Život kao pauza između dva putovanja 

„Odmor je otpor” – piše na ilustraciji koja stoji na zidu levo od mog radnog stola. Slučajno sam je baš tu okačio. Dobro, ne baš slučajno, najviše je odgovarala na tom mestu a i nalazi se na dva metra od radnog stola i predstavlja podsetnik da bi se valjalo tokom dana i odmoriti. 

Na ovoj ilustraciji nalaze se tri partizanke tokom odlaska na plažu na Visu, i to 1944. Još traje Drugi svetski rat ali izvesno je da partizani pobeđuju a s njima i njihova ideologija o svojini, radu, ženskim pravima… pa i ideologija slobodnog vremena i odmora. I ove partizanke sa slike (a postojale su u realnosti) iskoristiće ubrzo pravo glasa (među prvima u svetu u bivšoj Jugoslaviji odobreno je glasanje žena) ali i pravo na godišnje odmore. Uostalom, one su na ovoj slici u kupaćim kostimima, dakle nisu samo podvrnute nogavice na partizanskoj uniformi već se zna šta je odmor, a šta rad (tada rat i revolucija). Jer socijalizam u Jugoslaviji je držao do godišnjeg odmora a i slobodnog vremena tokom radne nedelje. Uostalom, i preporučeni tajmlajn komunista sadržao je sledeću satnicu: osam sati rada + osam sati odmora + osam sati kulturnog uzdizanja. 

A onda je stigao kapitalizam i sve se promenilo. Ako je nekadašnja ideologija socijalizma ohrabrivala odmor, godišnji odmor, pa čak i kada je to prelazilo u dekadenciju dokolice („Ala volim ovaj režim, plata ide a ja ležim”), sa dolaskom kapitalizma sve postaje drugačije. Tako je ona tri puta osam satnica iz socijalizma poremećena i slobodno vreme postalo je „radno”. 

One tri partizanke su se obukle u kupaće kostime jer odmor je odmor pa revolucija (posao) može malo da sačeka da se okupaju. Danas i otići na godišnji odmor znači da se morate pridržavati nekih (ne)radnih pravila. Recimo dostupnost. Nekada ste mogli otići kao i ove partizanke na plažu a da vas niko ne može uhvatiti pod palmom. Nije bio patentiran mobilni telefon, a znamo koliko mobilni ume da pokvari letovanje. Jedan od poslednjih primera je serija „Beli lotos” gde ona „glava” američke bogate porodice na odmoru na Tajlandu shvata preko mobilnog da je sa njegovim prošlim uspešnim životom gotovo i da od sada neće moći da priušti ovakvo letovanje. A lepo mu je jedna od zaposlenih u rajskom rizortu rekla da ostavi mobilni na ulazu. 

I nije samo napredak tehnologije napao satnicu nekadašnjeg radnog čoveka, već su to uradile i društvene mreže koje su dokrajčile pojam slobodnog vremena i onemogućile da to zaista bude slobodno vreme. Društvene mreže su ukinule slobodu godišnjeg odmora i nametnule ga kao period u godini kada takođe treba „raditi” na opšteprihvaćenom pravilu – „pokazivanju sreće”, jer zapravo ne postojiš van tog imperativa zadovoljnog i srećnog života. Čak i ako se radi o vikendu. Dakle, vikend je vikend, ali ga treba iskoristiti. Jer šta su dva slobodna dana ako se niste odmetnuli u planine, raspalili roštilj, otišli biciklom od Horgoša do Dragaša. 

Društvene mreže su ukinule slobodu godišnjeg odmora i nametnule ga kao period u godini kada takođe treba „raditi” na opšteprihvaćenom pravilu – „pokazivanju sreće”, jer zapravo ne postojiš van tog imperativa zadovoljnog i srećnog života.

