Aleksandar Aca Joksimović bio je jedan od najangažovanijih i najpoštovanijih protagonista jugoslovenske mode. Čovek koji je uživao poštovanje svetskih stilista. Tokom svoje karijere odbio je pozive slavnih modnih kuća. Voleo je folklorne motive i epsku fantastiku. Ovo je njegova priča.
Inače, pokušavao sam s pojedincima i pokušavam. Ali, ako uprkos mojoj izričitoj želji vlasnik ipak stavi nakit koji mi bode oči, meni se to učini kao pravi zločin prema jednom skladu linije, boja i materijala
Iz prve ruke
„Isto kao što su nekada, dok je bio opsednut manastirima i freskama, sa njegovog gramofona odzvanjali zvuci crkvenih pesama, u to vreme su se gomilale ploče sa milozvučnim melodijama pune ljubavnih reči. Rađao se stil koji će u ovo maksi i midi vreme mnoge žene poželeti. I možda će se obistiniti reči jednog pariškog kritičara koji je napisao da će nova moda iz Jugoslavije oduševljavati svojom lepotom, koja podseća na juče, sve one koji je budu videli“.
Ovako je priču o Aleksandru Aci Joksimoviću počela Maja Benović, 1970., u reportaži za Studio (Yugopapir).
Foto: privatna arhiva, korišćena u emisiji „Ekskluzivno“, Mire Adanje Polak
Reporterka je po intervju sa najzaposlenijim modnim kreatorom Jugoslavije krenula u Sremsku ulicu, u Centrotekstil, odakle su je Acine komšije poslale na Kolarčev univerzitet, gde je bio organizovan XI međunarodni sajam odevanja „Moda u svetu“. Odande su, svakog dana, priređivači revija odlazili manje ili više umorni. Samo jedan je, po oceni očevidaca, to stoički podnosio. Upravo tog, najzaposlenijeg od svih, reporterka je želela bolje da upozna.
„Ovih dana ne uspevam ni da spavam, šta ćete. Ne zamerite, molim vas, što neću moći da vas odvedem u atelje“, rekao je Joksimović.
Kao i svi počeci, njegov je bio puko uhlebljenje. Zavod za unapređenje domaćinstava, 1959. godine raspisao je konkurs za stručnjaka u sektoru odevanja. Joksimović je pod šifrom „313“ poslao svoje crteže. U komisiji je bila i pokojna Milica Babić-Andrić, renomirani kostimograf i supruga našeg nobelovca Ive Andrića. Njenom iskusnom oku nije promaklo da Joskimović ima dobre ideje.
„Morao sam biti zadovoljan jer sam bio novajlija. Bio sam čak veoma sretan zbog tri dobijene nagrade. Dugo sam radio radna odela za različite službe i za domaćinstva“, otkrio je.
Sve je važno
Njegovih pet sestara i majka su stalno nešto plele i vezle. Aca ih je gledao, divio se njihovim radovima i zavoleo folklorne motive. Docnije su ga magnetski privlačili ornamenti, kolorit i stilizacija bizantskog slikarstva 12. i 13. veka. Tragao je za nekim davnim epohama i obilazio manastire. To je trajalo dve godine. Na koncu je počeo da ostvaruje svoj san oživljavanja istorijskih tema. Dok je stvarao, slušao je stare crkvene pesme.
Retko je radio pojedinačne modele. „To je tačno, zato što smatram da je mali broj ljudi koje jako dobro poznajem da mogu da radim za njih. Prema tome, malen je i broj onih za koje mogu da šijem“, obrazložio je.
Međutim, bilo je pojedinki prema kojima je imao poseban odnos. „Milena Dravić mi je dobar prijatelj. Rado za nju kreiram modele jer sam uvek siguran da neće ništa dodati mojoj definitivnoj zamisli. Čak ni suvišan uvojak, naoko tako beznačajan, za mene to nije. Inače, pokušavao sam s pojedincima i pokušavam. Ali, ako uprkos mojoj izričitoj želji vlasnik ipak stavi nakit koji mi bode oči, meni se to učini kao pravi zločin prema jednom skladu linije, boja i materijala“, bio je iskren.
