PUN MESEC U ŠKORPIJI: Rendezvous sa samim sobom

Naravno da bi svaki astrolog pre pisao o lepotama koje donose Venera ili Jupiter, pogotovo s proleća, kada je Sunce u Venerinom znaku Bika, i kada napolju sve cveta, i miriše na dobro, ali kao što samo par kapi crne boje, sve te vesele, vedre tonove prevede u neku sivu ili tamno braon boju, tako i ovaj Pun Mesec u Škorpiji (12. maja u 18.55h) u kombinaciji sa retrogradnim Plutonom (krenuo 4. maja), i kvadratom Merkura sa Plutonom (važi skoro čitav mesec), čine da pre nego što uberemo i pojedemo ove prolećne jagode, uradimo potpunu toksikološku i forenzičku analizu. Jer ima nešto otrovno u Škorpiji, samo ona to ne zna, dok joj taj spoljašnji neprijatelj ne otkrije i ne obznani sopstvenu moć i ubojitost. A sve je to proces otkrivanja sopstvene moći. A isto tako, nešto je trulo u državi Danskoj (okruženju), a možda i otrovno. Takve otrovne plodove već smo kusali na srpskoj trpezi, i prošli pun i mladi mesec u Škorpiji, i još uvek nas boli stomak, a intoksikacija i dalje traje. Kako je pun mesec uvek opozicija Sunca i Meseca, sad za vreme punog Meseca u Škorpiji, baš za vreme Sunca u Biku, koji predstavlja usta, često se dešava da nam se stvari koje ne možemo da svarimo, (jer su otrovne) i od kojih nam je muka, se vrate na usta. Te teme, koje su nam najbolnije, uvek iznova, baš za vreme punog meseca u Škorpiji, bivaju vraćene na mentalni repertoar, kao što su duboko zakopani, strah od izdaje, strah od toga da će nas oni koje najviše volimo povrediti, napustiti, ostaviti. Najdublji strah svih fiksnih znakova (a oni su sad prozvani) jeste da sve ima svoj (izvestan) kraj, jedino što znak Škorpije u svojoj osmici trasformacije jedini duboko razume tajnu promene (ali i zakone termodinamike), da sve teče i da sve se menja, i da ništa nikad nije izgubljeno, niti se može uništiti, jer je čitava materijalna šarijada, samo maskarada svih energija koje kolaju večnošću, beznađima i nepreglednostima Univerzuma.

Onda kad sve ukazuje na radost dokolice, to je onaj crveni znak upozorenja, pravim alhemičari da se u takvim momentima, ne opuštaju, jer znaju da nema vremena za dokolicu i da najjačim uraganima, erupcijama vulkana, cunamijima i zemljotresima predstoje neke čudne, ali vrlo duboke tišine. I nije to možda vreme za odmor, koliko za povezivanje sa najtišim delovima sebe, jer ti najtiši delovi nas, nam govore najveće istine, možda baš one za koje nismo još spremni. One koje zaglušujemo našom zavisnošću od neprestanih dešavanja, turbulencija, ludila i bežanja od mira, koji mešamo sa dosadom, i zavisnosti od pozadinske buke koju pravi naš um, i cele te “uzbudljive” drame gde nam se “kao” nešto dešava, pa makar i loše kako bismo imali na šta da se požalimo, i da nekome ispričamo tu neverovatnu priču sa tim tragikomičnim zapletom, pa da makar bar u svojoj priči i mi budemo glavna zvezda tog šeksirovskog zapleta. Jer posle nas, jedino ostaju priče o nama. Bilo one koje pričaju oni koji su nas baš jako voleli, ali još duže o(p)staju, one koje pričaju oni što su nas baš mrzeli. Kao da im sada dajemo povoda da pričaju o nama. Ovo je vreme da i mi budemo negativac u nečijoj priči, the villain. Kao da je ovo period da jednom i zauvek (dolaze mi arhaični izrazi zavavjek i vaistinu, dok Pluton diktira), stanemo na mejdan sa tim drevnim neprijateljima, koji kao da nas proganjaju kroz sijaset inkarnacija, ne bismo li ih, ne pobedili, nego ne bismo li se dublje zagledali u sebe, i makar još za jedan mikrometar jače zavoleli i prigrlilli sebe. Svi ti neprijatelji su tu, uz naše dopuštenje, da nam pomognu da privolimo svoju tamnu stranu meseca.

Ovo je vreme da i mi budemo negativac u nečijoj priči, the villain.