Uhvatio sam sebe kako zavidim svima koji se izvale vikendom na nekoj travi po Srbiji, zapale roštilj… Ne zavidim onima koji vikende provode otiskujući se po vrletima izazivajući trenutke u kojima gorska služba spasavanja kreće po njih sa sve šarplanincem. Znalo me je uhvatiti i sažaljenje prema svim tim vikend-spartancima. Recimo kada nedeljom pretičem biciklistu na putu, jasno zamišljam kako on dolazi znojav kući, odlaže bicikl, znojavu opremu, tušira se i ulazi u onu poludepresiju nedeljne večeri pred radnu sedmicu koju treba započeti. Da li je zadovoljan svojim kilometrima po Šumadiji dok ispija organski sok, a ja ranisan od prekomernog roštilja? Obojica smo to stavili na Instagram, pokazujući svima da smo iskoristili vikend. Da li svi ti koji se urnišu od rekorda na biciklima ili trčeći zaista uživaju ili to rade jer je imperativ iskoristiti slobodno vreme, a ne tek tako gledati u plafon. Jer radni sati se otkucavaju karticom za zaposlene, a slobodni sati statusom na Instagramu. Na Tviteru su ionako oni „nesrećnici” kojima TV Dnevnik i vesti traju duže od svake biciklističke ture ili dva penjanja sa ortacima planinarima-volonterima na Kopaonik. 

Kapitalizam je kod nas doneo i jednu neiskrenost i permanetno lažiranje stvarnosti. Ne samo što morate biti srećni u slobodno vreme na Instagramu, vi morate prikazivati i da ste srećni na poslu. Iako je jasno da veliki broj zaposlenika iz korporacija troši lovu na psihoterapiju na kojoj kuka na burnout, posao, rokove…, ali to retko priznaje radnoj okolini, jer nesrećan možeš biti u svom terminu kod terapeuta, ali nikako to ne smeš pokazati okolini u firmi. Oni ljudi koji su nekada proglašavani za budale koje „nose posao kući” sada su sasvim okej pojava jer se u ogovaranjima označavaju kao ljudi koji nemaju privatni život, ali glavešine korporacija vole da oni daju ritam a i vama istresaju keš koji umesto na godišnji odmor spiskavate kod stručnog lica koje će vam prepisati antidepresive. Ovo je vreme laži i na Instagramu i na poslu. Uz to, odomaćeni termin „napunio sam baterije” koji izgovaraju zaposlenici kada se vrate sa godišnjeg odmora u firmu takođe govori da su se odmorili da bi bolje dirinčili, a ne zato što im je dobro došao neophodni tajm-aut od sveg tog stresa. I još su morali da kače slike na instagram ili fejsbuk storije, jer ako to ne urade, znači da je odmor bio s.anje, ili će im kolege reći: „A da, video sam ono što si okačio, baš je lepo.” 

Ah, kako je bilo lepo na godišnjem odmoru u socijalizmu. Ponekad si se samo morao odšetati do pošte, taj jedan dan, gde bi odneo pet stotina grama razglednica na kojima si mogao reći da ti je super, ili da je i celoj porodici super i da je mala pocrnela a mali naučio da pliva. Ili si upoznao Nemicu koja ti nije ostavila adresu a ni srce na plaži, ali šta te briga. Ili te je osvojio Mediteranac kome nisi uzela adresu a i srećom ne postoji mobilni pa te nikada taj lokalac neće pronaći. Nije bilo imperativa da moraš odgovarati na poruke, da se moraš slikati za Instagram, a tvoja žena neće slike s plaže jer se ugojila ili te tera da je slikaš po deset puta dok se to dupe ne sakrije u foto-šopu i bude okej za kačenje ne mreže. 

Ja stalno kačim putovanja i tako sam sebi gasim neku poludepru i održavam strast sa dalekih destinacija, a onda ljudi misle da ja zapravo i ne dolazim u Beograd. Ponekad se zapitaju i kako onda stižem da imam sasvim dobru karijeru kada više u ruci držim kofer nego laptop. Okej, već sam vam ranije rekao da je ovo doba laži. Neko laže u ljubavi, neko na poslu, a neko na Instagramu. Uglavnom, „Odmor je otpor” ne samo na slici već i u realnosti. I ja odavno merim život i obavljam ga kao pauze između dva putovanja.

Fotografije: Privatni album Katarine Stefanović