam prevencijom, valjda da se traume iz istorije ne bi ponovile.

ali, prvo moram da znam da ta reaktivnost kod mene nije reakcija na nešto moje lično, neki neprorađeni problem, ili reakcija na to jer mi je npr. narušen komfor, već jer sam spoznala ceo obim opasnosti koju konkretna nepravda predstavlja. ne dozvoljavam sebi razmaženosti ako postoji neki drugi, viši cilj. još ako je dr srđa janković

uzalud sam pisala postove o strpljenju i opasnosti od preranog opuštanja, ipak je populizam pobedio, lagano ukidamo mere, teretana bleja uskoro.

vidim danas ipak klabing u crkvi, ma realka, ipak nije to to bez okupljanja, šta je uskrs ako ne zaraziš nekoga, ljubi bližnjeg svog