Pista kao poligon zabranjenih želja
Dok su je pokretali hirovi i snovi dizajnera, modna scena bila je mesto na kojem su se sudarali strahovi, fantazije i društveni tabui...
Pariz, jul 2000. godine. Osvit novog milenijuma. Publika, okupljena u mraku oko jednostavne piste, spremna je za iznenađenja. Zloslutna muzika ispunjava prostor, svi zadržavaju dah. Na pisti se najzad pojavljuje obličje u senci, obavijeno dimom.
Dok pojanje jezivih glasova zamire, svetlo najzad razotkriva ni manje ni više nego sveštenika u raskošnoj zlatnoj odeždi, s kandilom. Ozbiljnog lica, praćen dimom tamjana i zvukom orgulja, otpočinje ritual koji svako odmah prepoznaje, jer na tom običaju počiva uređenje civilizovanog sveta. Sveštenika prate mladenci: žena u svilenoj beloj venčanici i muškarac u fraku. Svadbenoj povorci se pridružuje plejada likova: deca, parovi, stari i mladi, lepotice u jarkim, drapiranim i korsetiranim toaletama, sa skulpturalnim šeširima. Muzika je sada poletna, energična ‒ ali već u narednom trenutku sve se menja. Iznova, pojanje sablasnih glasova koji izgovaraju latinske reči nagoveštava da ovo venčanje neće biti „tradicionalno”.
Najednom, oštar, brz i sveprožimajući ritam tehno-muzike najavljuje vojnike s pratnjama u besprekornim, senzualnim koktel-haljinama. Priča ulazi u novo poglavlje, ima nečeg duboko uznemirujućeg u načinu na koji se međusobno gledaju. Sledi novi šok: žena u strogoj vojnoj uniformi menja atmosferu. Onda, za njom, na pistu izlazi sobarica u prepoznatljivoj crno-beloj odeći, dok zvukovi postaju distorzirani. Sada već može da se nasluti kuda vodi ova revija: to je silazak, potonuće u zabranjeno, podsvesno, „grešno”.
Svaka naredna figura je izopačenija od prethodne. Žena-džokej sa bledom mišjom maskom. Afrička ratnica u krokodilskoj koži, kojoj lice zaklanja glava krokodila. Rimski gladijator. Japanska bunraku lutka sa prilepljenim usnama. Žena-kostur sa šarenom haićanskom maskom smrti. Medicinska sestra u lateksu, sa ogromnim špricem i crvenim krstovima na licu. Kao da su strahovi i potisnute želje iz svih kultura istovremeno oživeli.
Najmračnije tek sledi: manekenka u oskudnom trikou hoda s maskom gorile. Potom se prostorijom šire uzdasi dok pistom korača žena čije telo otkriva prozirna tkanina, a oko vrata joj je omča. Eterična balada Alanis Moriset prožeta je šibanjem bičeva i orgazmičnom ekstazom. Posle strahova, oživljavaju fetiši: zelena figura nosi trorogi šešir, domino-dama lance i papsku krunu, žena obnaženih grudi drži bič u vezanim rukama. Sve kulminira šetnjom na uzici ‒ model u apstraktnoj crno-beloj kreaciji na lancu vodi vatrenocrvenu, strastvenu siluetu, koja se oslobađa svog zatočeništva u naslagama istorije, religije, tabua, normi, patrijarhata.
To je Džon Galijano. To je nekada u modi bilo moguće.
Najopasnije mesto na svetu
Dior Haute Couture revija za jesen/zimu 2000. jedna je od najsubverzivnijih i najprovokativnijih; jednostavno rečeno, jedna od najboljih kolekcija u istoriji mode. Džon Galijano, tada kreativni direktor kuće, bio je na vrhuncu odvažnosti ‒ ova revija se dogodila samo šest meseci nakon što je predstavio kontroverznu kolekciju inspirisanu beskućnicima. Iz današnje perspektive, deluje prosto neverovatno da je istorijska modna kuća kao što je Dior bila mesto gde su se manifestovali najlucidniji hirovi umetnika, potpuno nesputano.
Samo godinu dana ranije, 1999, izašao je film „Eyes Wide Shut” Stenlija Kjubrika, delo koje je umnogome srodno s Galijanovom kolekcijom. Oba umetnika, modni kreator i režiser, usudila su se da istraže i „do kostiju” ogole najvažniju instituciju svetovnog poretka. „Najopasnije mesto na svetu je bračna spavaća soba”, pokazao nam je Kjubrikov poslednji film, dajući nam voajerski uvid u sve ono što je u odnosu dvoje venčanih ljudi neizgovoreno, potisnuto, duboko zakopano. Isto tako, krojevima, tkaninama, detaljima i razuzdanom maštom Galijano se odvažio da pred nas izvede naličja racionalnog, konzervativnog društva izgrađenog na brakovima. Inspirisan Frojdom, pokazao nam je našu kolektivnu podsvest, satkanu od noćnih mora, seksualnih tabua i želja koje nikada sebi ne priznamo, a ipak čine našu istinsku prirodu.
