AUDIO KOLUMNA: Neobavezni utisci nezaposlenog čoveka u doba darvinizma

Kako izgleda preživljavanje van sveta „od devet do pet“ – poslušajte u audio kolumni dramaturga i pisca, koji je odlučio da dȃ otkaz i počne da vodi smisleniji život.

Buđenje bez obaveze da se išta uradi, a da pritom niste na odmoru, ume da bude onespokojavajuće. Često se dešava da oko malih stvari poput vraćanja knjige u biblioteku, ili kafe sa nekim, organizujem ceo dan. Zapravo izmislim kako tu knjigu zaista treba vratiti ili kako treba uraditi nešto što zaista nije ni hitno ni nužno. Ukoliko ne radim nešto konkretno i sa rokom poput pisanja ovog članka, zaista je vrlo malo stvari koje moram da radim. Iako stres praktično ne postoji u mom životu, neizvesnost je sveprisutna, i dok je njen pritisak slab i neodređen, ona je uvek tu i vezana je za sve. Mnogo toga se ne mora, često i više nego što je poželjno. 

Sa druge strane, retke obaveze poput krštenja, rođendana, proslava rođenja deteta postale su blago mučne jer često imam vrlo malo novca za poklone. Tako me em zaboli što poklanjam te simbolične poklone kojima ne mogu da iskažem pravu naklonost, em me i ti mali znakovi pažnje zapravo dosta koštaju i ugrožavaju mi benevolentno preživljavanje. Dok sam doskora nekoliko hiljada trošio na dostavu nekih bizarnih egzotičnih hranica koje niču kao pečurke zbog akutnog darvinizma koji nas ironično pretvara u imobilne i otuđene jedinke, sada mi jedna hiljadarka postaje karta koja otvara čitav svet mogućnosti. 

Ukoliko ne radim nešto konkretno i sa rokom poput pisanja ovog članka, zaista je vrlo malo stvari koje moram da radim.

Morrissey, odnosno stari gregorijanski napev, kaže In midst of life we are in death, a Dante na početku svoje Božanstvene komedije: U sredini života nađoh se pred gustom šumom. Sa sličnim sentimentom Marina Tucaković, Goran Bregović i Ljiljana Jorgovanović ovo osećanje prolaznosti i nespokojstva ovaploćuju u Severininom hitu Tridesete. Da li će nas ova sredina uhvatiti kako bežimo u neke stare, toksične ali utešno poznate obrasce ponašanja ili navesti da konačno zbacimo svoju ostarelu kožu poput zmije i stupimo u novi život, do nas je. 

Za mene je ovaj početak rane krize srednjih godina bio dovoljno krizan da dam otkaz, otkažem stan, vratim se u grad u kom sam odrastao i zamislim se nad svojim dosadašnjim životom i budućim planovima. Iznenađujuće mi je bilo koliko ljudi me je zapravo podržalo u ovoj odluci i pristupilo mi sa ohrabrujućim razumevanjem. Nisam bio siguran da li je to zbog odsustva naročitog interesovanja ili, baš naprotiv, iz iskrenog ljudskog razumevanja. Ja sam zapravo samo želeo da pokušam da uradim neke meni važne i drage stvari koje su dugo stajale na tapetu pre nego što se ponovo vratim u neke okvire zaposlenja, manje ili više rigidne. I tako i jeste. 

Počeo sam da se sastajem sa mladom lokalnom pesnikinjom i da joj pomažem oko uređivanja prve zbirke pesama, javio sam se staroj koleginici sa fakulteta da uradim adaptaciju jedne novele, sa kolegom sam završio strip koji se sada sprema za štampu, zaokružio sam babine memoare i pročitao druge memoare jednog upokojenog monaha, koje ću možda uz pomoć patrijarha ekranizovati. Posebno me raduje što sam prvi put sam radio kao kustos na jednoj lepoj izložbi. Napisao sam i nekoliko pesama i jedna od njih predstavlja početak moje besposlene godine. Zove se „Nepristojno ponašanje čoveka koji ne moli za ljubav“: 

