Dok se algoritmi smenjuju brže nego godišnja doba, TikTok diktira šta je in, a mi kasnimo sa kupovinom onoga što je bilo popularno juče, postavlja se pitanje: da li danas uopšte postoji lični stil? Ili samo večiti lov na sledeći viralan trenutak? Trendovi se više ne smenjuju sezonski, već nedeljno, a estetske norme se fragmentišu do tačke konfuzije, i sve više se čini da je ukus postao mit, a individualnost – simulacija.
Ne postoji bolja ilustracija tog fenomena od komentara koji se sve češće javljaju ispod viralnih modnih objava, poput jedne nedavne na Instagramu, gde se povela debata o tome da li mlade generacije zaista imaju razvijen modni senzibilitet – ili samo vešto imitiraju ono što im se servira kao kul.
U tom kontekstu, fenomen Labubu – vinjete estetskog eklekticizma koje osciliraju između nostalgije, bajke i anti-mode – postaje simbol te kontradikcije. Ljudi više ne traže dobar ukus u tradicionalnom smislu. Traže osećaj pripadnosti, osećaj da su u toku, makar to značilo nošenje ogromnog plišanog medveda kao torbe. Labubu, kao figura i kao vizuelna poetika, postaje totem: dokaz da je u eri digitalne hiperprodukcije estetika postala emotivna valuta, a ne logički sistem vrednosti.
Prema sociologu Pjer Burdijeu, ukus je rezultat kulturnog kapitala, koji se stiče kroz iskustvo, obrazovanje, pripadnost klasi – i vidljiv je u gestovima, izborima, formi izražavanja. Nasuprot tome, današnji mikrotrendovi se usvajaju gotovo instinktivno, često bez znanja o poreklu, kontekstu ili značenju. Ako je ukus nekada bio stabilan i diferencijatorski, danas je brz, kolektivan i površno estetski.
KONZUMENT-KREATOR-KATALIZATOR
Društvene mreže su dovele do toga da modni sistem više nije piramidalni lanac odabranih elita koje diktiraju šta je poželjno, već rasejan sistem mikro-estetika. Konačni rezultat su fragmentacija, estetska demokratija, pa i anarhija ukusa.
Biz Sherbert iz agencije The Digital Fairy skreće pažnju na činjenicu da danas više nismo samo konzumenti trendova, već i njihovi kreatori i katalizatori. Od cottagecore-a do Barbiecore-a, svi ti „core“ pravci su pokušaji da se smisao pronađe u haosu. A možda upravo u toj sposobnosti da izaberemo svoj mali univerzum, bez obzira koliko bizaran bio, leži nova definicija ukusa. Ne više kao normativ, već kao lična mitologija.
Pa ipak, ostaje osećaj da ono što je nekada bio izraz duha, sada prečesto postaje puka mimikrija. Iako je uzbudljivo živeti u svetu bez ograničenja, rizik je da izgubimo osećaj za meru, autentičnost i trajnost.
KADA STIL POSTANE ALGORITAM- KRIZA ESTETSKE AUTENTIČNOSTI
U moru mikrotrendova sve je teže razlučiti da li ljudi zaista znaju šta im se dopada, ili samo dobro imitiraju ono što “prolazi”.
Svakako da Burdije, tih davnih šezdesetih godina prošlog veka, nije mogao da predvidi da bi stil pojedinca danas mogao da bude refleksna reakcija na viralnost, rezultat pretrpanih feedova i emocionalne iscrpljenosti.
Šta se desilo s ličnim stilom? Zašto sve više ljudi izgleda isto, a tvrdi da izražava sebe? Da li je ukusu oduzeta njegova osnovna funkcija- da razlikuje, a ne da uniformiše?
Deluje da je ukus postao funkcija brzine, algoritma i kolektivne nesigurnosti.
LABUBU KAO SIMPTOM
I tu dolazimo do Labubua — neobične figurice sa zubima veverice i unezverenim okicama. U proteklih par meseci, Labubu je dospeo svuda i to kao maskota estetike koja ni sama ne zna odakle dolazi.
Ovaj fenomen nije estetski, već simbolički: to je savršeni primer trenda koji uspeva ne zato što ima značenje, već zato što je dovoljno neodređen da svako može da ga prepozna kao „nešto kul”. Labubu ne komunicira stil, on simulira signal ukusa. On je algoritamski totem i upravo je u tome tajna njegovog ultra-masovnog uspeha.
U tom smislu, Labubu je pandan svim mikroestetikama današnjice, jer njih ne prati analiza ni emocija — već impuls pripadanja, ubrzana konzumacija, pa zaborav.
GDE JE NESTAO UKUS ?
Uprkos svemu, postoje znaci da ukus nije mrtav — samo je tiši nego ikad, hibernira.
Komentari koji ističu potrebu za sporim građenjem ukusa, za istraživanjem umetnosti, čitanjem, za učenjem o svetu van trendova, pokazuju da još uvek postoji potreba za ličnim stilom koji se ne zasniva na prepoznavanju, već na razumevanju.
Odsustvo stila nije zapravo estetska, već identitetska kriza. Ako stalno gledamo druge i pokušavamo da se uklopimo u vizuelnu logiku mreže, gubimo osećaj za sebe. U tom vakuumu niče estetski mimikrijski nagon, a stil umesto da gradimo- pozajmljujemo.
Povratak stilu leži u svesnom usporavanju i namernom odbacivanju hiperprodukcije u korist trajanja. U modnim izborima koji nemaju hashtag, ali imaju značenje.
U tom smislu, ukus je danas akt otpora. Otpor algoritamskoj estetici, brzini i površnosti.
Stil, onaj pravi, nije ništa drugo do emotivno-intelektualna selekcija, oblikovana iskustvom, greškama, čitanjem, osećanjima. I ne, on ne mora da bude popularan. Dovoljno je da bude autentičan.
Fotografije Instagram