Hir i sloboda

Svi znamo šta je hir sve dok nam neko ne postavi pitanje: dobro, šta je to hir? Tada kreću problemi. Naravno, primera je napretek. Svi smo se susretali s hirovitim osobama i teško da su ti susreti odisali prijatnošću, te ćemo hir povezati s nepredvidljivim ponašanjem i nepromišljenom reči. Lako je, naravno, s hirovitim papom Julijem II koji je upravo zahvaljujući svojoj ćudljivosti sa 200 konjanika besno uleteo u Bolonju, a Bolonjezi se toliko zaprepastili papinom drskošću da ni strelu nisu odapeli. Slavna je i Hitlerova ćudljivost koja je uspešno (i na sreću) ubrzala propast nemačke vojske. Slavni i manje slavni (premda upečatljivi) primeri, međutim, ne odgovaraju na pitanje „šta je to hir?”. 

Možda bi nam o hirovitosti ponešto mogao kazati rečnik eufemizama, te se za hirovitu osobu koja saspe prvo što joj padne na pamet ume reći kako je, eto, prirodna i iskrena, a u stvari je samo nevaspitana i glupa. Nepromišljenost ulazi u definiciju ćudljivosti. Hirovitost obdarena inteligencijom, međutim, malo je teži slučaj. Moj prijatelj D. bio je čuven po ćudljivosti koja je – to se ne može drugačije reći – đavolski privlačila žene i jednako uspešno razarala odnose. Umeo je D. da hirovitost obavije sfumatom spontanosti, nepatvorenosti, prirodnosti bez viška reči i pokreta. Počinjali su ti odnosi silovito, da bi pod artiljerijskom paljbom nepredvidljivih i nepromišljenih njegovih gestova odumirali dugo i mučno, pretvarajući se u ruševine. 

Poreklo

Hir, ili kapric, dolazi od italijanskog capriccio, ali poreklo ove reči je zamagljeno. Prema jednom tumačenju u osnovi se nalazi italijansko capro, „koza”, od latinskog capreolus, „divlja koza”, ali bi odveć smelo bilo povezati ponašanje koze s onim što nazivamo hirovitom osobom. Koza više upućuje na razigranost, što je značenje koje pronalazimo u muzičkom obliku capriccio – brz, intenzivan, često virtuozan komad, kao kapriča Nikola Paganinija za solo violinu. Utoliko bi se pozitivna strana kapricioznosti mogla potražiti u razigranoj privlačnosti i divljoj snazi koja budi čula i fascinira uprkos tome što (ponekad) lomi i krši sve pred sobom, kao što nas (ponekad) virtuoznost ostavlja bez daha. 

U osnovi reči virtuoznost pronalazimo vir, „muž”, otkud i virilnost, muževnost, ali i virtu, vrlina. Kapriciozna bi osoba, u tom slučaju, bila osoba koja ne poštuje ustanovljeni poredak, koja ga lomi i prevazilazi svojom snagom, te potom vrlinom uspostavlja nova pravila. Hir bi, u ovom tumačenju, bio pokretačka sila koja prekoračuje granice. Otud, možda, neizrečeni poziv na avanturu koju nudi hirovita i inteligentna osoba poput rečenog D., osim što je, u njegovom slučaju, avantura ostajala neispunjeno obećanje nalik letnjem pljusku: silovit susret s elementom, a onda ništa.

Kapric, kakav god bio, nije sačinjen od dugih vlakana. 

