Od dnevne sobe do pustinje Atakame: Aleksa Jovanović o tome kako je BURT pokrenuo trkačku revoluciju u Beogradu

Ukoliko se bavite trčanjem, sigurno ste već čuli za Aleksu Jovanovića, poznatog kao Aki – jednog od osnivača i kapitena BURT-a, prvog besplatnog running kluba u Beogradu. Kao jedan od ključnih članova, Aleksa je učestvovao na nekoliko ekstremnih trkačkih izazova širom sveta, poslednji je ultramaraton kroz pustinju Atakama u Čileu čuveni The Speed Project Atacama kao i neslužbena štafetna trka duga 550 km od Los Anđelesa do Las Vegasa The Speed Project Los Angeles Las Vegas, gde BURT tim ne samo učestvovao, već je i odneo pobedu i to kao prvi trkački tim sa Balkana koji je to uspeo.

Aki nije samo jedan od onih trkača koje srećete rano ujutru, dok Beograd još zeva i polako se razbuđuje, dok on već piše kilometre pod đonovima (mada je malo i takav). On je čovek koji je, pre nego što su ga nedeljna trčanja sa BURT ekipom odvela do najvećih svetskih trka i pre nego što je obuka mladih trkača u adidas Runners timu postala njegova strast, jednostavno poželeo da potrči. Ne zbog rekorda, ne zbog nekog većeg plana, već zbog onog romantičnog osećaja da grad, makar na tren, pripada svima onima koji odluče da ga osvoje, zbog toga što nije želeo da stane onda kada mu je život možda sugerisao da bi trebalo.

Ovaj razgovor nije samo priča o nastanku jednog od prvih besplatnih trkačkih klubova u Beogradu, niti o desetini hiljada pretrčanih kilometara u poslednjih dvanaest godina koliko ovaj trkač ima iza sebe. Ovo je, pre svega, skromna, kratka i emotivna priča o jednoj traci za trčanje u dnevnoj sobi, o prijateljstvu, o ideji da sloboda ima ritam i o tome kako trčanje – ako mu dopustiš, može da postane više od sporta. Može da promeni tvoj život. I tvoj grad. I na kraju, tebe samog.

A moj cilj? Moj cilj je da baš ti, koji sada čitaš ove redove, daš sebi šansu da tvoj život dobije drugačiji ritam. Da pronađeš svoju traku, izgradiš svoj tempo i možda, baš kroz trčanje, otkriješ kako se svet može promeniti korak po korak.

Kako je jednom rekao Haruki Murakami u svojoj knjizi „O čemu pričam kad pričam o trčanju“: trčanje nije samo fizička aktivnost, već duboka meditacija, način da upoznaš sebe i da kroz svaki pređeni kilometar naučiš lekcije koje se tiču života. Upravo ta misao je nešto što želimo da podelimo u ovom razgovoru, jer ono što naučiš trčeći, možeš primeniti u svemu što radiš.

Aki, da li si pre nego što si osnovao svoj trkački klub bio član nekog tima, opiši nam svoje početke u trčanju?

Aleksa Jovanović: Nisam pre osnivanja BURT-a bio član nekog trkačkog kluba, a tada ih i nije ni bilo. Bilo je organizovanih treninga trčanja koji su se plaćali. BURT je osnovan 2014. godine. Ja sam recimo svoj prvi polumaraton istrčao 2013. a da sam pre tog polumaratona trčao možda tri puta po 7km. Kao malog oduvek me je privlačilo da posmatram trkače kako trče ulicom dok traje maraton u Beogradu. Sve što je masovno, što podrazumeva solidarnost me privlači – i u sportu i u životu. Takođe, sama činjenica da čitav grad staje zbog ljudi koji samo trče po ulici mi je facinantna. Kao da dobijamo momenat u kom se svi ujedine kako bi ostvarili jedan zajednički cilj. Pa, zamislite samo činjenicu da svako od nas ima sposobnost trčanja. To je fantastično romantičan momenat ovog sporta. Sad zamislite da svi potrčimo kada je maraton.

Šta te je još navelo da osnuješ svoj trkački klub?

