Ovo je mesto gde se ćuti i duboko diše, svesno, s osmehom, uz pojačanu svest o pticama koje prave koreografije, ritualno, svaki dan uoči zalaska sunca. Tamo se prirodi obraćate sa Vi draga prirodo, dobro jutro i laku noć. Jer, sve je zbog nje, od nje je sve nastalo i njoj se vraćamo s divljenjem.
Manuel, današnji vlasnik Ville Cozzano ima duboko urezane vrednosti koje mu je otac preneo: da čuva prirodu i poštuje ljude. Njegova porodica je vlasnik ovog mesta još od 1543. godine. Tamo su se desile mnoge zanimljive priče i obistinile sudbine. Probitno je bila kuća za radnike koji su brinuli o zemlji i životinjama. Vremenom je postala kulturni centar, pa i škola. Tu je bila (jedina) radionica za izradu cipela. Za vreme rata, ovo je bila sigurna kuća za mnoge.
Posle rata, svi su razbežali u velike gradove tražeći posao od kog bi živeli. Tako je kuća ostala sama i prazna punih 30 godina, dok se Manuelovi roditelji nisu vratili i odlučili da je obnove.
Zanimljivo je da njihova zemlja pripada i Toskani i Umbriji: vinogradi su u Toskani, a kuća u Umbriji. Veliko jezero Montepulciano je nekada dolazilo sve do kuće. A sve to znamo zahvaljujući mapama koje je nacrtao Leonardo da Vinci, i još mnogo toga.
On je 1502. godine nacrtao geo-kartu celog ovog kraja, tzv. Valdikijane i to je jedno od njegovih najboljih kartografskih dela.
ZAŠTO TREBA DA IDETE BAŠ TAMO…
Da se vratimo u ovaj trenutak. Ovo nije turistička priča o hotelu i njegovim zvezdicama.
Tamo boravite kao posebni gosti prirode i Manuela. Takođe ste gosti i Ville Cozzano, gospođe s poreklom. Ne možete da ne osetite snažnu energiju pripadnosti koju vam ova zemlja prenosi.
Manuel je želeo da se svi mi danas tako osećamo, upravo dok je uredjivao kuću i zemlju.
Pre neki dan sam pročitala Manuelov post na Instagramu, kako se obraća prirodi, poetski, sa ljubavlju i divljenjem (skoro kao ljubavna poema):
“Hej ti. Da, ti, prirodo na granici Toskane i Umbrije. Hvala ti što mojim očima toliko prijaš ove jeseni.
Iskreno, mislio sam da ću se umoriti od tebe jednog dana. Ili, barem, da neću više biti toliko lud za tobom.
Ali, to se izgleda nikada neće desiti.
Znam da zvuči kao da te podrazumevam, ali veruj mi da nije tako. Znaš kakav mogu da budem povremeno.
Iznenađuješ me iznova, sa svojim raspoloženjima, glasovima i neverovatnim izgledom.
Kada si stidljiva, i pocrveniš pre odlaska na spavanje.
Kako se rashladiš u večernjim satima posle vrelih dana.
Ali i onda kada se toliko naljutiš da nebo pocrni i dere se na mene kroz munje.
Kada me srušiš na zemlju, ja znam da ćeš me sutra ponovo podići.
Ja te proučavam svaki dan, ovde u Cozzanu.
Iako ponekad ujutru igraš ulogu mistične i ne mogu zaista da vidim ko si, znam da će kasnije magla nestati i bićeš mi jasnija nego ikad.
I to je taj topli osećaj koji praviš u meni.
Prirodo, ti si Lepota.
Sada vas puštam da istražujete… Da zažmurite i pustite sebi svoj film o Villi Cozzano. Jer, u Toskanu se ne ide samo zbog vinarija i čempresa poređanih u linije duž krivudavih puteva. Ili možda zbog sunca koje boji zelene proplanke u hiljadu nijansi koje sporo prolaze dok se uveče vraćate iz obilazaka. Tamo se ide iz nekih sasvim drugih razloga.
Posetite Villu Cozzano od aprila, do tada, Manuel i njegova ekipa idu dalje u borbu za zaštitu jezera, a biće tu i novog maslinovog ulja i vina, i meda…i malo odmora, posle naporne sezone.
Kreator: @natasa_nick @myjourney.rs
Photo: @myjourney.rs
Odelo @theshyguy
Više Natašinih priča, pročitajte OVDE.