Nikada neću zaboraviti leto 2012. Tri meseca između sedmog i osmog razreda, po ceo dan ležim na kauču ispod klime, vreo laptop na stomaku, skrolujem beskrajan feed Tumblra. Vodeći nekoliko blogova istovremeno (na svom glavnom blogu bih često dostigla dnevni limit od 250 postova, pa bih morala da se prebacim na reblogovanje na drugom), moji dani su bili ispunjeni otkrivanjem sveta kroz slike. Nagledana sivila u svojoj realnosti odrastanja u Beogradu, internet, a posebno Tumblr, za mene je bio portal u neki svet kojem pripadam, u svet lepote, umetnosti, i muzike. Svoja interesovanja, ukuse i životne vizije izgradila sam prelistavajući ogromne riznice fotografija, videa i tekstova koji su bili deljeni na Tumblru, a ubrzo sam počela i sama da doprinosim svojim fotografijama i poezijom.
Jedne večeri tog leta, nešto iza ponoći, na mom ekranu ukazala se prelepa žena sa intenzivnim ajlajnerom. Automatski sam pritisla na link koji je vodio na Youtube, muzički spot za pesmu „Video Games” – ispostaviće se jedno od najznačajnijih pritiskanja linkova u mom životu. Prva pesma Lane Del Rey koju ću ikada čuti, trenutak upoznavanja sa umetnicom koja će mi u tom trenutku, što je dan-danas, postati omiljena umetnica, spisateljica i muzičarka – životna saputnica.
„LANA
Osećaji koje su njene melodije izvale u meni to veče poznati su celoj jednoj generaciji osetljivih ljudi, posebno devojkama i kvir ljudima, setnim, melanholičnog senzibiliteta. U trenutku kada su najpopularnije pevačice bile Rihanna, Katy Perry i Lady Gaga, i njihova energična dens-pop muzika, Lana Del Rey otvorila je kanal za proticanje potpuno drugačije energije, koja je i te kako falila mladim senzitivcima kao što sam ja.
OZBILJNE I ZAMIŠLJENE Moje najbolje drugarice delile su istu intenzivnu ljubav koju sam osećala prema Lani. Upečatljiva uspomena iz tog perioda, nas četiri na ekskurziji u osmom razredu ležimo u mraku i slušamo album „Born to Die“ celu noć, iznova i iznova, ozbiljne i zamišljene. Koliko god da mi je ta situacija sada simpatična i smešna, i lako mi je da pomislim šta smo mi sa toliko godina mogle da znamo i razumemo o životu i bolu, takođe razmišljam o realnim okolnostima života u tom trenutku. Razvod roditelja, odrastanje bez oca, poremećaji u ishrani, siromaštvo – sve su to bili realni problemi, moji i mojih drugarica, problemi koji i odrasloj osobi predstavljaju izazov i stres, a kamoli detetu. Lana je u nama otključala potpuno nove doživljaje sebe i sopstvenih unutrašnjih svetova i otvorila nam prostor za obrađivanje teških iskustava, dopustila nam da utonemo u tugu koju i razumemo i ne razumemo.
Lana je imala značajnu ulogu u kreiranju cele supkulture koja se oko njene muzike okuplja i povezuje na polju svoje emotivnosti, osetljivosti, tuge, pa i depresije, mentalnih bolesti i poremećaja u ishrani. Ove zajednice, formirane pre svega na Tumblru od 2012. godine, danas su se raširile preko svih popularnih društvenih mreža, i okupljene su pod terminom sad girl core. Vrednosti koje ova niša deli su romantična nostalgija, feministička refleksija, potraga za lepotom u patnji, samoosnaživanje kroz tugu, a Lanine pesme su himne ovih prostora, naročito veoma popularne „Summertime Sadness“, „Pretty When You Cry“ i „Sad Girl“, po kojoj sad girl core i nosi ime.
Razmišljajući o ovoj temi, osvrnula sam se i na svoje stvaralaštvo. Rekla bih da moji radovi mogu da se kategorizuju pod sad girl core. Otkako sam počela da crtam, moji karakteri uvek imaju suzu u oku, izlagala sam poetski projekat „Najbolja mesta za plakanje“, likovi u mojim spotovima često prolaze kroz tužne emocije – to je prosto prirodan impuls mog stvaralaštva, koji preslikava moj odnos sa plakanjem.
Ipak, zapitala sam se da li se tim isticanjem plakanja u svojim radovima možda i previše identifikujem sa svojom osetljivošću.
U kojoj meri me prepuštanje melanholiji, zaranjanje u sad girl core ograničava, šta je sa druge strane fasciniranosti tugom, romantizacije melanholičnog postojanja?
Ova potreba za slušanjem i gledanjem druge tužne osobe budi mi još raniju uspomenu. Imam devet godina, saznala sam za svemir i ogroman broj nerešenih pitanja našeg postojanja i ne mogu da se sastavim. Jecam oko svoje strašne sudbine i gledam se u ogledalo. Iako očajna, gledanje u svoj odraz pruža mi neku dozu utehe, utisak da nisam sama. Isti efekat ima i umetnost, služi kao ogledalo, promatranje sebe kroz nešto ili nekog odvojenog od nas. Druga ja koja zna tačno kako se osećam i kako da mi umiri disanje.