Aleksa Jovanović: Igrao sam košarku kao mlad i voleo sam penjanje uz stenu. To su bile moje glavne aktivnosti. Dogodilo mi se kasnije u životu da sam polomio šaku i imao dve operacije. Šake su mi bile potrebne za oba sporta, i za košarku i za penjanje. Međutim, jedino za šta ti šaka nije potrebna je trčanje. Počeo sam da trčim tako što sam trčao kod kuće na traci. Ta traka se kod nas u kući našla igrom nesrećnih okolnosti – moj očuh je bio bolestan i morao je dosta da šeta. U tim prvim momentima ja sam trčao kao besan po njoj… U glavi sam imao samo jedan (novi) cilj – istrčaću Beogradski maraton. Kasnije, to se nikada neće dogoditi, mnoge sam maratone i polumaratone u svetu istrčao samo nisam taj u Beogradu. U Beogradu sam recimo istrčao tu prvu polutku tj. polumaraton.

Nakon tog polumaratona nastavljam da se bavim trčanjem i to u društvu. Nakon nekog vremena, moje društvo i ja odlučujemo da osnujemo BURT. Prvi članovi su bili Milica Vucković, Ana Šutić, Nikola Miljković, Milko Babić i Mandarina Stefanović. Nas petoro. Imali smo dva termina okupljanja, nismo znali šta radimo. (Smeh) Sredom je bilo recimo – sporo trčanje tj. „spora sreda“, a nedeljom smo radili dužinu. Kasnije nam se pridružio Miloš Salaški, naš poznati atletičar, kao trener. Trčali smo svuda po gradu, nismo želeli da uzimamo nikome novac jer je trčanje aktivnost koju „svako zna da radi“. Ne smatramo ni danas da imamo neki „poseban“ plan koji nekome može pomoći, itd. Čak i malo dete kada dovoljno poraste, stane na noge, napravi prvi korak i prvo pokuša da potrči. Mi možemo da podelimo savete, ali stojimo iza toga da trčanje nije neka velika nauka.

I danas gajimo iste vrednosti kao i pre više od deset godina samo su se kapiteni promenili a to smo Milko Babić, Marko Tomić i ja, trener je naša atletičarka Bilja Cvijanović.

BURT nudi besplatne treninge jer smatramo da je trčanje aktivnost koju svako zna da radi i ono ne treba da bude privilegija

Trčanje se doživljava kao individualni sport, otkud potreba za klubovima i u čemu je osnovna razlika između trčanja u klubu i samostalnog trčanja? Lično – da li ti više voliš da trčiš sam ili u grupi?

Aleksa Jovanović: U periodu kada smo se mi okupili taman je počela neka veća ekspanzija trkačkih klubova u svetu. Kod nas naravno sve dolazi desetak godina kasnije, tako je i u ovom slučaju. Ja lično smatram da su trkački klubovi samo zajednica ljudi koja se interesuje za istu stvar. Na taj način je mnogo lakše uraditi nešto, postići neki cilj – koji god da je. Kada je reč o BURT-u mi smo zaista svi postali veoma bliski prijatelji i smatram da je to ono neprocenjivo, adidas Runners tim čiji sam kapiten takođe nudi besplatne treninge i otvoren je za svakog ko ne želi da ide kroz proces potpuno sam.

Kada je reč o tome da li trčati sam ili otići u klub, ne znam šta bih rekao, smatram da je dosta lakše u grupi. Mi imamo osmišljenje treninge, pripreme za trke, itd. Smatram da čovek na kraju dana može da kombinuje oba, da trči u klubu i da ne odustaje od toga da trči samostalno. Mislim da bi svi trebalo da iskoristimo sve što možemo kako bi nam bilo lepo dok radimo ono što volimo da radimo, a da pri tom učinimo još nešto za ovaj grad i ostavimo neki trag. Na kraju, čovek treba da radi ono što njemu prija.

koja nikada nije potrčala više od 500 metara?

Aleksa Jovanović: Samo kreni. Brzo se napreduje. Ništa nije strašno i nemoj ovo ozbiljno da shvataš.

Koje su najčešće predrasude koje ljudi imaju o trkačima i trkačkim kolektivima, posebno u Srbiji?

