Novi talas srpske kinematografije

Od kada su kročili na klasu Darka Bajića, Luka Mihailović, Siniša Cvetić, Nina Ognjanović i David Jovanović imali su potrebu da menjaju stvari, preispituju ustaljene narative i pomeraju granice domaćeg filma, koji danas, u njihovim rukama, postaje još hrabriji, provokativniji i – ličniji.

Oni su mladi, lepi, uspešni i svi sa iste klase Darka Bajića, koji ih je svojevremeno nazvao tajfunima koji će promeniti izgled srpske kinematografije, što su i učinili svojim debitantskim, studentskim ostvarenjima. Luka Mihailović režirao je „Indigo kristal”, Siniša Cvetić „Usekovanje”, Nina Ognjanović „Ovuda će proći put” a David Jovanović „Sunce nikad više” – filmove koji, svi do jednog, imaju specifičan vizuelni jezik, a kroz priču provociraju i kritikuju vreme u kojem živimo. 

Nakon što smo nedeljama pokušavali da uskladimo njihove rasporede, uspeli smo da ih okupimo u jednom beogradskom restoranu u želji da napravimo „round table” intervju i razgovaramo o stvaranju, obrazovanju i onome čemu svi svedočimo poslednjih meseci – promenama. 

BURO. Krenimo od samog početka. Kada ste shvatili da želite da se bavite režijom? 

SINIŠA: Kad sam bio mali, želeo sam da budem mađioničar i krenuo da učim trikove sa YouTubea i da ih pravim i snimam, što znači da sam morao da učim i montažu. Tada se razvila ljubav prema pravljenju filmova, ne toliko prema njihovom gledanju. Mnogo mi se dopao ceo taj proces i sećam se da sam konstantno terao drugare da snimamo nešto, a kroz pravljenje tih videa smo se družili i igrali. Režiju sam upisao iz četvrtog puta i tek na fakultetu shvatio šta znači gledanje filmova i šta je filmski ukus, koji sam postepeno razvijao. 

LUKA: Moja ljubav prema filmu rodila se iz gledanja filmova. Kao mali nisam mogao da spavam, imao sam insomniju, a uz filmove se lepše spavalo. Postepeno sam počeo da primećujem imena na kraju filma, Tim Burton i Martin Scorsese bila su prva dva koja su se non-stop ponavljala. 

DAVID: Ja sam se u procesu priprema za Arhitektonski fakultet bavio i fotografijom, prvenstveno arhitektonskom. Jednog dana, na ekskurziji, direktor škole mi je dao mini DV kameru i pitao: „Hoćeš da snimiš ti film za godišnjicu škole?” Prihvatio sam. Takođe sam nedavno shvatio da mi je mama čitala bajke svake večeri. 

Uspeh prvog filma uopšte nije garancija da ćete snimiti i drugi

BURO. Nina, kakva je situacija u rediteljskom poslu danas, čak i na FDU dugo se verovalo da je režija muški posao, što u istoriji kinematografije svedoče i brojke – više je reditelja nego rediteljki? 

NINA: Kad sam bila mala i razmišljala o tome čime želim da se bavim, nisam poznavala istoriju filma, pa me to sa rediteljkama i rediteljima nije doticalo. A tako su me i vaspitavali – da ne posmatram stvari na taj muško-ženski način i da mogu da se bavim čime god želim. Dok novinari nisu počeli da mi postavljaju to pitanje, nisam ni razmišljala o tome. 

BURO. Opet, koliko je devojaka studiralo na vašoj klasi? 

NINA: Dve devojke i pet muškaraca. 

LUKA: Ali ta situacija se menja. Generacija nakon nas imala je pet devojaka naspram dva muškarca. 

BURO. Kako si ti, Nina, odabrala režiju? 

NINA: Sećam se da smo u vrtiću imali razne sekcije koje su vodili neki vrlo kreativni ljudi i jedna od njih bila je gluma, gde smo, između ostalog, spremali i neke predstave i svi u tome učestvovali – morali smo da organizujemo, planiramo, razmišljamo i o kostimima, kako ćemo koji deo da odigramo… Možda je moja ljubav prema režiji počela upravo tu. A kasnije sam, kad sam gledala filmove, obožavala da proučavam bonus materijale na DVD-jevima, što je verovatno neki znak. 

BURO. Školske predstave, bajke, filmovi koje ste gledali… sve to uticalo je na vaš odabir profesije i ljubav prema filmu. A šta vam je donelo studiranje na FDU – u kojoj meri vas je ono formiralo, ustrojilo vaš pogled na svet? 