ČUPKANJE ZANOKTICA Ja više nisam ni dete ni tinejdžerka, ali ovu naviku nosim sa sobom u svoju adolescenciju i odrastao život. Galerija mi je i danas puna selfija usred plakanja, dramatičnih portreta sa razmazanom maskarom, i Lanine pesme koje su me dirale sa 15 godina danas me diraju još više. U svom ekstremnijem obliku, sad girl core jeste jedan intenzivan odnos sa patnjom. U kom trenutku on prestaje da bude regulacija nervnog sistema, a postaje emotivna verzija pritiskanja sopstvenih modrica? Zašto čupkamo zanoktice i zaranjamo u svoje rane, mora ipak da nam bol u nekoj meri prija ako nastavljamo da ga stimulišemo? Svakako da je neki vid povezivanja sa sobom, utisak da radimo nešto po pitanju svog bola. Ili učimo sebe da je bezbedno osećati bol što smanjuje strah od povrede. Guglam, saznajem da je to evolucijom razvijeno ponašanje – dodirivanje rana stimuliše cirkulaciju što ubrzava njihovo zarastanje.
Slično tome, kada se prepuštamo tužnoj muzici, poeziji, filmovima, doživljavamo trenutni osećaj olakšanja, povezujemo se sa sobom i ubrzavamo svoj oporavak. Ali naravno, poput pritiskanja modrica i rana, ukoliko to radimo u prevelikoj meri, možemo da intenziviramo svoju povredu, produbimo ranu i odužimo oporavak. Opasnost je što prostori i zajednice koji su služili da nam pruže podršku i olakšanje u trenucima patnje, u trenucima koji bi trebalo da izazivaju radost i ispunjenosti mogu da nas iscrpe i isisaju iz nas toplotu i svetlost.
MALE GAZE Neke od slika koje su popularne i često deljene unutar sad girl supkulture jesu barokni i renesansni prikazi žena preturenih u poluležećim položajima, u stanju melanholije, zamišljenosti i fizičke nemoći. Ova nemoć nam je prepoznatljiva jer asocira na burnout, pad nakon prevelike stimulacije nervnog sistema, neizbežno stanje u kapitalizmu. Opasnost jeste skliznuti u preveliku identifikaciju sa nemoćnim ženskim telom jer ti prizori jesu proizvodi male gazea. To su slike koje prikazuju pogled na žene koji estetizuje i fetišizira njihovu nemoćnost. Arhetip nemoćne, zamrznute očajnice, seksualizacija nepomičnog tela nešto je od čega veoma svesno moramo napraviti otklon radi našeg zdravlja i opstanka.
Patrijarhat, kapitalizam i svaki drugi opresivni sistem profitira od naše umrtvljenosti, pasivnosti i prepuštenosti očaju.
Lana Del Rey kroz celu svoju karijeru trpi kritike da je odgovorna za produbljivanje mentalnih problema kod svojih slušalaca, mladih ljudi koji kroz estetiku njene umetnosti depresiju doživljavaju kao glamurozno iskustvo i sebi indukuju melanholično stanje, romantizuju patnju i prepuštaju se negativnim emocijama. Smatram da ovo nije osnovana kritika jer je ona pre svega primer osobe koja veoma aktivno reguliše svoju melanholiju. Sa devet studijskih albuma i knjigom poezije, izdatim od 2012. godine do danas, Lana je veoma produktivna umetnica koja kroz izražavanje svoje patnje u njoj pronalazi smisao. Kanališući svoje emotivne doživljaje, ona pomaže kako sebi tako i milionima drugih ljudi da se nose sa sopstvenim emocijama.
Dok njene najpoznatnije pesme jesu duboko zaronjene u melanholiju, njeno bogato umetničko stvaralaštvo prati njen životni put koji je usmeren ka pronalasku sreće, oslobođenosti i lakoće življenja. Ona je u konstantnoj borbi, ali i u konstantnoj kreaciji, u protoku sa samom sobom.
Kreiranje umetnosti ima sličan efekat kao plakanje i smejanje, to su procesi koji aktiviraju nervni i endokrini sistem, povećavaju proizvodnju dobrih osećanja u telu, oslobađaju od stresa i podstiču naše tečnosti da protiču. Suze, smeh, umetničko delo fizički su oblici unutrašnjeg stanja.
Kroz stvaranje ovih materijala mi razvijamo sposobnost da osećamo i oslobađamo raspoloženje.
U tom smislu, jedino što će nam pružiti olakšanje jeste širenje sopstvenih kapaciteta za osećanje punog spektra življenja. Dozvoliti sebi uranjanje u najdublje delove sebe, ali i znati kad isplivati. Istina je da je mnogo toga što se trenutno dešava u svetu užasavajuće i razlog da ostanemo kod kuće i trunemo u tugi, ali je istina i da je biti živ jedno čudesno, dragoceno iskustvo i naš jedini, pravi zadatak ovde jeste da ga doživimo u svoj njegovoj punoći.
Happiness is a butterfly
Try to catch it, like, every night
It escapes from my hands into moonlight
Happiness is a butterfly
We should catch it while dancing
I lose myself in the music, baby.
Ilustracije i tekst: Emilija Terzić