Aleksa Jovanović: U Srbiji često volimo da kažemo kako smo „sportska nacija“, ali to uglavnom znači da se hvalimo vrhunskim rezultatima nekolicine profesionalaca. Sve što izlazi iz tog okvira, naročito rekreativni sport, često se posmatra sa podsmehom ili nerazumevanjem. Mene redovno pitaju: „Zašto trčiš? Imaš li neke pare od toga?“ Ali, to su pitanja s kojima se gotovo svaki rekreativac susreće. Sport ne mora i ne treba da bude nužno u službi profita ili medalja.

Kada je reč o klubovima, za nas se često kaže da smo sekta. Ali to su, naravno, samo predrasude. Ljudi koji se okupljaju oko zajedničke želje – nisu sekta nego ljudi koje spaja zajednički cilj. To je ujedno i definicija zajednice.

Samo kreni. Brzo se napreduje. Ništa nije strašno i nemoj ovo ozbiljno da shvataš

Trčao si u grupi i individualno po mnogim gradovima sveta – šta misliš, u odnosu na to, da li je Beograd napravljen po meri čoveka koji trči, šta bi moglo da se poboljša?

Aleksa Jovanović: Beograd, generalno, više nije po meri čoveka. Uzročno-posledično, nije ni po meri trkača. Kada smo u BURT-u počeli da trčimo po gradu, malo ko je mogao da razume zašto to radimo. Namerno smo nastavili baš zbog toga što smo, između ostalog, želeli da mapiramo grad i da pokažemo da postoje ljudi koji ga koriste i za nešto drugo osim za vožnju automobila.

Kako kažu, „kad deca nisu besna, ni kuća nije tesna“. Smatram da je važno da ljudi ne budu sebični. Sa novobeogradske strane više ne može da se trči otkako je počelo uklanjanje Starog savskog mosta. Svakog leta oko Ušća se postavljaju ograde zbog koncerata i festivala koje ostaju tamo i kad nema događaja. Kod Beograda na vodi šetalište prekidaju objekti koji remete normalno kretanje – sve je manje javnih površina koje mogu da se koriste za različite aktivnosti.

Nama trkačima je ostala gotovo samo Ada Ciganlija. Beogradu ne treba nužno posebna staza za trčanje, dovoljno bi bilo da imamo očuvane i dostupne parkove. Grad je, uz sve što sam naveo i neodržavan. Mnoge javne površine nisu osvetljene, što direktno utiče na bezbednost i trkača i svih ostalih građana.

Postoji li ipak neka staza ili deo grada koji si toliko puta istrčao da ga posmatraš „svojim“ mestom i kroz koji voliš da protrčiš?

Aleksa Jovanović: Ja sam local legend na bulevaru kod Lipovog Lada. Ali, postoji jedan deo grada koji mi je posebno drag. Ranije sam živeo u Birčaninovoj, tik uz Kneza Miloša i uvek sam trčao uzbrdo, prema Hyde parku, Topčiderskom brdu i Dedinju, prelazeći preko Gazelinog nadvožnjaka. Tamo, u jednom kratkom momentu, kada pogledaš udesno ka Novom Beogradu, bandere i svetiljke se nižu u gotovo savršenom redu. U toj jednoj sekundi, dok pretrčavaš, uhvatiš trenutak koji je… gotovo savršen.

Jesi li osetio da ti se život menja zahvaljujući trčanju? Sećaš li se perioda kad si se „navukao“ jer ti je bilo toliko „dobro“?

Aleksa Jovanović: U životu sam više puta imao osećaj da je nešto toliko „dobro“, da nisam mogao da zamislim da živim bez toga. Tako je bilo na primer s košarkom. Danas sam evo bez nje i okej sam s tim, iako ponekad ipak zaigram. Život me je naučio da mogu da ostanem bez nečega što volim, ali da ipak uspem da pronađem nešto novo što me ispunjava i čini srećnim.

Jedan moj prijatelj, Miloš Dimitrijević – inače Ironman – jednom mi je rekao: „Najjači osećaj u životu bio mi je kada sam istrčao svoj prvi polumaraton. Mislio sam da sam car.“ To je potpuno tačno. I ja se često setim tog trenutka.

