Marija Iva Gocić: Umetnost koja se rađa između kontrole i prepuštanja 

U vremenu u kojem se umetnost često konzumira brzo i fragmentarno (kao hir), performans je jedna od retkih formi koja zahteva potpunu prisutnost – i od umetnika i od publike. Umetnica iz Beograda Marija Iva Gocić, koja sa velikim uspehom nastupa u svetu, koristi upravo performans kao metod istraživanja – odnosa, poverenja, izdržljivosti, intime i zajedništva. Njeni radovi, izvođeni u galerijama, muzejima i javnim prostorima u Srbiji i širom Evrope, oslanjaju se na ritual, meditativnu statičnost i dugotrajnost, gde se telo ne tretira kao spektakl, već kao nosilac značenja. Pored individualne prakse, umetnica je i članica međunarodno priznate performans grupe Sisters Hope iz Kopenhagena, kolektiva koji performans razume kao društvenu praksu i alat za zamišljanje drugačijih realnosti. 

BURO. Zašto performans? Šta ti ovaj umetnički oblik omogućava da istražiš ili saopštiš, a da ti drugi mediji ne nude? 

Marija Iva: Koristim i druge umetničke oblike. U mojoj praksi performans zauzima centralno mesto možda baš zato što mi omogućava spajanje više grana umetnosti. Performans je možda ono što Vagner naziva totalnim umetičkim delom (Gesamtkunstwerk). U performansu postoji nešto jako poetično. Doniranje sopstvenog tela, sopstvenog mesa za neku ideju uzvišena je misija. Ovo pitanje mi je zapravo veoma teško. Za mene ono odmah prerasta u drugo: zašto radiš to što radiš? Mogla bih da izmišljam racionalne razloge ili padnem u iskušenje da kažem kako me neka nezaustavljiva sila ili opsesija tera da se bavim performansom otkad znam za sebe. Ali istina je da nisam sasvim sigurna oko razloga. 

BURO. Gradivna sredstva tvog performansa često su izdržljivost, ritual, meditativna statičnost. Na koji način njima uspevaš da uvedeš sebe, ali i publiku, u drugačija stanja prisustva, pažnje, svesti? 

Marija Iva: Meditacija i izvođenje obreda isprobani su i provereni alati za uvođenje u drugačije stanje svesti ili trans. Postoje i drugi načini, čak i gledanje u ekran ili peglanje može vas dovesti do nekog mini-transa. Nemam ambiciju da menjam stanje svesti publike – bar ne uvek – ali svakako želim da ih angažujem. Zato se poigravam, eksperimentišem, istražujem kakav sve taj angažman može da bude. Nekad im dajem manje ili više jasna uputstva usmeno ili kroz gest. Drugi put ih provociram ili izazivam. Postoje i radovi u kojima dugo mirujem ili se usporeno krećem, što je na publiku uglavnom delovalo hipnotički.

Svaka individualna reakcija na performans ume da bude iznenađujuće različita. 

Element jednog od mojih radova pod nazivom Sesija beskraja (Session Infinity, 2023) čak je bio bežanje od publike. Posetioci su me jurili po Nacionalnom muzeju Danske. Imam i seriju radova u kojima se krijem od publike. Pritajim se u galeriji unutar instalacije pre nego što se publika pojavi. Onda se dešava nešto zanimljivo: performans, koji obično kada otpočne bude u fokusu publike, odnosno zauzme joj sve vreme i otme joj svu pažnju – u ovom slučaju odvija se tiho i u pozadini. Takvi radovi su na primer Grozna istina (2022) i Utočište I (Retreat I, 2023). Ljudi koji bi došli da gledaju performans tragali bi za njim po galeriji, u WC-u, za barom, pitali se glasno da li još nije počeo ili je već završen. Na kraju bi nabasali na njega slučajno. Drugi posetioci, koji bi jednostavno došli na izložbu ne znajući za performans, otkrivali bi ga spontano. U oba ova rada skrivanje nije bekstvo, već svesna odluka.

