Ako bismo luksuz definisali kao besprekoran kvalitet, zanatsku preciznost i etičku odgovornost, poslednji događaji u Italiji stavljaju ozbiljan upitnik na samu srž te premise. Loro Piana, bastion tihog luksuza i jedan od najelitnijih brendova u portfoliju LVMH konglomerata, suočava se sa ozbiljnim optužbama za eksploataciju radne snage – i to ne u nekoj dalekoj azijskoj zemlji, već u srcu Evrope. Italijanski sud je doneo presudu prema kojoj se Loro Piana stavlja pod sudsku upravu – najstroži vid nadzora nad poslovanjem u slučaju sistemskih zloupotreba radnih i ljudskih prava.
OD KAŠMIRA DO KRVAVOG RADA
Sve je počelo s ispovešću jednog kineskog radnika u industrijskoj zoni Milana. Deset godina radio je bez slobodnog dana, šijući jakne koje se u buticima širom sveta prodaju za više od 3.000 dolara, dok je za sat rada dobijao manje od pet evra. Kada mu je uskraćena plata, pokušaj pobune završio je brutalnim prebijanjem, dokumentovanim u sudskim spisima. Ove jakne nosile su etiketu Loro Piana – brenda koji simbolizuje savršenstvo italijanskog zanatstva i “etički luksuz”.
Za razliku od očekivanih skandala u brzoj modi, ovaj slučaj je izazvao šok upravo zato što je došao iz sektora koji insistira na transparentnosti, kvalitetu i kontroli svakog koraka u lancu proizvodnje. Ili je to, kako se sada pokazuje, bio samo pažljivo negovani privid.
PRIVID SAVRŠENSTVA
Sudski dokumenti otkrivaju da je Loro Piana direktno sklapala ugovore sa dvema firmama koje nisu imale nikakve proizvodne kapacitete. Te firme su, zatim, ilegalno preusmeravale narudžbine u kineske radionice na periferiji italijanskih gradova – radionice koje su funkcionisale bez dozvola, sa radnicima bez papira, u uslovima koji su sve samo ne luksuzni.
Italijanski sud navodi da je cilj ovakvog aranžmana bio jasan – maksimalizacija profita. Šokantnije od same eksploatacije jeste to što je, prema presudi, Loro Piana to činila u trenutku kada su već četiri italijanska brenda – uključujući Dior, Valentino, Armani i Alviero Martini – već bili uhvaćeni u sličnim praksama i potpisali sporazum o borbi protiv zloupotrebe radne snage. Uprkos tome, zloupotrebe su nastavljene – i to u velikom obimu.
SISTEM KOJI SE URUŠAVA IZNUTRA
Ovaj slučaj nije izolovan. Italijanski sud konstatovao je da su „kršenja radnih standarda široko rasprostranjena i ukorenjena” u italijanskoj modnoj industriji. Prema podacima Bain & Company, čak 50% svetske proizvodnje luksuzne odeće i kožnih proizvoda potiče iz Italije, iz hiljada malih, često porodičnih radionica. Takva fragmentacija proizvodnje čini nadzor gotovo nemogućim, dok se velike kuće pozivaju na “neznanje” kao odbranu.
Predsednik LVMH Italija, Toni Belloni, priznao je da u lancima snabdevanja postoji “određena fragilnost”. Ali problem nije u neznanju – već u sistemskom modelu koji nagrađuje brzinu, fleksibilnost i nisku cenu, bez obzira na etičku cenu. Taj model stvara prostor za “nevidljive fabrike”, i čini da eksploatacija postane strukturalni element luksuza.
CENA TIŠINE I POVERENJA
Za kupce koji veruju u priče o održivosti, zanatsvu i lokalnoj proizvodnji, ovaj slučaj je ozbiljan udarac koji urušava poverenje. Dok cene luksuznih komada lete u nebo, brojni potrošači primećuju da kvalitet stagnira ili opada. Kada se uz to pojavi vest da proizvod vredan nekoliko hiljada evra zapravo košta stotinak da se napravi – uz pomoć izrabljene radne snage – dolazi do etičkog bankrota.