Danas, kroz rad sa adidas Runners timom, posebno volim da pomažem mladima koji prvi put istrče svoju „polutku“. Taj momenat u kom vidim njihovu pobedu, radost, nevericu – to su trenuci zbog kojih se recimo sada osećam istinski ispunjeno. Sa svakom novom grupom, dobijem priliku da ponovo osetim kako izgleda kad ti nešto promeni život. I to je lepo.

Život me je naučio da mogu da ostanem bez nečega što mnogo volim i da opet pronađem nešto novo što me ispunjava i čini srećnim

Da li se nekad uplašiš pomisli da trčanjem trošiš svoje telo? Ili na to gledaš drugačije?

Aleksa Jovanović: Telo se uvek adaptira – u tome je njegova moć. Da nije tako, mi trkači bismo stalno imali „ozbiljne“ probleme. Svaki benefit, naravno, ima svoju cenu – pa tako i sport. Zato je važno pripremiti telo na svaki napor, bez obzira na njegovu vrstu.

Često razmišljam i o tome: da li je neki benefit zaista vredan rizika? Hajde da budemo realni, poznajem mnogo profesionalnih trkača. Zdravi su, izgledaju dobro, funkcionišu odlično. Na kraju krajeva, i sedenje kod kuće ima svoju cenu. O tome niko ne priča. Ne volim oduzimanje tuđe sreće. Dobronamernost mi je izuzetno važna osobina, a komentari poput: „Zašto to radiš?“ često ne dolaze iz dobre namere.

Čini se kao da nam se sve vreme provlači suptilno pitanje povreda i rizika. Kako se nosiš s padovima te vrste?

Aleksa Jovanović: Sad sam se setio Murakamija: „Bol je neizbežna. Patnja je izbor.” Recimo da trčiš i pomisliš: „Čoveče, ovo boli, ne mogu više da izdržim.” Ta bol je realnost, ali to da li ćeš izdržati zavisi isključivo od tebe. U životu stalno nailazimo na ograničenja. Poenta je da sa kartama koje su nam dodeljene odigramo najbolje što možemo. Povreda? To je često način na koji ti telo poručuje da nešto treba da promenimo. Da usporimo. Da razmislimo.

Povreda je za mene lično samo prilika da naučim nešto, da prilagodim pristup, da poradim na delu sebe koji je zatajio kako se isto ne bi ponovilo. U sportu, povrede su neizbežne. Ali ono što je stvar izbora jeste: hoćeš li se uvek povrediti isto, ili ćeš jednom nešto zaista promeniti?

Povreda je za mene prilika da naučim nešto. Hoćeš li uvek praviti istu grešku, ili ćeš jednom nešto zaista promeniti?

Kako spavaš noć pre neke velike trke? San je bitan za povrede.

Aleksa Jovanović: Ja generalno u životu imam problem sa spavanjem. Ako je reč o nekim velikim trkama, nekad ne spavam uopšte… Uvek nađem nešto što mora da se radi, pripremi. Imam i momente kada jedva čekam da se probudim jer ne mogu da dočekam trku. (Smeh)

A šta ponavljaš sebi u najtežim momentima trke?

Aleksa Jovanović: Ja sam od onih ljudi koji sabiraju i oduzimaju. Sabiram koliko kilometara mi je ostalo, koliko je to još minuta trčanja. Nekada ponavljam stihove: Let it flow, let yourself go, slow and low that is the tempo – od Beastie Boys-a.

Šta ti je donelo trčanje što košarka nije mogla?

Aleksa Jovanović: U trčanju nema protivnika. Boriš se sam sa sobom. Donela mi je slobodu od toga da se takmičim sa drugima.

Kako postavljaš granice kad je trčanje u pitanju, kako se osećaš kad je probiješ i koliko daleko ideš u postavljanju tih granica? Zna li telo samo gde je granica?

Aleksa Jovanović: Postoje granice. Za mene su, teorijski, ograničenje samo zakoni fizike. Sve ostalo je pregovaranje sa sobom. Pa su tako i granice koje nekada vidimo pred sobom zapravo tu da se pomeraju.