Na sasvim su drugom kraju „Los Caprichos” Fransiska Goje, virtuoznih 80 grafika koje su žestoko naljutile crkvu, a naročito svetu i ljupku inkviziciju, kojoj se nije dopalo to što je Goja na tim grafikama, između ostalog, sveštenstvo prikazao kao gomilu kretena. Goja je, zapravo, nacrtao osamdeset hirovitih prizora iz svakodnevnog života, upirući prstom u neznanje, predrasude, pokvarenost, licemerje, a ono nešto mitskih kreatura, poput lučonoše i gnoma, tu su da podsete na glupost verovanja u nepostojeća bića. „Hiroviti prizor” je scena koja nas postiđuje time što, bez oklevanja, brutalno i nedvosmisleno, ogoljuje nasilje, odaje mučno neobaziranje na razum, logiku i elementarna civilizacijska pravila (kao, recimo, u kapriču na kojem žena cipelom udara dečka po goloj zadnjici kako bi ga naučila redu: slika obrazovnog procesa). Utoliko su Gojini „hirovi” sasvim u skladu sa savremenim značenjem toga pojma: nepredvidljivo i nepromišljeno ponašanje. 

Najzad, postoji još jedna etimološka grana koja kaže da capriccio potiče od capo, „glava”, i riccio, „jež”, ili „uvojak”, te bi capriccio doslovno značilo „bodljikava glava”, što upućuje na „dizanje kose”, na osobu koja umire od straha. Bodljikavost bi, u ovom tumačenju, mogla da se poveže sa ćudljivom osobom utoliko što svakog trenutka može da nas ubode nepredvidljivim gestom. 

U okovima prirode 

Antički su bogovi, za razliku od ovog smrtno ozbiljnog hrišćanskog boga, bili razigrani i kapriciozni, a jedan od slavnih buđavih francuskih sireva zove se Caprice des dieux, „Hir bogova”. Samo je još svirepost antičkih bogova bila ravna njihovoj ćudljivosti. Ali lako je bogovima, oni i jesu bogovi jer su nepredvidljivi. Nama je malo teže sa ćudljivim muškarcima i ženama. (Da ne propustimo: muškarci su smislili kako su, u stvari, žene ćudljive, dok su oni, muškarci, valjda obdareni stamenom prirodom, pa time neskloni hirovima. Neopisivo glupo, ali je hiljadama godina bilo delotvorno.) 

Hir je isto što i ćud, a ćud je, u osnovi, priroda, te zato vuk dlaku menja, ali ne i ćud, ne svoju vučju prirodu.

Priroda bi bila nepromenljivi deo svakog živog bića, pa onako kako prirodu imaju drvo i visibaba, tajanstveni mrmoljak i oposum, imaju je i ljudi, i sve je to u redu osim što čovek, za razliku od flore i faune, održava neuporedivo složeniji odnos s prirodom. Bez obzira na to što je prirodnost, iz nekog razloga, na visokoj ceni kod ljudi (spontanost, jel’), čista prirodnost izražena kao hir ne govori ništa dobro o osobi koja nije u stanju da svoju ćudljivost (prirodnost) zauzda civilizacijskim ogradama. Promisliti sebe i sopstveno mesto u svetu ne znači odstraniti svoju prirodu (to nije moguće), nego pronaći joj mesto u svetu sačinjenom od slobode i nužnosti. 

U hiru nema ničeg simpatičnog. Hir je, naprosto, prisila koja ne mari za druge: „Ovako se držim jer ne mogu niti želim drugačije, samo sledim zahteve svoje prirodne, a vi kako hoćete, prilagodite (mi) se ako umete ili, ukratko, odjebite.” No, kao što ni antički bogovi nisu mogli da žive sami, već u zajednici bogova, tako ni ljudi ne mogu da žive bez drugih ljudi jer slobodni su samo u ljudskoj zajednici (u pustinji nisu jer se tamo pitanje slobode i ne postavlja). Hir je, utoliko, gest kojim se poništava kako svoja sloboda (u vlasti sam prirode), tako i sloboda drugih (prilagodi mi se, voli me ovakvog kakav jesam ‒ ćudljiv i sebičan ‒ ili idi). No, upravo ćudljiva osoba sebe izopštava iz ljudske zajednice, ostajući sama u svojoj neslobodi.

Ilustracije: Siniša Janjić