DAVID: Donelo nam je živote koje sada živimo. 

Umetnost mora da se doživi i oseti. Takve filmove želim da pravim

BURO. Verujete li u klasično obrazovanje? 

DAVID: Kada govorimo o umetničkim fakultetima, verujem da studenti koji su trenutno u blokadi i stvaraju novi slobodni duh društva prolaze kroz najbolje obrazovanje koje se može zamisliti. Ove velike promene, ako ništa drugo, izrodiće izuzetne umetnike, i jedva čekam da vidim njihova dela. Za sada uživam u svakom videu koji studenti FDU u blokadi naprave, kao i u svakom transparentu, džinovskom sendviču, kobri i crvenoj rukavici. 

LUKA: To je sve vrlo individualno. Niko vam na fakultetu neće nacrtati kako se rade stvari. Tamo izučavate zanat, šta se postiže kojom filmskom tehnikom, kroz vežbe učite sve o pravljenju filma i zbog toga je dobro ići na naš fakultet, kao i zbog povezivanja – tamo upoznajete ljude sa kojima ćete kasnije raditi. 

BURO. Vaši debitantski filmovi su zapravo studentski filmovi, što je fascinantno s obzirom na to koliki su uspeh postigli ne samo kod domaće publike nego i na festivalima u inostranstvu. Kako je došlo do toga da ih snimite? 

SINIŠA: Kada smo bili na IV godini, profesor Darko Bajić nam je na kraju prvog semestra zadao da napišemo scenario i onda je pozvao producente da im mi to pičujemo. Dakle, on nam je omogućio priliku da snimimo svoje prve filmove. U međuvremenu se stanje u našoj kinematografiji promenilo – stvorile su se veće mogućnosti za mlade da realizuju svoje projekte, što možda nije bio slučaj pre desetak godina. 

BURO. Šta se tačno promenilo? 

LUKA: Tehnologija je omogućila lakše snimanje filmova. Mislim da su deca koja se na TikToku bave editovanjem mnogo više u formi nego neki matorci koji nisu ništa radili godinama. Za naš posao je jako važno da budete u formi da biste uopšte stvarali. 

SINIŠA: Naša filmska industrija je napredovala u međuvremenu i ima više posla generalno. Konkretno u mom slučaju, sredstva za prvi film „Usekovanje” dobili smo na konkursu za prvi debitantski dugometražni film. Taj konkurs je tek tada nastao u okviru FCS-a (Filmski centar Srbije), dakle stvorile su se nove mogućnosti, a mi smo ih iskoristili. 

Da se slučajno ne izvuče iz konteksta – ja nikad nisam dobio pare od FCS-a.

BURO. Vaš profesor Darko Bajić jednom prilikom je rekao da se još na fakultetu videlo da ste drugačija generacija. 

LUKA: Pozitivno retka, možda i pozitivno kompleksaška generacija – hteli smo sve da menjamo nabolje, da bude produktivnije za one što dolaze posle nas. I uspeli smo u nekim stvarima. Izborili smo se da neke vežbe rade svi studenti sa klase zajedno, pa da im onda ostane samo ispitni film kao pojedinačna glavna vežba. Još na prvoj godini postigli smo da umesto da gledamo samo neme filmove bez ikakvog zvuka, gledamo filmove sa zvukom, ali bez dijaloga. Forsirali smo, zajedno sa našim profesorima, javne projekcije – organizovali bismo neku salu u gradu i odabrali, recimo, sedam kratkih filmova, što je ceo celovečernji program, i pozvali ljude, i te sale su uvek bile pune. Žao nam je što generacije pre nas nisu praktikovale tako nešto, ali evo vidimo da one posle nas jesu. 

BURO. Luka, Nina i Davide, vaši prvi filmovi dešavaju se van Beograda. Da li je to namerno, možda neki pokušaj decentralizacije? 

LUKA: Apsolutno. Kod mene je tek specifična situacija jer su meni oba filma – „Indigo kristal” i ovaj drugi, „Tapija”, koji je sada u montaži, snimani u privatnim uslovima. „Indigo kristal” je sniman u Šapcu, u mom stanu, u mom naselju, što se na kraju ispostavilo kao velika produkcijska olakšica. U manjim gradovima lakše završavate stvari. Drugo, Šabac je živeo tih mesec dana dok smo snimali film, promenila se energija grada. Gde god da smo se našli bilo je na stotine klinaca koji su želeli autograme od glumaca, nekad nismo mogli ni da radimo od tolikog broja ljudi… Drugi film smo snimali u jednom manjem selu, Kozarica, odakle je moj deda, i da nismo imali pomoć od ljudi koji tamo žive, nikad ga ne bismo završili. Takođe, nismo morali da brinemo o raznim dozvolama za snimanje, o čemu vodite računa kad ste u Beogradu, a pravo da vam kažem, da se ne snima toliko u Beogradu, možda nam ne bi ni bile potrebne te silne dozvole. 

