AUDIO KOLUMNA: Ljubavni vikend-roman kroz dva veka

Kada snažno zatvorim oči i udahnem miris Cacharelovog parfema Anais Anais, PUF, nađem se u SFRJ na železničkoj stanici u Beogradu. Nas tri najbolje drugarice idemo ushićeno na naše prvo letovanje, i to na Korčulu i bez roditelja i bez školskih nadzornika. Punoletne smo, leto pred fakultete. Ono leto kada se uči da se leti. 

Kao juče da je bilo, prilazimo kiosku štampe – iz današnje perspektive, to je bila veličanstvena riznica POP kulture – i kupujemo sve. Od magazina Start preko Duge, TV revije, Stripoteke, Politikinog zabavnika, Alana Forda pa sve do Ljubavnog vikend-romana. Jer da, i tada, iako se to tako nije zvalo, postojao je – guilty pleasure. U kupeu ćemo se ludo zabavljati dramatizujući zadatu ljubavnu zadaćicu sa obaveznim „happy endom” dok voz huji ka Rivijeri.

I, iz nehata, ne znajući za moć afirmacija koje su došle sa new ageom – mi smo nesvesno manifestovale zaljubljivanje tog leta. Takoreći, prizivale smo fatalno padanje u ljubav i sudbonosno „da”. 

Naravno, ništa se od toga nije desilo, ali je ta mentalna slika iz domena sentimentalnog vaspitanja tako snažna da se malo-malo zapitam – gde li su nestali ljubavni vikend-romani. Za ljubavne filmove i zašto ih nema dobila sam odgovor, otrežnjujući poput šamara. U eri fokus grupa i algoritamskih statističkih proračuna – dovoljan broj anketiranih mladih ljudi je rekao da ne želi da gleda na platnu filmske sočne poljupce. Oni samo žele akciju, a ne romansu. Kada im je do „kako su se dvoje smuvali” – uključe Pornhub.

I Holivud ih je poslušao. Možda je to jedan od razloga zašto Bolivud nije u finansijskoj krizi. 

Pisati ljubavni roman uopšte nije lako, a posebno ne štancati ih u milionskim tiražima, svake nedelje. Svaka konfekcija, pa i literarna, mora da bude kvalitetna, po jasno definisanom šnitu, tačna kao matematička formula, jer je namenjena višemilionskom tržištu, a Jugoslavija je to bila. Zemlja od skoro 22 miliona stanovnika. I skoro svi su maštali o ljubavnoj priči kao iz ljubića.

U analognim vremenima peripetije iz „oblasti srca” bile su prenošene ili usmeno, ili kroz šlagere, ili kroz pisano štivo. Najslavnija spisateljica ljubića beše Barbara Cartland. Ona je umela kao niko da uvuče čitateljku u svoja slova i da je anestezira da ne ispušta knjigu iz ruke do samog kraja, a kraj su svi znali – ona i on će zagrljeni odlutati u bolje sutra. Lovila je pažnju na sličan način na koji je to maestralno umela i Agatha Christie – svi znaju da će neko biti ubijen, ali ko je ubica – e, zbog toga se čita.

Barbara je puno ulagala u sopstveni imidž. Uvek glamurozna, u ružičastom ukusa zašećerene vodice. Ali, ta dama je posedovala čeličnu disciplinu i brzo je pisala. Rečenice su joj jednostavne i bez pardona uvek i zauvek sa srećnim krajem. I da, svaka njena priča je gotovo identična – junakinje menjaju boju kose, junak lokaciju palate i titulu, ali „kroj” ostaje isti. 

Heroina je mlada, naivna, najčešće siromašna, ali aristokratskog držanja, dostojanstvena. On, njen heroj, moćan je i bogat, ali dalek, hladan, emocionalno nedostupan jer je povređen i slomljen usled nekog ranijeg ljubavnog brodoloma. Razočaran u žene, romanse i neretko ljude kao pojavu. I da, on je na startu ignoriše, ne vidi, čak i pomalo prezire – ali čistota njenog srca će sve to nadmudriti i pobediti. Svi nesporazumi, intrige, neprijatelji i saboteri – sve će se petljati u čvor čvorova. I onda, čini se u minuti, kreće rasplet svih raspleta i BUM – razotkriju se prava osećanja koja bivaju zapečaćena poljupcem. Opis tog poljupca je nijansiran, razložen do sitnog detalja – u njemu se krije klimaks, vrhunac spajanja dve duše. Seks se nikada ne opisuje niti spominje, mada između redova jasno znamo da se dogodio i da je bio nezaboravan. Ali, prvo prsten i venčanje. 