Takođe, ovaj kosmički momenat na raskrsnici i vetrometini fikshih znakova, je jedna stanica za rastanke. Sasvim je dozvoljeno da se intenzitet svih tih osećanja koje tako snažno i lično doživljavamo u vodenom znaku Škorpije, razblaži bilo suzama (“mascara bleeds the black tears”), bilo alkoholom, svakako, bolje nego krvlju. Ova stanica za rastanke, najpre želi da se oprostimo od starih nas, ali i od svih onih koji su nas poznavali kao takve, ili onih prema kojima smo se definisali i prema kojima smo gradili naš identitet (bilo da smo nečije dete, nečija žena, nečiji roditelj, prijatelj, brat, sestra, učenik…). Grubo učimo reči Slađene Milošević “da je važno ko si, a ne koga znaš”. Da shvatimo da bismo zagrlili nove ja, je potrebno da izbrišemo sve one koji bi nas podsećali na stare ja i bespotrebno jačali postojanje svesti o starom ja identitetu u trenutnoj realnosti. Koji stoje kao svedočanstvo starih ja. Kao spomenici, (u)spomenari i podsetnici šta smo pre voleli, radili, govorili, mislili, predstavljali. Pre nego što smo dozvolili sebi da se oko svega predomislimo, zato što sve to više nije svedočanstvo najviše istine o nama i naša sadašnja istina. A to su često oni najbliži nama, koji su svojim vremenom “platili” da svedoče postojanje tih starih nas i njihov razvoj, sada na ovim životnim raskrsnicama, oni su ti prvi koji će se tu ulogu “naših posmatrača” ustupiti nekom drugom i sami se otisnuti, bar na neko vreme, u pravcu podalje od nas, kako bi i sami saznali, ko su u našem odsustvu. I možda jesu svi ovi rastanci bolni, al’ što kaže pesnik iz Letu štuke: “a kada boli, tek tad znaš ko si”.

Odjednom bolje razumemo poslovicu da će nas i oni kojima se divimo i one koje proklinjemo proganati dok ih ne pustimo (“Our idols and demons will pursue us until we learn to let them go!„). Zamislite sad, sve one situacije, kada ste uradili nešto što je za vas potpuno autentično i prirodno, a kada biste se, ukoliko bi tome svedočio neko ko vam je jako bitan ili kome se divite, to njihovo prisustvo i svest da ste vi takvi, ispunila tolikim stidom i sramom od sebe, i spremnošću da se tih “sebe” brže bolje odreknete i otarasite, kako bi oni zadržali onu sliku o vama, koju vi želite da oni imaju, iako ta slika ne odgovara stvarnosti. Kada ste kompromitovali i izdali sebe zbog drugih, zbog održanja lažne slike o sebi. Možda pred nekim bitnim događajem, koji kad je u našoj svesti, postao važniji od nas, nas je progutao. Zapravo, svi ti, koji su vam tada bili važniji od vas, predstavljaju spoljašnju manifestaciju onih delova “ja”, koji vas podsvesno optužuju, ne prihvataju, zameraju, ograničavaju i uslovljavaju, a zbog kojih ste vi spremni i voljni da se odreknete istinskih sebe, nego da im se suprotstavite ili da ih dobrovoljno isključite iz svog univerzuma. Sve te osobe, su samo tvoji lični fraktali svesti, koji te samosabotiraju. Svi ti, koji su vas “primorali” da se odreknete sebe, da biste zadržali lažnu sliku u njihovoj svesti o sebi, sada nestaju zajedno sa lažnim slikama o vama (pod uticajem opozicije sa Uranom unutar ovog punog meseca), kako bi vam Kosmos dao dozvolu i megapriliku da konačno budete svoji i autentični, ali bez samoosude, samozameranja, samoprekora, bez stida i sramote.

MESEC U ŠKORPIJI – KAKAV JE TO RANDEZVOUS?

To je taj rendezvous sa samim sobom, koji usled tektonskog Uranskog delovanja tokom ovog punog meseca u Škorpiji,u najseksi striptizu ikada, skida sve one poznate slojeve nas i pred to ogledalo iznosi sve ono što smo potiskivali, skrivali, čega smo se stideli, od čega smo bežali. On (Pun mesec u Škorpiji) u svom pokušaju da nas pročisti od svega što mi nismo, na početku, kao kad ispiramo krpu kojom smo brisali nečistoće po kući, ispira sve prljavštine sa nas i stavlja nam ih na uvid. Dokle god vidimo da je voda prljava, to je znak da nastavimo sa čišćenjem. Istih se principa drži i Kosmos sve dok ne dobije čistu autentičnu verziju ja, dakle uništavaće, i spiraće neprestano sve verzije nas koje su onečićene bilo tuđim očekivanjima ili našom voljom da se negde uklopimo i budemo prihvaćeni.

Naše je, da dopustimo da svi ti izobličeni, lažni identiteti se sada speru u ovom svetom procesu ispiranja, znajući da smo na sve ove procese već pristali i doneli odluku da ćemo ih proći. Baš kao kad Neo iz Matriksa sreće proročicu koja mu je ponudila kolačić (accept all the cookies), pa se zapitao zašto bi mu uopšte i ponudila kolačić, ako ne bi znala da će ga uzeti, s obzirom da je vidovita, na šta mu ona kaže da nismo došli da odlučimo i donesemo izbor, nego smo došli ovde, kako bismo razumeli izbore koje smo već napravili, uključujući i taj izbor da upoznamo i prihvatimo sebe, i speremo sve te stare verzije nas koje su već upotrebljene, izanđale i zastarele. Ovaj Pun mesec u Škorpiji je ultimativni podsetnik, da jednom kada smo pristali na proces duhovne evolucije i instalacije tih novih nas, više nema nazad, i da jedini put i algoritam koji nam instalacija dozvoljava jeste next, next, next, accept i finish.