Grozna istina polazi od legende o susretu Istine i Laži, u kojoj Laž krade odeću Istine i nastavlja da se kreće svetom prerušena u nju, a gola istina ostaje da se krije od pogleda u bunaru. Centralni element tog rada je visoka instalacija u obliku bunara od sena, u dnu kojeg je Istina, odnosno performans. Publika mora da traga, da se popne, da zaviri, da pronikne. Mnogi ga potpuno propuste. Utočište I je smešten u izlogu galerije, prostoru koji je maksimalno izložen pogledu, a performans je mnogima isprva promakao. Moje telo je zatočeno u staklenom zatvorenom izlogu koji je ispunjen dimom što vidljivost čini slabom. Često nam promiče ili nehotice ignorišemo ono što nam stoji ispred očiju. 

BURO. Intimnost i poverenje bili su centralna tema jednog od tvojih poslednjih performansa. Zašto baš ovi odnosi? 

Marija Iva: Poslednji performans koji sam u Beogradu izvela zajedno sa britanskim umetnikom Robom Hespom zvao se Vežba uljudnosti (2025). Publici smo prali zube i unutrašnjost usta, grlo, sva mesta na kojima se zadržavaju ili zaglavljuju neizrečene reči, potisnute misli i tajne. Vodili smo se mišlju da ako je istina negde u telu, verovatno je upravo tu negde. Čim ulaziš u telo, u intimni prostor drugog – poverenje, briga, nežnost više nisu samo tema, oni postaju uslov rada. U Vežbi uljudnosti ima mnogo nežnosti i gotovo roditeljske brige. Kada vam je neko poslednji put prao zube? Verovatno kada ste bili dete. Tokom četiri sata smo pažljivo i posvećeno čistili publici usta, jednoj po jednoj osobi. Nisu svi došli na red. Nisu svi to ni hteli, možda zbog intimnosti tog čina. Jedni su vidno uživali u ritualu; drugima je možda bio odbojan. Pazili smo naravno na higijenu, svako je dobio svoj pribor za čišćenje, dezinfikovali smo ruke i predmete alkoholom. Međutim, jednu stvar smo ostavili u nekoj vrsti neurednosti: providnu činiju u koju smo svi pljuvali belu pastu za zube. Ona se postepeno punila i postajala sve prisutnija tokom performansa. Bilo je neverovatno koliko je taj mali predmet skretao pažnju na sebe i koliko je jake emocije izazivao. 

BURO. Tvoja praksa obuhvata i kolektivne i individualne forme. Kako se menja tvoja umetnička pozicija kada radiš sama, a kako kada si deo kolektiva? 

Marija Iva: Moja praksa je praktično uvek kolektivna. Čak i u performansima u kojima nastupam sama, poput Grozne istine ili Utočišta I, u pozadini uvek postoji još neko. U tim radovima to je slikar Marko Obradović. Njegove slike i moj performans nastajali su zajedno i paralelno i izloženi u istom prostoru, oni su komunicirali i dopunjavali jedno drugo. Taj kolaborativni element je prisutan u svakom mom radu, uvek postoji nekakav tim, ne samo isključivo sačinjen od umetnika koji se bave performansom. Interesantno je šta se dešava u saradnji jedan na jedan, a šta kada sarađuje više ljudi. Poverenje i razumevanje tako istražujem dvostruko: i u odnosu sa publikom, ali i u odnosu sa saradnicima. Donela sam odluku da grupni princip najdoslovnije poštujem, jer je on suštinski povezan sa mojom praksom. Prosto ne mogu i ne želim da radim sama. Teme kojima se bavim zahtevaju rad u kolektivu; osećam da nema smisla baviti se njima izolovano.

Težim i tome da to ne budu jednokratni, izolovani susreti, već da postanu dugoročne saradnje koje se s vremenom ponavljaju, nadograđuju i razvijaju. 

