Ja, iskreno, ne znam da li jesam.
Osećanja su mi u najmanju ruku pomešana. Kao neko ko je preživeo originalnu najezdu ovih plišanih skakavaca od kojih u jednom momentu niste mogli da se sakrijete i kao neko ko je u jednom momentu nosio varijacije na temu – doduše tamnih boja i bez kristala preko cenjene pozadine (ne brinite, ulogu #tbt horor heroja ide Playboy majici sa kristalima koju jesam nosila, u svojoj glavi ironično) – mogu da kažem da je u ovim trenerkama vrlo lako živeti pošto su preudobne i odlično stoje. Da li je to dovoljno? Ne znam. Meni nije. Možda bi trebalo da bude. Ako ćemo pošteno, konotacije koje sa sobom nose ne bi trebalo da me brinu, zar ne? Ako mi je već udobno i dobro mi stoje?
Ipak, ne mogu. Citiraću našeg Art direktora: Cringe. Hiljadu i milion puta: Cringe.
Razumem nostalgiju.
Svet čezne za jednostavnijim vremenom, za sigurnošću, pogotovo sada kada se čini da se sve oko nas raspada na neočekivane načine. Generacija Z je opsednuta kasnim devedesetim i 2YK estetikom (da li zato što ih podseća na detinjstvo i tu iluziju sigurnosti). Nemam ništa protiv.
Kada sam videla da je Timothée Chalamet u bledoroze Juicy Couture duksu na novembarskoj naslovnoj magazina GQ, zastala sam i pomislila “Ok, tako može.” Ipak, estetika te fotke ni po čemu ne liči na originalnu Juicy Couture estetiku koju i dalje možete videti na njihovom zvaničnom Instagramu i naizgled neprekidnom nizu fotošopiranih dupeta sa nažvrljanim svetlucavim “Juicy”. Pardon my French.
Možda je to ista ironija sa kojom sam ja mislila da nosim svetlucavi Playboy znak preko grudi sa 18 godina na tegljivoj majici. Samo što, sada kad pogledam unazad, ne vidim tu ironiju nego mi je cringe i smešno. Ali to je sasvim u redu, zar ne?