Ukoliko hir posmatramo kao impulsivnu reakciju, ishitren i nepromišljen postupak, to onda implicira da se radi o delovanju iz podsvesnog. Ukoliko hirovitost izmiče racionalnim objašnjenjima, onda se doživljava na polju emocija i simbola, a moda je oblast ljudskog delovanja koje počiva upravo na ta dva segmenta ‒ na našim osećanjima i na simboličkim značenjima koje um, naše kolektivno svesno ili nesvesno, spaja s odećom.
Možda su upravo zbog toga najhirovitiji modni dizajneri bili oni koji su uspevali da svojim kreacijama dostignu nivo vrhunske umetnosti, poput Galijana. Kako bi odeća, cipele i aksesoari postali mnogo više od pukih funkcionalnih predmeta, potrebno ih je interpretirati, dekonstruisati i iznova osmisliti, tako da se unutrašnji svet, jednako koliko i tehnička veština dizajnera, prelije na svaki šav, porub ili siluetu. Kao i u slučaju književnosti, muzike, slikarstva ‒ u tom imaginarijumu umetnika možemo da otkrivamo ponešto i o sebi samima, ali i o čovečanstvu kao vrsti.
Hir kao pokretač i izazivač
Van modnih pista, u „svakodnevnom” životu, brojni odevni komadi koji su danas norma nekada su bili hir. Kravata, potpetice, rukavice, mini-suknje, farmerke, beretke, dokolenice ‒ samo su neki od odevnih komada nastalih iz taštine, ekscentričnosti, pobune, opsesije ili prosto dosade, a nakon početne subverzivnosti brzo su asimilovani u „normalno” i uobičajeno.
Ipak, najbolji modni dizajneri nikada ne zaboravljaju da poreklo svih tih odevnih predmeta dolazi iz područja iskonskog, animalnog, subliminalnog. Kada ih postave u okvir novih koncepata, u okvir performansa, nastaje moda u svom najčistijem, umetničkom obliku. Takvih dizajnera je kroz istoriju bilo mnogo i svako upućen bi mogao da napravi svoju selekciju hirovitih kolekcija koje su pomerale granice ‒ a i tada bi se neko našao izostavljen. Zato napominjemo: niz primera hirovitih kolekcija koji sledi svakako predstavlja tek subjektivan, nasumičan izbor.
Genijalni Aleksander Makvin je čitavo svoje stvaralaštvo posvetio pomeranju granica, izmicanju od komercijalnog i predvidljivog. Izdvojili bismo njegove dve kolekcije koje pokazuju kako hrabrost stvara istoriju. Najkontroverznija svakako jeste Highland Rape, kolekcija za jesen/zimu 1995. Revija je bila referenca na etničko čišćenje koje su Škoti doživljavali u 18. i 19. veku, kao i simbol istorijske, kolektivne traume. Prljavština i trava bili su razbacani po pisti, dok su modeli nosili pocepane, iznošene odevne komade koji su na podmukao način ogoljavali njihova tela.
Druga je kolekcija VOSS za proleće/leto 2001. Nesvakidašnje postavljena, više je nalikovala performansu savremene umetnosti nego modnoj prezentaciji. Publika je sedela oko velike crne kutije od reflektujućeg stakla ‒ skoro dva sata su bili suočeni isključivo sa sopstvenim odrazom, u potpunoj tišini, što ih je navodilo da preispituju sebe umesto da posmatraju modele. Kada su se svetla iznenada upalila, pogled publike bio je usmeren ka prostoriji obloženoj mekanim zidovima, nalik na sobu iz psihijatrijske ustanove, sa tamnom staklenom kutijom u sredini. Kako su modeli počeli da se kreću, atmosfera je postajala sve intenzivnija: njihovo neobično ponašanje i izrazi odavali su uznemirenost, maniju i unutrašnju napetost. Činilo se da je revija došla do kraja, ali njen najpotresniji trenutak tek je sledio. Prostor je obavila tama, iz koje se začuo jednoličan zvuk srčanog monitora, da bi se potom svetla iznenada ponovo upalila. Linija na monitoru se izravnala, a stranice tamne staklene kutije, koja je dotad stajala neprimećena u sredini tapacirane sobe, srušile su se na pod. Pred publikom se tada pojavila krupna žena ‒ književnica Mišel Oli ‒ zavaljena na ležaljci, s maskom za disanje, dok su joj telo prekrivali živi moljci. Ovaj prizor, istovremeno uznemirujući i hipnotišući, delovao je kao snažan šok, posebno nakon mršavih modela.