BURO. Članica si nagrađivane performans grupe Sisters Hope sa sedištem u Kopenhagenu. Šta ti je rad u tom kolektivu doneo u pogledu razumevanja performansa kao društvene prakse i kako je uticao na tvoj sopstveni rad? 

Marija Iva: Teško je to iskustvo sažeti u kratak odgovor, ali mogu da izdvojim ključnu spoznaju koju sam kroz rad s grupom Sisters Hope stekla. Ona se tiče razumevanja performansa: Sisters Hope kroz performans i imerzivne prakse istražuje mogućnost drugačije stvarnosti, odnosno drugačije organizacije društva, koje nazivamo Društvom čula (Sensuous Society). Ova kompleksna ideja elaborisana je u više knjiga Gri Vore Halberg, suosnivačice i umetničke direktorke grupe. Kako se takvo društvo razlikuje od savremenog? Kroz istoriju, dominantne vrednosti su se menjale. Džozef Kembel objašnjava kako se dominantna vrednost može prepoznati u arhitekturi gradova. Treba samo pogledati koje građevine zauzimaju najvidljivije, odnosno najviše mesto. U srednjem veku to su bile katedrale, što ukazuje na primat religije. U XVIII veku najviše građevine postaju palate, dvorovi i administrativne institucije, što ukazuje na dominaciju političke moći. Od industrijske revolucije do danas najviši su neboderi i poslovni tornjevi, i primat ima ekonomska dimenzija. Sisters Hope istražuje kako bi izgledalo društvo u kojem primat ne bi imali profit i efikasnost, već estetika, čula, telo, senzorno iskustvo, poezija, umetnost. Estetska dimenzija nikada u istoriji nije bila dominantna vrednost društva, nikada nismo živeli u takvoj realnosti. Međutim, možemo zamišljati, i čak stvoriti i iskusiti tu realnost koristeći performans i imerzivne prakse kao alat. Važno je naglasiti pritom da se tu ne radi o kakvoj utopiji, već realnosti koja bi mogla biti održivija od one u kojoj danas živimo. 

Zbog toga naši performansi traju izuzetno dugo, nedeljama bez pauze. Kada neko kupi kartu, minimalno vreme boravka je dvadeset četiri sata. Taj rad ne nazivamo performansom, već manifestacijom, jer u okviru njega manifestujemo drugu realnost. Publiku ne nazivamo publikom, niti učesnicima, već stanovnicima (inhabitants). Sisters Hope postoji od 2007, a ja sam im se priključila pre tri godine. Rad sa njima je umnogome uticao i na moj rad i na moj život. 

BURO. Studiraš filozofiju paralelno sa umetničkom praksom. Na koji način filozofsko mišljenje utiče na strukturu tvojih performansa – da li više kao konceptualni okvir ili kao lična disciplina razmišljanja? 

Marija Iva: Studiranje filozofije sigurno utiče na teme kojima se bavim i na način na koji pristupam radu. Ipak, čini mi se da mi čitanje filozofskih pisaca i pisanje eseja najpre pomažu da objasnim, artikulišem i racionalizujem svoj rad, da pronađem jezik za ono što je u početku nastalo intuitivno. Kod mene objašnjenje gotovo uvek dolazi naknadno. Sve počinje nekom slikom, nekim obrisima koji su u početku nejasni. S vremenom se izoštravaju, rad se seli u fizički svet i tek ga onda interpretiram. Čini mi se da mi studije filozofije pomažu upravo u toj sekundarnoj fazi. 

BURO. U tvojim radovima često se oseća napetost između kontrole i prepuštanja. Postoji li tu prostor za spontanost, nepredvidljivost i, možda, hir? 