BURO. Nina, radnja tvog filma „Ovuda će proći put” dešava se u malom izolovanom mestu u Srbiji. 

NINA: U mom slučaju je bilo malo teže naći lokaciju za snimanje jer je mesto gde se dešava radnja imaginarno. Iako nismo znali šta nas čeka dok nismo otišli tamo, na kraju je ispalo savršeno jer smo dobili gotovo studijske uslove za snimanje – nije bilo ljudi koji bi nam smetali, mogli smo da koristimo svaki ćošak sela, da pretumbavamo raspored u skladu sa promenama koje su se dešavale usputno… Jedino je bilo teško u produkcijskom smislu – u tom trenutku tamo nije bilo dometa, pa je David, producent filma, svaki put morao da vozi po 45 minuta do mesta gde je bilo signala kako bi se čuo sa nekim telefonom. 

BURO. Davide, ti si snimao film u i o selu svojih bake i deke, koje propada zbog blizine rudnika, ali ono što nisi znao jeste da se ambijent tog mesta savršeno stapa sa pesmom „Ballad of Hollis Brown” Boba Dylana, koju izvodi David Lynch. Reci nam nešto malo više o tome. 

DAVID: U tom selu sam provodio najlepše dane svog detinjstva – čitava leta i zime. Put od mog sela u centralnoj Srbiji do tog imanja u Bosni trajao je oko deset sati. Kilometri planina od jalovine bili su mi znak da smo blizu. Oduvek sam tamo osećao tenziju, strepnju i uzbuđenje. Zvuci rudnika bili su konstantno prisutni, dok su noću zavijali šakali. Zemlja nije bila poput ijedne druge koju sam dotad video – bila je puna crvenih, zelenih i narandžastih tonova, kao da sam na drugoj planeti. Kada sam prvi put čuo pesmu „Ballad of Hollis Brown”, njenu atmosferu nisam odmah povezao s rudničkim selom, ali me je istog trenutka opčinila. Tek naredne godine, tokom snimanja dokumentarca, shvatio sam da je u pitanju ista stvar. 

BURO. Postoji li nešto što ti se posebno dopada kod ova dva umetnika – Dylana i Lyncha? 

DAVID: Obojica veruju da se umetnost stvara intuitivno i da se isto tako mora doživeti. Da je ne treba objašnjavati već osetiti. U to i sam verujem i takve filmove želim da pravim. 

BURO. Smatrate li da film treba da bude angažovan? 

LUKA: U kom smislu angažovan? Propagandni ne, ne ni direktno angažovan. Ne da crta, već da otvara. 

SINIŠA: Da, glupo je kada su filmovi pamfletski angažovani, kada postoji neka aktuelna tema, pa film adresira tu temu čisto da bi adresirao. Okej, takvi filmovi postoje kako bi informisali javnost o, ne znam, gorućim problemima, ali opet, znam da su svi filmovi politički i to je dobro rekao Wim Wenders – svaki film ima neku političku ideologiju, a posebno je imaju oni filmovi koji se ne predstavljaju tako, što možemo primetiti u komercijalnim filmovima koji su natopljeni ideologijom, a hvale se da nisu. Film je uvek, svesno ili nesvesno, politički, i bavi se aktulenim problemima, bilo da ih problematizuje ili ih samo predstavlja kao neku datost. 

Svaki film ima neku političku ideologiju, a posebno oni koji tvrde da je nemaju

BURO. Šta su teme vaših drugih filmova? Luka, tvoj drugi film je horor? 

LUKA: Tako je. Znajući u kojim uslovima, odnosno neuslovima, radimo, za koliko novca treba da napravimo film, od starta mi je bilo jasno šta mi je činiti – zamislite samo Denisa Murića samog u selu u kojem nema struje i vode, nema nikoga, pa na to dodate horor momenat ubice s maskom. Bio mi je cilj da, kad već imamo malo snimajućih dana, napravim B horor film iz osamdesetih, samo u današnjem ruhu. 

