Tamara Radivojević: U vremenu haosa, ljudi žele komad koji zaista ima smisla

Dizajnerka Tamara Radivojević već skoro dvadeset godina dosledno gradi prepoznatljiv modni jezik koji balansira između forme i funkcionalnosti, umetničkog izraza i svakodnevne nosivosti. U njenom studiju nastaju odevni komadi koji ne podležu sezonskim hirovima, već su zamišljeni kao svesni, promišljeni odabiri za žene koje žive realne živote, ali ne pristaju na banalnost.
U razgovoru za Buro, Tamara otkriva kako se razvijao njen dizajnerski rukopis, zašto veruje u „manje, ali bolje”, i zbog čega misli da su modni brendovi izgubili identitet u trci za profitom.

Sedamnaesta capsule kolekcija je pred publikom – šta je bila polazna tačka i nit vodilja u njenom nastajanju?

Tamara: Znaš kako, koncept mojih capsule kolekcija jeste da se jedna nadovezuje na drugu. Razmišljam o tome šta moje mušterije već imaju u svojim garderoberima, šta su kombinovale, pa pokušavam da te komade nadogradim.
Prošla kolekcija bila je komercijalnija, a ovog puta sam želela nešto konkretnije, upečatljivije. Imam utisak da se, u ovom haosu u kome živimo, promenilo i ponašanje potrošača — ljudi teže odvajaju novac, ali kad to učine, žele nešto originalno, drugačije. Zato sam se igrala formom i teksturama; možda je ovo moj mali iskorak ka nečemu više umetničkom.

Tvoj rad se prepoznaje po jasno definisanom rukopisu. Koliko ti je važno da ostaneš verna sebi, a koliko da eksperimentišeš?

Tamara: To je uvek borba — naći balans između onoga što se meni dopada i onoga što moje mušterije žele. Nikada ne izbacujem model koji mi se ne dopada. Trudim se da uvek zadržim lični pečat i da stojim iza svakog komada.
Moje mušterije su uglavnom žene srednjih godina; najviše vole komade koji prelaze iz dnevnog u večernje. Večernje kolekcije se najmanje prodaju — žene žele da samo promene obuću i budu spremne za večeru ili događaj.

Da li si sasvim odustala od revija i tradicionalnog predstavljanja kolekcija?

Tamara: Nisam. Zapravo, načelno planiram reviju za mart — uz mini mušku kolekciju, jer postoji veliko interesovanje. Ženska moda je prezasićena, a muška pomalo zapostavljena. Revije su važne za imidž, ali zahtevaju ozbiljna ulaganja.
Na kraju, ipak — najviše znači preporuka „od usta do usta”. Kada drugarica preporuči drugarici, to ima najveću vrednost.

Kad smo kod muške kolekcije — da li nekada dizajniraš za svog muža?

Tamara: (smeh) Obućareva deca idu bosa! Ali da, nosi on neke moje modele. Isto tako, i partneri mojih klijentkinja često iznesu nešto moje, što me dodatno ohrabruje da se upustim i u muški dizajn.

Kako izgleda tvoj kreativni proces — od prve ideje do finalne kolekcije?

Tamara: To su sitni impulsi koji lebde u vazduhu. Volim arhitekturu i muziku, ali sam više okrenuta tehničko-tehnološkoj strani dizajna nego dekorativnoj. Interesuju me novi materijali i inovacije u nauci — čak i kada nemaju direktne veze s modom.
Mnogo mi je važnije da ono što dizajniram ima upotrebnu vrednost, ne samo da lepo izgleda na crvenom tepihu. Imam utisak da se u modnom svetu ta svrha pomalo izgubila.

Kako vidiš trenutno stanje u globalnoj modi i praksu prebacivanja/ razmenjivanja kreativnih direktora?

Tamara: Mislim da su se luksuzni brendovi zaigrali. Dizajneri danas nemaju dovoljno uticaja — glavnu reč vode finansijski direktori. Brendovi gube identitet, cene rastu, a kvalitet to ne prati. Pogledaj samo Jonathana Andersona — 16 kolekcija godišnje, plus sopstveni brend!
Sve se podređuje Gen Z publici, dok su ozbiljniji konzumenti pomalo zaboravljeni.

Da li postoji komad iz ove kolekcije koji doživljavaš kao manifest ili autoportret?

Tamara: Da, ova suknja i jakna. Jakna je bila klasična fajerka, ali sam joj dodala opciju da se ustruči. Može da se nosi i kao overshirt, što volim — taj blago maskulini kroj. Uživam u stvaranju komada koji imaju više načina nošenja.

Šta te trenutno najviše inspiriše izvan mode?

Tamara: Umetnost, arhitektura i muzika — kao vajb. Volim naučne članke o novim materijalima i naučne emisije koje gledam sa ćerkom. A boravak u prirodi mi je neophodan: hiking mi pomaže da složim misli i emocije i vratim fokus.

Kada pogledaš unazad, kako vidiš evoluciju svog dizajnerskog jezika?

Tamara: Oduvek sam bila za minimalizam i dobar materijal. Kao mlađa sam više eksperimentisala, baš kao i moja publika — sazrevale smo zajedno.
Danas imam više vremena za dizajn, kolekcije su manje, a komunikacija sa mušterijama iskrenija. Zajedno smo na istim životnim stupnjevima. Naučila sam da prepoznam ideju koja može da zaživi i onu kojoj treba još vremena.

U čemu je tajna tvoje dugovečne veze sa klijentkinjama?

Tamara: Dizajniram za žene koje imaju realne živote 24/7. Pravi dizajneri kreiraju za žene koje zaista nose te komade, ne za imaginarne influenserke.
Ljudi su prezasićeni masovnom proizvodnjom. Mislim da sada traže manje brendove, autentične priče i iskrenu energiju iza svega. Gen Z sve više ceni zanat, dok su Milenijalci još vezani za industriju.

Da nisi modna dizajnerka, čime bi se bavila?

Tamara: Arhitekturom, sigurno. To sam prvo i upisala. Moji roditelji su hemijski inženjeri i mislili su da je moda hobi, pa je kompromis bio arhitektura. Posle protesta 1996. konkurisala sam na Saint Martin’s i prošla — to je bio trenutak mog zvaničnog prestrojavanja u modu.

Fotografije: Tamara Radivojević Studio I Katarina Stefanović Buro