Marija Iva: Svi svakodnevno osećamo napetost između kontrole i prepuštanja. Treba naučiti i osetiti kad se treba prepustiti, a kad držati stvari pod kontrolom. Mnogo toga nije u našoj moći, a čak i ono što jeste, nekad ne treba previše kontrolisati. U svom radu stalno pokušavam da osetim tu granicu. Kada stvarate, a posebno kada stvarate i izvodite participativni performans, morate uspostaviti kontrolu i sigurnost, a u isto vreme dopustiti spontanost – ali tačno toliko da se dogodi nešto magično i neverovatno što nikad ne biste mogli da predvidite. Mislim da ta sposobnost može da se usavršava, ali situacije nastale tokom izvođenja performansa nikad nisu sasvim identične čak i kad premise jesu. Nisam sigurna da to ima puno veze sa hirom i hirovitošću, u pitanju su pre intuicija i improvizacija. 

BURO. Kako doživljavaš hir, osobu koja je hirovita, i jesi li možda i sama to? Kojim hirovima udovoljavaš sebi? 

Marija Iva: Odgovor na ovo pitanje zatičem u intrigantnoj razlici između modernog čoveka i neandertalaca po mišljenju Svantea Peba, jednog od osnivača paleogenetike. Neandertalci i mi, homo sapiensi, živeli smo zajedno u Evropi najmanje 5.000 godina. Ni homo erectus ni neandertalac nikada nisu stigli do Madagaskara, niti do Australije; zaustavljali su se kada bi naišli na vodu ili neku drugu prepreku. Homo sapiens je pre oko 45.000 godina stigao do novog kontinenta, Australije. Izašao je na otvoreno more, bez kopna na vidiku. To mu nije bilo nužno za opstanak, naprotiv, bilo je veoma rizično. Zamislite koliko njih je moralo da strada. A zbog čega su to radili? Suludo je, nema očiglednog smisla. Možda zbog slave, besmrtnosti ili radoznalosti? A danas planiramo odlazak na Mars. Pebo taj poriv naziva faustovskim nemirom: moderni ljudi kao da imaju neki oblik faustovskog gena. Faust ne prihvata granice znanja, iskustva, sveta, on želi više, dalje, dublje, čak i kada zna da će za to platiti cenu. Onda potpisuje ugovor sa đavolom. Taj poriv nije nužno pozitivan. To me vraća i na prvo pitanje. Stvaranje, kao i prelazak okeana, nije nužno za biološki opstanak. Mada, možda na neki način jeste, pošto su neandertalci izumrli, a mi smo i dalje tu.

Zašto radimo ono što radimo? Možda je stvarno u pitanju neki hir, ćef, ludilo, faustovski gen? 

BURO. Radiš internacionalno, ali živiš u Beogradu. U kojoj meri lokalni kontekst utiče na tvoju umetnost, a u kojoj meri želiš da on utiče na tvoju umetnost, čak i kada je ona predstavljena van Srbije? 

Marija Iva: Mesto odakle sam utiče na svaki aspekt mog života. Ne razmišljam preterano o tome koliko taj uticaj želim ili odobravam; to je nešto nad čim nemam kontrolu i ne pokušavam da je uspostavim. Postoji jedna razlika koja je možda zanimljiva a tiče se mog odnosa s publikom u Beogradu i van njega. U rodnom gradu je prosto normalno da u publici vidim mnogo više poznatih lica. Interakcija s ljudima koje poznajem lično i koje ne poznajem je drugačija. Paradoksalno, lakše je otvoriti se i biti iskren s nekim koga ne poznaješ nego s nekim ko ti je blizak – kao što je možda lakše reći neku tajnu nepoznatoj osobi. U tom smislu, publika koju lično poznajem čini me blago nervoznom. Naravno, povremeno prepoznajem ljude u publici i kada radim van Beograda, ali kod kuće je prisutnost poznatih lica mnogo intenzivnija i drugačija. S druge strane, poznata publika mi daje neverovatan nalet topline i veselja, kojeg nema s neznancima.