Brendovi, uključujući Loro Piana, odgovaraju uobičajenim formulama: “nismo znali”, “prekidamo saradnju”, “radimo na internim reformama”. Međutim, u vremenu kada nova generacija potrošača zahteva transparentnost kao standard, takve fraze više nisu dovoljne. Posebno ne kada se zna da su zvaničnici LVMH-a, uključujući Bernara Arnoa, lično promovisali Loro Piana kao “najetičkiji deo svoje modne imperije”.
MIT O PODRŠCI ZANATLIJAMA
Luksuzna moda već decenijama gradi svoju auru na priči o autentičnosti, ručnom radu i podršci lokalnim manufakturama. Slikama zanatlija koji marljivo prepliću kašmir ili uvezuju kožu u osvetljenim ateljeima u Umbriji ili Pijemontu suprotstavlja se surova realnost: iza te pažljivo negovane estetike često stoje radionice bez prozora, radnici bez ugovora i proizvodnja bez dostojanstva.
Paradoks je potpun: brendovi poput Loro Piane reklamiraju se kroz narative o očuvanju italijanskog zanatstva, dok istovremeno outsorsuju proizvodnju nevidljivim kanalima koji funkcionišu izvan svakog etičkog, pa često i zakonskog okvira. Ovaj model nije incident – to je strukturalna praksa koja omogućava da se spolja zadrži slika “čistog luksuza”, dok se sav prljavi posao gura ispod površine.
U tom smislu, estetika luksuza ne bi mogla da postoji bez nevidljive eksploatacije. Uglancani izlozi i savršeni šavovi zahtevaju mrežu tišine, u kojoj se prava cena rada briše iz percepcije javnosti. Etiketa “Made in Italy” tako više ne garantuje lokalnu izradu, već samo finalnu obradu u Italiji – dok su svi prethodni koraci proizvodnje zapravo prepušteni sivim zonama u industrijskim predgrađima.
Posebno je ironično što su upravo brendovi koji najviše polažu na „manufakturnu autentičnost” najčešće umešani u ovakve skandale. Loro Piana, koji gradi svoj identitet na priči o kašmiru sa planina Mongolije, tkanom u porodičnim radionicama Italije, zapravo je u središtu mreže koja funkcioniše poput svake druge korporativne mašinerije: brzo, jeftino, bez pitanja.
Pritom, vizuelna kultura luksuza dodatno maskira nevidljivost tog rada. Kampanje, editorijali i prodajni ambijenti kreirani su tako da rad ne postoji – samo rezultat. Odevni predmet se pojavljuje kao magični artefakt, bez porekla, bez procesa. U toj iluziji, nevidljivost proizvodnje postaje estetika sama po sebi.
U konačnici, mit o podršci manufakturi postaje instrument marketinga, a ne etička praksa. On funkcioniše kao brend kapital: brendovi se ne takmiče samo proizvodima, već i pričama koje pričaju. A kada se priča sukobi sa stvarnošću, poverenje se urušava – i luksuz ostaje bez svoje najvažnije valute: ubeđenja da iza njega stoji nešto više od pukog profita.
LUKSUZ BEZ OSNOVA?
Ostaje pitanje: ko zapravo plaća cenu luksuza? U ovoj jednačini, to nisu samo imućni kupci, već i nevidljivi radnici čiji znoj, vreme i dostojanstvo postaju valuta za stvaranje narativa o prestižu. U eri kada luksuz sve više postaje ideološki, a ne materijalni pojam – priče poput ove razotkrivaju njegovu mračnu pozadinu.
Loro Piana će narednih godinu dana biti pod sudskom upravom – pod nadzorom sudije koji će pratiti sve finansijske i kadrovske odluke firme. To je pravna, ali i simbolička poruka industriji: vreme nekažnjivosti možda prolazi.
Ali da bi došlo do stvarne promene, nije dovoljna samo presuda – potrebna je strukturna transformacija lanca proizvodnje, zakonodavstva i vrednosti koje brendovi zastupaju. U suprotnom, luksuz će ostati samo forma bez sadržaja – besprekorno upakovan bol.
Fotografije: Instagram loropiana