NINA: Ja sam sujeverna, pa ne bih pričala o svom drugom filmu. 

DAVID: Moj drugi film je SF road trip o ljubavi čoveka i vanzemaljca. A kada je reč o ulozi vanzemaljca, zanimljivo je da je film zapravo dokumentaran. 

BURO. Siniša, ti treba da snimiš svoj treći film? 

SINIŠA: Da, dobio sam poziv od producentske kuće „Artikulacija” iz Crne Gore još prošle godine, da radim na filmu koji kao temu ima grupu profesora koja u srednjoj školi organizuje štrajk. Dok pokušavaju da stupe u kontakt sa ministrom prosvete, saznaju da je on zapravo na Adi Bojani i da kajtsurfuje. Profesori, iznervirani zbog toga, odlučuju da presele svoj štrajk tamo, što se pretvori u jedan nudistički štrajk. U februaru bi trebalo da krenemo da razrađujemo temu, a s obzirom na trenutna dešavanja u našoj zemlji, osećam da sam već uradio svoje istraživanje. 

BURO. Kad pričate o režiji, sve zvuči zabavno. Šta vam je najbolja, a šta najomraženija stvar u poslu? 

DAVID: Meni je sve zabavno. 

NINA: Najgori deo je možda nesigurnost – snimili ste jedan film, ali nemate ideju o tome kada ćete snimiti sledeći. Ne postoji nikakva garancija da ćete ga snimiti uopšte. 

SINIŠA: Nekako, kad snimite taj jedan film, kao da ste samo dobili priliku da minglujete, odnosno da se družite po domaćim festivalima sa kolegama, a ne i da odmah snimite drugi. Film je, u suštini, prava kapitalistička umetnost zato što postoji čitava industrija koja mora da se pokrene da bi se napravio. Slikar stane pred platno i slika, muzičar uzme instrument i traži zvuk, a mi da bismo uopšte snimili jedan kadar, iza sebe treba da imamo celu armiju ljudi. Važno je da reditelj poseduje strpljenje. Možda je najteže to što mora da ide okolo i ubeđuje ljude da je ideja koju ima vredna i vremena, i novca, i resursa, i svega. Reditelj, dakle, mora da poseduje i tu veštinu ubeđivanja – da opčini i druge ljude svojom idejom i vizijom. A najlepši deo je onaj koji dolazi posle – kada svi poveruju u vašu ideju. 

LUKA: Ja ne znam da minglujem, pa me niko nije zvao da snimam film, iako za prvi kažu da je bio veoma uspešan. 

BURO. Da li biste svi ponovo upisali isti fakultet i odbrali režiju kao zanimanje? 

SVI: Da. 

BURO. Jeste li svi imali velike ideje o tome da svojim filmovima menjate svet, društvo, pravite neke velike stvari? 

SINIŠA: Verujem da jesmo, ali opet, mislim da se srpska kinematografija nije dovoljno otvorila ka svetu, odnosno svet se nije dovoljno otvorio ka srpskoj kinematografiji. 

BURO. A šta je potrebno da se to desi? 

SINIŠA: Potrebno je da se stvori kulturni obrazac koji mi kao država nismo definisali. Naša kulturna scena je u nekakvom traženju, mi sada i kao zemlja prolazimo kroz procese traženja, ne samo kad je reč o kulturi. Potrebno je da naša kinematografija definiše svoj stav i šta je to važno što ima da kaže a da je autentično naše. Problem je što trenutno veliki festivali diktiraju ono što će biti film u svetu, šta će se proglasiti uspešnim filmom, šta će se prikazivati i tako dalje. Oni pretpostavljaju šta bi bilo interesantno da vide iz određenog dela sveta, što je jedna velika zamka za autore, pogotovo iz malih zemalja, koji pokušavaju da se prilagode tim očekivanjima kako bi uspeli da se probiju u svet, kako bi dobili neka priznanja. Mi ne možemo da očekujemo da iz Srbije dolaze globalno komercijalni filmovi, da će neko ovde da napravi film kakav bi uradio Spielberg u Americi, nemamo ni sredstva za to, niti mogućnost da ga plasiramo u svet. Evropski filmovi ne mogu da postanu globalno komercijalni, iz zapadne Evrope možda i mogu, ali iz istočne teško. Da biste došli do Oskara, morate da prođete sve festivale, a da biste prošli sve festivale, morate da se uklopite u tu nametnutu kulturnu politiku – tamo se definiše šta je film, šta će biti filmska scena te godine, i mi moramo tome da se prilagodimo. 