Barbara je imala neverovatan dar da piše erotsko štivo, ali na nivou uzdaha, skrivenih pogleda, čežnje i jurnjave kolima kroz maglu. Seksualna tenzija je sa svakom stranicom rasla do tačke ključanja, ali nikada ta strast nije provrila pred čitateljkinim očima. 

Ne zaboravimo da su od pedesetih do osamdesetih godina prošlog veka žene neretko bile u nesrećnim brakovima jer je razvod bio tabu. Cartlandova je bila simbol povratka vere u ljubav. I, da ljubav postoji i da je moguća, i da na kraju – „ah, ta ljubav” pobedi. 

Mi, ljudi rođeni u dva veka imamo tu (ne)sreću da smo živeli utopiju 20, a evo sada u 21. veku – distopiju. I da, često mi bude čudan cinizam današnjih modernih devojaka glede romanse. Prevrtanje očima na neke ljubavne rasplete iz POP kulture. „Fujčina” na momenat kada Bogart zgrabi i poljubi Lauren Bacall kao da je jedina žena na svetu. Kapiram, fatalna privlačnost među vampirima u distopijskim prerijama „spicy” tik tok romana je sada IN – drugačiji su zapleti, zavrzlame, moda i način pisanja – ali, ljudi su ljudi, još uvek nismo čipovani. Suština je ista kada se iščupa iz naivne formule pink sveta Lude Naste. Želja za pažnjom, uzbuđenjem, da vas neko gleda pogledom punim poštovanja i da vas voli bez kompromisa, i da sve na kraju ipak bude dobro – e, pa to je san koji nikad ne izlazi iz mode. Jebiga, izvinite na izrazu, obrni-okreni to vam je tako. 

Jer kada se ta žudnja ne priznaje i potiskuje, dobijamo fenomen današnjice – pojam „limerence”, odnosno poremećaj koji možemo definisati kao zavisnost od umišljene ljubavi. Kako „Tanjug javlja”, milioni su zaraženi novim virusom iluzije svih iluzija – luče dopamin bez dodira, analizirajući iz svih uglova imodži „vatrice”. 

Možda baš pored vas devojka ima „limeransu” sa profilom koji je „gostuje”. Ljubav više nije upakovana u čipkastu haljinu čija bretela sama spada kako on uđe u prostoriju – ona se sada nalazi u poslatoj poruci čiji se „seen” čeka, čini se vekovima. A onda osvane taj dan, već u svojoj najavi savršen – taj dan kada je stigao imodži. Običan, neko bi rekao, iz kurtoazije – ali on se tumači ne kao rendom smajli već kao znak sa nebesa. Ako se pride potrefi da ste lajkovali istu pesmu – pa to je već ozbiljna veza. U vašoj glavi vi ste u vezi – samo taj neko to ne zna.

Odmah da vam kažem da imate posla sa osobom koja je skoro 20 godina bila u savršenom braku sa Beckhamom. Otkrila sam ga pre Victorije jer sam bila pasionirani navijač Mančester junajteda, tako da je David bio moj. Soriška, bejbi – ko pre Beckhamu, njegov je, iako on o tome ni dan-danas pojma nema. 

„Limeransa” je mnogo zeznuta jer je dopamin na doziranje ako je nisi svestan. Pazi, ako umisliš da si sa nekim u ljubavnoj priči, a on suštinski u inboksu sa njih dvadesetak – biće bolno kao da je stvarno. Znajte da je „limeransa” kao „vikend-roman” samo nema kraja. Napetost je stalna, a nema razrešenja. Suštinski, dok ti biraš venčanicu – on nema pojma da ti u stvarnosti stvarno postojiš. 

Tako da, saberi-oduzmi, ljubav je čudna rabota. I da, u stvarnom životu Barbara Cartland je to možda najbolje znala. Njena rođaka Lady D zaista se udala za moćnog princa – a svi znamo kako se to završilo. Hepiendom za Camillu. 

Ilustracije: Milana Trifunjagić za 4. izdanje BURO. printa