Sećam se jedne trke u Kopenhagenu. Trčim i ponavljam sebi: „Ne mogu više. Ne mogu više.” Umor me je toliko savladao da sam bukvalno žmurio dok sam trčao. Ipak, nisam želeo da odustanem. I onda mi je kroz glavu prošla misao: „Dobro, evo trčim zatvorenih očiju. Možda ću upasti u neku rupu, možda ću iskriviti zglob i imaću opravdanje da stanem.” Nažalost u tom trenutku, ali posle na sreću, to se nije dogodilo i istrčao sam do cilja.

Pre neke trke često pomislim: „Šta je najgore što može da se desi? Boleće, i to je ok, prihvatam. Da kolabiram?” Pa dobro i to bih preživeo. Tako da, dok boli ok je, a samo me kolaps može zaustaviti. A do sada nisam ni jednom pao u nesvest. Naravno, trudim se da budem razuman čovek. Ne trčim da bih se povredio. Važno je da naučimo kada treba da guramo dalje, a kada uopšte ne treba ni da započnemo.

Za mene su ograničenje samo zakoni fizike. Sve ostalo je pregovaranje sa sobom.

Šta misliš koje su najčešće greške koje prave trkači?

Aleksa Jovanović: Preterivanje – nema greške. (smeh) Ali, sve je to deo puta i ne bih ja tu ništa dirao. Takođe, mislim da rezultatima u trčanju čovek ne može da kompenzuje neke druge stvari u životu. I to je jedna od čestih greški koje primećujem.

Postoji li razlika između discipline i opsesije? Šta je kod tebe slučaj trenutno?

Aleksa Jovanović: Primećujem kod novih trkača kako postaju opsesivni. Kako krenu rezultati, tako oni počinju da se forsiraju. Ali, to je sve deo „dečijih trkačkih bolesti“.

Milsim da je disciplina važnija. Nisam siguran tačno kako bih opisao jedno i drugo, koje su to prave definicije. Doslednost je možda bolja reč. Mislim da je čovek izuzetan ukoliko radi nešto čak i kad mu je teško i kad se plaši. Na kraju, šta je i hrabrost. Ako se ne plašiš ili ako se plašiš, a uradiš to. Ne znam, kod mene se recimo smenjuju disciplina i opsesija, mislim da je to divno.

Koja su ti najteža odricanja? Da li ih uopšte vidiš kao žrtve ili si naučio da ih prihvatiš kao deo puta?

Aleksa Jovanović: Koliko ulažeš – toliko dobijaš. Ako smatraš da se nečega „odričeš“ vremenom ćeš u životu postati nezadovoljan. Čovek bira u šta će da ulaže energiju i šta mu je važnije. Kada se tako postave stvari pojam odricanja potpuno gubi smisao.

Koliko ulažeš – toliko dobijaš.

Ko su tvoji uzori – u sportu, životu, ili filozofiji? Jesi li ikada imao onaj ,,klik“ momenat kroz tuđa trkačka dela ili priče?

Aleksa Jovanović: Imam samo osobine koje cenim: radoznalost, otvorenost i dobronamernost. Svako ko je takav mi je uzor.

Mnogi ljudi koriste sport da izađu iz depresije. Šta kada sport postane izvor tuge, pritiska, praznine?

Aleksa Jovanović: Ja trčanje koristim kao sredstvo za meditaciju. Promišljanje. Nekad trčim i zbog to malo sreće koje čovek dobije naletom dopamina. Zarad pražnjenja… Nikada nisam imao iskustvo u kom mi je sport postao izvor trajne tuge. Bitno je znati da su sva negativna osećanja prolazna.

„Trkač sam. Zato i pišem ovu knjigu. Šta sam naučio trčeći svaki dan? Najprostije rečeno: ono što sam naučio trčeći, primenljivo je na sve ostalo u životu“ rekao je Murakami – Šta si ti naučio trčeći?

Aleksa Jovanović: Naučio sam da poštujem trud i put koji sam prošao, ali i da prihvatim da neću uvek dobiti ono što sam očekivao.

Kada bi imao priliku da se obratiš sebi u nekom momentu svoje sportske karijere, šta bi rekao?

Aleksa Jovanović: Imaj više hrabrosti. Nemoj da razmišljaš o posledicama. Ništa nije tako strašno.

Foto: Maja Stanojević