BURO. Ipak, pojavi se i neki biser koji prkosi nametnutoj kulturnoj politici. 

LUKA: To se kod nas ne dešava zato što je naša kinematografija u totalnom rasulu. Da bi ovo što je Siniša rekao funkcionisalo i u praksi, jer to je sve teorija, mi moramo da imamo publiku koja ide u bioskope redovno, a ne samo kad im se nešto baš dobro servira i baš dobro proda. Moramo mnogo ozbiljnije da se bavimo nama kao kinematografijom – da imamo i festivalske, ali i bioskopske filmove, i da ih radimo iskreno, da ne pravimo filmove koji će da prave pare, nego one koje će da pogleda što više ljudi, što će se na kraju i finansijski isplatiti. Isto tako, na festivale ne treba da šaljemo filmove koji će da se dodvoravaju tamo nekoj publici, već autentične, koji govore o onome što nas tišti, i da to bude toliko autentično da oni na kraju to prihvate. 

SINIŠA: Problem je i to što se značajno smanjio broj bioskopa u Srbiji. Za vreme stare Jugoslavije imali smo ih svuda, maltene je u svakom selu bio po jedan. Tržište je bilo veće za jugoslovenski film i tad je naša kinematografija imala neki svoj identitet, kulturni obrazac, koji sada nemamo. Kada bi bilo više bioskopa i kada ne bismo bili pod konstantnim pritiscima za termine u okviru jednog dana, gde se vi takmičite sa velikim komercijalnim holivudskim ostvarenjima, možda bi i mogla da se razvija scena domaćeg filma. To je jako teško, pogotovo što ljudi sve više prelaze na platforme i navikavaju se da gledaju filmove kod kuće. Drugo, te platforme nameću svoj oblik proizvodnje i način režiranja filmova, gde se konstantno očekuje od reditelja da se prilagodi nekakvim okvirima, što je sve posledica toga da je film kapitalistička umetnost koja zahteva jednu složenu industriju. 

BURO. Vidite li negde nadu za domaći film?

LUKA: Ako ništa drugo, mi živimo u jednom jako zanimljivom periodu za srpsku kinematografiju – jedno vreme je sve izgledalo beznadežno, odumirali su bioskopi, pojavljivale su se platforme, televizijske serije pobeđivale, a sada postoji mnogo više opcija. Te strane platforme postale su način da neko progura naš identitet – na tom nekom Netflixu dobro prolaze serije i iz nekih drugih država, Koreja, recimo, ima jako popularna ostvarenja, ali opet, ta zemlja je godinama radila na tome da postanu ozbiljna svetska kinematografija. To nije nemoguće, samo treba biti iskren. 

BURO. Da li vam u tom kontekstu budućnost srpske kinematografije izgleda svetlo? 

LUKA: Ne, dok se ne promeni ključna stvar koja pravi problem, a to je korupcija. Da, pojavljuju se ljudi sa više entuzijazma i rade, ali tek kada oni koji dobiju pare za snimanje filma prestanu te pare da stavljaju u svoj džep i ulože ih u film, biće nam bolje. 

SINIŠA: Slažem se sa kolegom, samo malo da problematizujem ovo što je rekao. Jako je teško privatno finansirati film kod nas jer je on vrlo skupa stvar. Da bi sve to funkcionisalo kao privatni biznis, mora da postoji inicijalni kapital koji je dovoljno velik da od njega može da se napravi film, pa da onda taj film napravi dodatni novac kojim biste napravili sledeći film, što je gotovo nemoguće jer mi nemamo dovoljno veliko tržište koje bi to moglo da podnese. I onda mi pravimo filmove tako što ih finansiramo iz fondova. Glavni fond, zapravo taj prvi korak za finansiranje filma kod nas jeste Filmski centar Srbije – to je državni novac i komisija odlučuje kome on ide. Mnogo je važno da tu bude sve legalno i da ne postoji nikakva korupcija, jer taj novac zapravo pripada stanovnicima Srbije i sa njime bi trebalo raspolagati vrlo odgovorno, što se ne dešava. 

BURO. Luka, imaš nešto da dodaš na ovo? 

LUKA: Da se slučajno ne izvuče iz konteksta – ja nikad nisam dobio pare od FCS-a.

Razgovarala: Jelena Milinčić 

Fotografije: Dalibor Danilović 

Mesto snimanja: Tri, Svetogorska 46, Beograd