Rej Kavakubo, osnivačica modne kuće Comme des Garçons, takođe je dizajnerka koja je otvoreno preispitivala ustaljene kulturne predstave o ženskom telu i načinima na koje se ono oblikuje i tumači kroz odeću ‒ posebno u kolekciji za proleće/leto 1997. Body Meets Dress, Dress Meets Body. „Posle dugotrajnog traženja i razmišljanja o novim idejama, upravo pred istek vremena, shvatila sam da odeća može biti telo, a telo može biti odeća”, rekla je Kavakubo o kolekciji, u kojoj se izdvaja subverzivna ideja korišćenja sunđera (padding). Za razliku od osamdesetih godina kada su se sunđeri koristili za naramenice, da stvore društveno poželjnu siluetu, kod Kavakubo su raspoređeni po kukovima, stomaku i leđima i oblikuju telo na neuobičajen način. Svetloružičasti i svetloplavi karirani dezeni prizivaju osećaj doma i intime, asocirajući nas na sputanu ženstvenost, zatočenu patrijarhatom.
Jodži Jamamoto, Iris van Herpen, Tjeri Migle, Demna Gvasalija, kuća Maison Margiela ‒ sve su to imena poznata po hirovima koje su pretvarali u remek-dela. Ipak, najzad bismo se osvrnuli na kreatora koji samo naizgled stvara na polju komercijalnog, a zapravo svoje hirove sakriva u očiglednom. Odvažan dečko iz Teksasa, Tom Ford, dozvolio je da hirovitost ovlada njegovom vizijom za italijansku kuću Gucci ‒ i u nizu kolekcija, od 1995. do 2004, pokazao da glamur može biti subliminalan. Na čuvenoj prvoj reviji njegovi modeli nosili su odeću inspirisanu sedamdesetim godinama ‒ ali ne bilo kakvu. Zapravo, to je bila odeća po kojoj su bili čuveni muški seks-simboli disko-ere, sada na ženskom telu. Ta „zamena” kodova seksepila ono je što je bilo revolucionarno.
Ali, još subverzivnije, kako primećuje dizajner Ken Sakata u svojoj analizi stvaralaštva Toma Forda, jeste što seksepil u njegovim kreacijama nema veze s telom. Tačno je da Ford namenski otkriva delove kože poput grudne kosti, ali to čini u promišljenom kontekstu ‒ u okviru besprekorno skrojenog odela, na primer. Na taj način postoji jasna kontrola našeg pogleda ‒ oko „pada” tačno tamo gde osoba koja nosi Fordovu odeću želi. Njegova odeća tako pruža osećaj moći i potpune kontrole, emocija koje su u biti duboko seksualne. U tome leži genijalnost Toma Forda.
Cene kao poslednji hir
Kad premotamo vreme unapred, na sadašnji trenutak, čini se da su najblistaviji momenti mode iza nas, da je sve dosadno i da nema ničega hirovitog i uzbudljivog, barem na mejnstrim sceni. Revije velikih modnih kuća, nekada igralište za hirove, danas su predvidljive, teško oslonjene na arhive, usmerene ka viralnosti i brzoj potrošnji. Postoje imena poput Rika Ovensa, Matières Fécales, AVAVAV – ali više ne možemo da zamislimo da na Diorovoj pisti vidimo politički performans kakav je priređivao Galijano.
Šta su razlozi za to, posebna je tema, a ono što danas predstavlja najveći modni hir jesu cene luksuznih proizvoda. Kako piše Manda Javorina za hrvatski BURO., cipele iz Fordovih Gucci kolekcija koštale su oko 300 dolara, odela od 1.100 do 1.750 dolara, torbe 395–525 dolara. Danas, običan Gucci izvezeni bodi košta skoro 3.000 dolara, blejzeri su blizu 5.000 dolara, jakne i preko 10.000, a kvalitet je upitan. Cene rastu i rastu, izolujući brendove od svih aspirativnih kupaca širom sveta, kojih je oduvek bilo, ostavljajući ih malobrojnoj „eliti” za koju se i dizajnira ‒ pogledajmo samo muške kolekcije Džonatana Andersona za Dior, pravljene za momke poput Saksona Ratlifa iz serije „The White Lotus”. Svima ostalima ostaje brza moda koja munjevito kopira segmente dizajna sa pisti, pretvarajući ih u prolazne trendove i najzad u plastični otpad na deponiji nerazvijenih (i nezapadnih) zemalja.
Hir je danas zauzdan, postavljen u okvire konglomerata, trajno eliminisan iz vodećih modnih kuća i skrajnut u alternativu. U doba poznog kapitalizma, hir u modi postaje relikt koji se koristi samo kao obrazac za isprazno, besmisleno reinterpretiranje ideja dok im se ne iscedi svaka suština. Ipak, ako učimo od velikana, čuvamo hir u našim malim stilskim svetovima ‒ i to ne u vidu impulsivne kupovine krpice od poliestera, već u pronalaženju drugačijih načina da tumačimo ono što nosimo i pružanju otpora onome što nam se „servira”.
Fotografije: Profimedia