Ovaj Mesec u Škorpiji nas možda surovo podseća da nam je nekad potrebno da budemo taj David u borbi sa Golijatom, kako bismo iz sebe ekstrahovali kao pravi alhemičari, čistu esenciju hrabrosti i snage. Kao da nas ništa manje ni ne pokreće na borbu, niti predstavlja istinski izazov za nas, osim ako naš, pa makar i zamišljeni ili izmišljeni neprijatelj, nije takvo potpuno oličenje zla, i tako grandiozan, jer samo takav neprijatelj ume da nas natera u akciju i borbu za svoju istinu. Jer smo mi „pobogu“ u svom svetu toliki pravednici, toliki heroji i toliko ispravni. Vidite naravnu tu taštinu i ego, koji stoje i provejavaju iza tih scenarija i narativa. Stoga Kosmos, da bi nas osvestio i „prosvetlio“, ali i ukazao nam naše realne moći koje nosimo, šalje najveće neprijatelje i najveća čudovišta, i najveće nemani (bilo u vidu ljudi ili situacije iz akcionog opusa „nemoguća misija“), kao priliku da „dokažemo“ da smo mi najveći superheroji naših akcionih filmova, u našem univerzumu, iznova i iznova, sve dok jednom preiscrpljeni, slomljeni, na kolenima (ali vidno ponizniji nego inače) ili potpuno nemoćni i (ne daj Bože) bolesni, samo ne shvatimo, da je sve bio poziv Univerzuma da jednom zasvagda odustanemo od borbe kao principa, i pređemo u princip prihvatanja suprotnosti kao komplementarnosti u procesu integracije. Da je sve bio poziv da zajašemo te nemani, kao sopstvenog zmaja u svojoj Game of thrones verziji, a ne da ih neprestano ubijamo, i odsecamo glave, i pravimo nove cikluse karme i da se sa aždajama borimo (iz istog razloga je u maju kad je pun mesec u Škorpiji i hrišćanski praznik Đurđevdan), nego da ih ukrotimo, da ih svojom nežnošću pripitomimo, i da sa njima pravimo najlepše arabeske na nebu, jašući ih. Pogotovo tokom celog perioda vladanja Merkur kvadrat Pluton (od 10. og do 25 maja), treba da pratimo reči koje govorimo i misli koje mislimo, jer će nam se tim rečima i mislima suditi, i jer ćemo tim argumentima biti sami pre ili kasnije ućutkani i nadmudreni u diskusijama i preirkama koje sami pokrećemo. Da se setimo da sve što odbacimo ili osudimo, ćemo pre ili kasnije (u beskrajnim ciklusima karme) i sami postati, jer su naše reči „abrakadabra“, moćni ključevi portala koji stvaraju realnosti, najpre svoju.

E, zato služe ovi sablasni puni meseci u maju, koji se neprestano ponavljaju, dok ne uzjašemo svog zmaja. Kao u House of Dragon, kada je kraljica Renira, intuitivno osetila da bi pobedila u ratu, mora da ima više jahača zmajeva, te je žrtvovala (čitaj: izložila prilici da pokušaju da zajašu zmaja), sve one koji su osetili poziv i usudili se da zajašu zmaja, znajući da to nije privilegija samo kraljevske loze, nego svih onih koji u sebi pronađu istinsku snagu i nadasve hrabrost da najpre probude zmaja u sebi!

I zato kad smo pod teškim pritiskom, pod nepravednim okolnostima, pod zaista najgorim neizržom i situacijama koje nas suočavaju sa sopstvenom nemoći, kada bismo iskočili iz sopstvene kože, to nije prilika za kukanje, žaljenje ili odustajanje, to je prilika da se “popnemo na svog zmaja”, to je prilika da baš izađemo iz te kože gusenice, i uletimo u kožu krilatog leptira. To je prilika da se “okrilimo”. Prilika da se usedlamo na svom zmaju i na njegovim leđima obletimo celokupno kraljevstvo, davajući svima nadu da smo sad spremni da u svakom trenutku zaštitimo dobro od zla, onog istog zla koje nas je ponukalo i inspirisalo da se “okrilimo” i dođemo do te pozicije moći, koja se krila negde duboko u nama kao neotkrivena zvezda. Shvatamo najednom, ali i više od toga, osećamo i svedočimo proces izjednačenje svih tih polariteta, moći-nemoći, kontrole-predaje, žrtve i agresije, i odjednom postajemo potpuno slobodni. Zato je Uran-učesnik koji režira ishode ovog punog Meseca, kao vladar Vodolije, baš egzaltiran u tom znaku Škorpije, jer se “kvaka” za vrata u večnost, nalazi u Škorpionskom mraku, jer tek kada zagrlimo svoju smrtnost, koju učimo na svakom stepeniku promene kao a miniature death, postajemo besmrtni.

Razumemo te “Nobody said it would be easy, but no one ever said it would be this hard”, al i to će proći.

Fotografija: Pexels