zagrcnuo se jutros o seme slatkog badema 

koje svako jutro pije 

uz med i čašu mlake vode 

pre toga je dao otkaz naopačke 

i sada nema posla osim da gleda 

da se ne razboli 

i u lične odnose je uveo higijenu 

od preteranog osećanja 

postaju nerentabilni 

živi sada usamljeno i zdravo 

kupanju daje mističnu notu krštenja 

i jede humus 

Sa ovim statusom nezaposlene, za sistem praktično nevidljive ili barem beskorisne osobe, postaje mi sve jasnija ona površna briga kada se priča o nekome, da li taj neko ima posao, i nagli prestanak bilo kakvog interesovanja za tu osobu ako se kaže da ona radi. Taj momenat obezbeđene gole egzistencije postaje vrlo plastičan. Ako nešto radiš, znači da si dobro. Sposoban si za rad i dobijaš neki novac. Nećeš umreti od gladi. Nećeš se nekom popeti na grbaču. Naravno, tom logikom se teško može doći do istinski ispunjenog života i idealnog razvitka ličnosti, ali to jeste puka, prozaična stvarnost. Ovo što ja sada radim je privilegija. 

Ipak, jako je primamljivo ovo preživljavanje van sveta. Meni ovo silno slobodno vreme stvarno otvara horizont mogućnosti. Naravno tu je zamka da upadnem u inerciju i dinamiku pukog čitanja, saznavanja i gluvarenja bez određenog cilja, ali ako nateram sebe da radim na stvarima koje sam zacrtao i uz to treniram, onda su moji dani potpuno ispunjeni i vedri. Sada, ja nemam nikakve prioritete osim zdravlja i održavanja dobrog duha. Nadam se da ću iz te vedrine krenuti ka smislu, punoći. Ka smislenim obavezama, a onda i smislenom poslu i smislenom životu, nazad toj funkcionalnoj svakodnevici. 

Problem je što se u većini slučajeva ta funkcionalnost svodi na to da si sposoban da platiš stvari, dok je kvalitet tvog života u potpuno drugom, trećem ili nijednom planu. Ti si dakle zaposlen i samoodrživ, a pored toga možeš biti potpuno nesrećan. Sa svojom drugaricom, profesorkom španskog, koju odvratna izdajnička libertarijanska država ucenjuje oduzimanjem plate, delim filozofiju Sin dinero pero feliz, to je maksima ovog perioda u mom životu. I nije me sramota što tražim stvari koje me čine srećnim, suštinski srećnim, i nije me sramota što sada nemam uobičajenu svakodnevicu i obaveze. Sve dok nešto zaista ne zaključim, sve dok nešto zaista ne pronađem. 

Meni ovo silno slobodno vreme stvarno otvara horizont mogućnosti.

Često sam kao pravoslavac ponavljao i držao se onoga: Ko traži, naći će. Verujem da to zaista funkcioniše u životu. Moraš posegnuti za stvarima koje želiš i moraš prestati da radiš stvari koje ne želiš. Ovaj citat je, nedavno sam saznao, samo deo gnostičkog jevanđelja: Ko traži, naći će, ko nađe, postaće uznemiren, ko postane uzemiren, postaće začuđen, a sa tim čuđenjem osvojiće celinu. Ovo je samo jedan od pokušaja u mom životu da nađem celinu. Mada se bojim da ona i jeste u prihvatanju haosa svakodnevice i borbe, a ne u ovom uzdržanom posmatranju sa distance. 

Kada se uzme da ova moja nezaposlenost traje nepunih pet meseci, to deluje beznačajno u perspektivi jednog celog života, ali posle deset godina stalnih radnih odnosa deluje kao čitava večnost. Ponavljam, postaje mi jasna ta površnost, sva ta pitanjca porodično i poslovično usputna: Da li radiš?, Da li imaš devojku?, Kada ćeš da se ženiš?, rano je za: Kako zdravlje?, ali i to pada u taj koš. Ta pitanja postaju otrežnjujuće zdravorazumska, ona i jesu jako važna, ali od tog bega u osnovnu samoodrživost milioni ljudi ulaze u nezdrave i ljubavne, i prijateljske, i radne odnose. Posvećivanje godina nečemu što ne voliš, što te iscrpljuje i troši, da bi bio samoodrživ, imao neki dinar preko i bio pametan čovek sa ušteđevinom, sve to nosi skupu cenu ako ćeš na skupovima povodom godišnjica mature biti onaj koji se preterano uživljava u ta prohujala adolescentska sećanja kad je uradio nešto ludo zabavno. A život je satkan od tih sećanja, susreta i doživljaja. 

Mene ove godine čeka taj jubilej velike mature, i dok sam ga u početku doživljavao kao neprijatnost koju treba neprimetno prenebregnuti, sada se radujem da se susretnem sa svim tim ljudima koji su se batrgali u životu isto kao i ja i dočekali da su još živi i da su i dalje tu, dovoljno blizu naše stare škole da budu pozvani na godišnjicu. Svakako to je skup raznih autentičnih i nama donekle bliskih sudbina, i sama ta činjenica, slika šarenila tog praćakanja u vodi života, jako je uzbudljiva. 

