Specula Mundi: Valentino ima najbolju couture kolekciju sezone
Peep show - but make it fashion!
Alesandro Mikele voli da se poigrava s granicama i percepcijom, s javnim i privatnim, s „zabranjenim“ i „dozvoljenim“ – nakon slavne Valentino revije u imitaciji javnog toaleta, njegova haute couture kolekcija predstavljena je posmatračima kroz kaiserpanoramu, rani „uređaj“ koji je prethodio filmskoj projekciji.
Umesto pokretnih slika, u osvetljenim komorama pojavljivali su se modeli, pretvarajući visoku modu u niz živih tableaux prizora.
Snimak nedavno preminulog Valentina Garavanija koji govori o svojoj formativnoj ljubavi prema filmu postavio je ton, uokvirujući reviju kao omaž počecima moderne celebrity kulture.
U suštini, kaiserpanorama je veliki zootrop (ali se ne okreće), izumljen u Berlinu kao preteča filma. Ljudi bi zavirivali kroz par sočiva, smešteni na jednoj od 25 stanica za gledanje, kako bi posmatrali rotirajuće stereoskopske staklene diapozitive.
Neobično slično današnjim VR headsetovima, gledanjem kroz sočiva posmatrači su mogli da dožive svojevrsnu virtuelnu stvarnost, često upoznajući druge kulture i „putujući“ svetom iz mesta na kojem sede.
„Slika još ne preplavljuje posmatrača; ona ga obrazuje. Uči ga da miruje, da fokusira pogled i da zauzme poziciju zasnovanu na pažnji“, napisao je Mikele u beleškama uz reviju.
Za razliku od današnjeg beskonačnog skrolovanja i kratkog raspona pažnje, publika je bila potpuno opčinjena svetom unutar kaiserpanorame – baš kao što bi Mikele tog popodneva hipnotisao goste ovom raskošnom kolekcijom.
Valentino Haute Couture: Filmske zvezde kao božanstva
Ova kolekcija bila je meditacija o glamuru, filmu i moći mode. Specula Mundi je latinski za „ogledalo sveta“ – Mikele je haute couture predstavio kao istovremeno intimni luksuz i eskapizam.
Vizuelno, kolekcija je crpela je inspiraciju iz ikonografije nemog filma i Art deco raskoši, sabijajući decenije filmske fantazije u jedan dekadentni kontinuitet. Nekoliko autfita delovalo je kao da su Ertéove (Romain de Tirtoff) ilustracije oživele u tri dimenzije.
Na drugim mestima, odeća je prizivala raskošne kostime kakve je nosila Mata Hari ili Glorija Svanson.
Zlato se pojavilo i kao materijal i kao metafora. Manekenke su nosile krune sa sunčevim motivima i haljine od zlatnog laméa koje su spajale klasičnu ikonografiju sa nagoveštajem ekstravagancije osamdesetih, pretvarajući filmske zvezde u sekularna božanstva.
Uz zvučnu podlogu koja je mešala klasičnu orkestraciju sa pulsirajućim tehno ritmom, modeli su se nudili pogledu kao objekti kontemplacije, gotovo kao da su izloženi iza stakla. Ovde se couture nije samo nosio – njemu su se klanjali.
Mikeleova razmišljanja o crvenom tepihu kao metafizičkom prostoru, izvan tržišne logike i bližem bajci, dobila su opipljiv oblik u ovim haljinama, jasno namenjenim sezoni nagrada i sanjarenju, a ne svakodnevnoj stvarnosti.
Zavirivši kroz otvore, posmatrači su bili rastrzani između upijanja minucioznih detalja kreacija i poriva da uhvate prolazne slike svojim telefonima.
Ta tenzija odražavala je Mikeleovu tezu: u fragmentisanom svetu, couture ostaje jedno od poslednjih legitimnih mesta za sanjarenje bez izvinjenja.
Nakon što je revija završena, Mikele je na Instagramu objavio opširnu poruku povodom nedavne smrti osnivača modne kuće.
„Valentino Garavani preminuo je samo nekoliko dana pre revije visoke mode, u trenutku kada je saopštenje za medije već bilo poslato u štampu, a sav rad ušao u završnu fazu – previše daleko da bi se mogao promeniti. Ipak, osećam snažnu potrebu da se obratim, svestan duga koji imam.“, napisao je.
U pismu je Mikele odao počast neuporedivom nasleđu Valentina, uzdižući ga do mitske figure, ali i ističući da „mit ne pripada prošlosti: on uspostavlja jezik, otkriva jedan svet i čini nastanjivim prostor bogat značenjem“.
Na drugom mestu, dizajner je izrazio zahvalnost što mu je povereno da čuva Valentino nasleđe „koliko god vremena da mu je dato“, a zahvalio je i bivšim kreativnim direktorima Mariji Graciji Kjuri i Pjerpaolu Pičoliju na njihovom doprinosu kući.
„Danas je Valentinovo odsustvo stvarno, opipljivo. Ono otvara duboku i bolnu prazninu. Ipak, njegovo prisustvo se i dalje snažno oseća. Samo prihvatanjem te praznine, bez namere da je popunimo, Valentino nasleđe može ostati ono što je oduvek bilo: ideja lepote shvaćene kao plemenita forma odgovornosti prema vremenu, telima i svetu kroz koji nam je dato da prolazimo“, zaključio je.