Od 1966. godine, po službenoj dužnosti radio je nekoliko modela godišnje za Jovanku Broz. Joksimovićeve modele nosila je u svakodnevnim prilikama, ali i na brojnim svečanostima i manifestacijama. Na ovaj način, Jovanka je promovisala domaću industriju tekstila. Od poznatih u zemlji, takođe, oblačio je Đorđa Marjanovića, Terezu Kesoviju, Josipu Lisac, Branku Petrić i Bekima Fehmiuja.
Bekim Fehmiu, foto: Pinterest
Bavio se detaljima. Da nije bilo tako, verovatno bi živeo lakše. Ali lako je samo jagoda na vrhu torte. „Poverenje koje ovde uživam i renome mog preduzeća za mene su nenaplativi. Nema tog Pariza i nema privatno zarađenih miliona za koje bih napustio svoje saradnike“.
Aca Joksimović BIO
Aleksandar Joksimović rođen je 1933. godine u Prištini, a tokom rata se njegova porodica preselila u Beograd, a ubrzo potom u Kragujevac gde ostaje i posle rata. Diplomirao je 1958. godine na odseku za tekstil na Višoj školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu.
Posleratnu modu u Jugoslaviji diktira siromaštvo i razorena zemlja. Moda je bila potpuno skrajnuta. Odeća koja se nosila morala je da bude izdržljiva i funkcionalna, dok je estetika, ako bi i postojala, padala u drugi plan. Ipak, početkom 60-ih godina dolazi do poboljšanja standarda i uspona socijalističke srednje klase, koja bojkotuje zasterele i demode proizvode.
Tu na scenu stupa Aleksandar Joksimović. Sumorna i uniformisana odeća dobija svoju potpunu promenu. Prva kolekcija koju je uradio bile su školske uniforme, a ubrzo počinje karijeru u odeljenju za izvoz u Centrotekstilu.
Foto: privatna arhiva, korišćena u emisiji „Ekskluzivno“, Mire Adanje Polak
Modni despot
Novom kolekcijom predstavio se na otvaranju Nacionalnog salona 1965. godine, a novinar Njujork tajmsa napisao je veoma pozitivan tekst, rekavši da se „pojavio mladi čovek velikog potencijala“. Tada ulazi u visoku modu, a svoju prvu kolekciju visoke mode „Simonida“ predstavlja 1967. godine. Za najuspešniji model proglašena je venčanica „Simonida“, duga haljina jednostavnih linija sa šlepom, dekorisana biserima i inspirisana odećom monahinja.
Tu se videlo da je Joksimovićev kreativni duh duboko povezan sa nacionalnom tradicijom, iz koje je crpeo nepresušnu inspiraciju. Iste godine „Simonida“ je predstavljena u Moskvi, zajedno sa kolekcijama Koko Šanel, Kristijana Diora i Pjera Kardena.
„Poverenje koje ovde uživam i renome mog preduzeća za mene su nenaplativi. Nema tog Pariza i nema privatno zarađenih miliona za koje bih napustio svoje saradnike“
„Vitraž“, kao druga Joksimovićeva grandiozna kolekcija izašla je 1968. godine i crpela je inspiraciju sa bojenih stakala sa prozora pravoslavnih i katoličkih manastira.
Iste godine predstavio je i narednu kolekciju „Pejzaž“ na raskošnoj modnoj svetkovini na lenjingradskoj izložbi i u hali Beogradskog sajma. Nju su činili muški i ženski modeli od kože maslinastozelenih tonova, čiji su detalji bili inspirisani enterijerom seoskih kuća.
Kolekciju „Prokleta Jerina“, inspirisanu mitologizovanom izgradnjom Smedereva i ratovima za srpsku despotovinu, predstavio je 1969. godine. Joksimović je modele takođe uklopio sa stilom pariske modne avangarde 60-ih godina. Naredne decenije predstavio je još 11 kolekcija, a dizajnirao je sve do kasnih 90-ih godina.
Foto: privatna arhiva, korišćena u emisiji „Ekskluzivno“, Mire Adanje Polak
Aleksandar Aca Joksimović preminuo je u svojoj 88. godini, u Beogradu. Ostaje upamćen kao rodonačelnik jugoslovenske visoke mode, „kralj makaza“ i čovek koji je verovao da tu gde jeste ima sve što mu je potrebno.
