Potpuno sam odlepila, prsla…vozi me Sunce, jurim ga i sve planiram po njemu. Malo ću da radim, pa na Sunce, kupiću najosnovnije potrepštine za izolaciju pa ću na Sunce, možda i opalim fotosintezu, poješću nešto malo, čisto da imam dovoljno snage za skakutanje na Suncu. Da mu otvorim karlicu i pustim njegov zrak u sebe jer koliko mi je potrebno da mi ljubi svojom svetlošću lice, toliko je taj snop ljubavi poželjan da me obasja i zagreje mi dušu iznutra. Širim se i cvetam, puštam nektar da teče, da se penje između kukova dok ih ljuljam a usta mi pune njegovi plamenovi, spuštaju se niz grlo i spajaju u mom centru. Topi me Sunce. Sunce mi je ušlo u hram ili već ne znam koja je to kuća, Venera u Ribama samo ove sada plivaju u lavi. I može da pada kiša ne brinem jer bljuvaću dugu. Baš jednu duuugu duguuu. Spuštaću se niz nju kao dete niz tobogan i opet ću se popeti na Sunce da me vozi. Neka se jebe smak sveta, vreme stoji dok se Sunce mazi sa mojim Univerzumom. Možda sam prsla, možda sam odlepila, ali to je bilo davno – sada je zlatom zalepljeno sve i još bih se valjala u toj lepljivoj radosti, razmazala je i utrljala u svoje grudi dok mi Sunce gricka bradavice i pita da li mi je dosta! Ne, Sunce, nije mi dosta ali ako želiš, možemo mi i o kolapsu civilizacije i kako se shiftujemo na novi nivo nesvesti! Koja haludžica…vreme je stalo – jer Sunce se okreće oko mene, a ja oko Sunca, Zemlja može da odmori, delfini da se vrate u Veneciju, ljudi da nauče ultimativnu lekciju, a meni se jebe jer je Sunce rešilo da se useli u mene!