Dešavaju mi se i spontane stvari koje zaposlenom čoveku upregnutom u odnose ponude i potražnje mogu delovati čudački ili samo luksuzno. Dešava mi se, naime, da idući od tačke A do tačke B (i mi besposličari imamo svoje tačke i rute) samo sednem na klupu, ne da bih se odmorio nego jer mi se može. Takva stvar mi se desila nedavno posle službe u crkvi na Svetog Vasilija Ostroškog. Po inerciji bih inače zapucao kući da radim šta već ima da se radi, možda i nešto potpuno besmisleno, a sada sam, iako sam došao biciklom, samo na trenutak shvatio da nisam u žurbi, i umesto da sednem na bicikl i odjurim kući, rešio da malo prošetam gurajući bicikl. Deluje banalno, ali samo taj trenutak presabiranja, shvatanja da ne moram da krenem negde da jurim, preispitivanje a onda i prevaspitavanje tog impulsa koji mi govori da se vratim stanju panike jer je život kratak, ili surov, ili ozbiljan, samo taj delić sekunde i ja sam čovek koji mirno gura svoj bicikl trotoarom. Samo taj delić sekunde i ja sam trenutak kasnije čovek koji je naslonio bicikl na nožicu i sedi na jako lepoj klupi glavnog gradskog parka. 

Dešavaju mi se i spontane stvari koje zaposlenom čoveku upregnutom u odnose ponude i potražnje mogu delovati čudački ili samo luksuzno.

Ta klupa u parku (često predmet sprdnje i ismevanja jugonostalgičara) stvarno jeste jedan ideal i reper. Ukoliko ne umemo ili ne možemo da sednemo na tu klupu onako kako čoveku dolikuje, to je jasan indikator našeg stanja. Naravno ne mislim da treba svaki dan sedeti u parku, ali je problem ako je to nešto što je postalo nedostižno za nas. Naravno, mislim više na duševnom nego na fizičkom planu. Sesti na klupu je lako, ali zasesti sam usred dana, penzionerski i sentimentalno, dosta je složenije. 

Ovih pet meseci mi je ispunilo i dosta malih stvari. Pored značajnijih stvaralačkih aktivnosti koje sam prethodno nabrojao, usavršio sam spremanje španske tortilje, prvi put sam posetio „Slaninijadu” u Kačarevu i Galeriju naivne umetnosti u Kovačici, pogledao sam jedan od najvećih gangsterskih filmova Žaca, otkrio veličinu grupe Indexi, shvatio da su dokumentarci opijum za nezaposlene, otkrio španske pevačice Isabel Pantoju, Lolu Flores i Mariju Dolores Praderu, pogledao dirljiv Dilanov biopik, ismevao našeg predsednika i ušunjao se na Filološki na blokadu, otkrio biser bugarske čalge – pevačicu Desi Slavu, shvatio i počeo da cenim to što sam bio na poslednjoj Rijaninoj turneji, otkrio pesmu Tugo mojih dana Dragane Mirković, postao kum prvi put, i to na Kosovu, vratio se Kubrickovom Bariju Lindonu, proveo nedelju dana u manastiru, učestvovao u foto- safariju u Ivanovu, posetio prelepi Temišvar, postio za Božić i Uskrs, shvatio da je mango čipotl kesadilja najbolje što meksička kuhinja može da nam ponudi u Beogradu, ispratio Beli lotos maniju i pokajničku fazu Čede Jovanovića, učestvovao u nadrealnom protestu 15. marta, gledao Čitulju na dan kad je umro Ruta, zaljubio se u Anu de Armas, ali i u slogan poslastičarnice „DJ“ Zlatno doba Beograda nas pamti, koji me ispunjava spokojem da smo svi uznemirujuće slični. 

Imam osećaj da je moj hiatus na nekoj sredini. Leto je zgodno iskoristiti za dalje i nove spoznaje i putovanja, koliko mi moj vrlo skroman budžet dozvoljava, a na jesen bi valjalo da ipak počnem da se vraćam u okvire nekog organizovanijeg, predvidljivijeg života. Svakako moja potraga je još u toku, stvari koje pronalazim me uznemiravaju i začuđuju, a verujem i molim se da neću odustati dok ne osvojim nove celine. Makar i pre toga našao stalan posao.

Ilustracija: Anka Arsenić