Vladan Maksimović i Aleksandar Denić: Sto strana ekološke neposlušnosti 

Možda smo konačno dobili strip koji se čita ispod pokrivača – grafičku novelu koja se potajno voli, a u javnosti se preporučuje samo onima koji imaju nepogrešiv smisao za humor. Ako je najblaža kontroverza „Poleksije i Domentijanaˮ to što glavni junak prezire ekologiju i ulazi u vezu koja ne bi prošla etičku komisiju, otkrićemo da upravo tu i počinje njegova neodoljiva nelagodnost. Bez ikakve ambicije da se deli na Oktobarskom salonu, osvoji Comic-Con nagradu ili se nađe na policama popularnih knjižara, slikar Aleksandar Denić i pisac Vladan Maksimović napravili su prvo svoj, a onda i naš guilty pleasure od sto stranica, iz čiste ljubavi, zezanja i autorske slobode. 

Priča o profesoru izbačenom iz Treće beogradske gimnazije koji se u Kovinu zatiče usred antiekološkog pokreta potekla je iz ideje za roman, ali je svoj pravi oblik pronašla tek u formi stripa – tamo gde kompromisi nisu obavezni, a vizuelna i narativna sloboda idu ruku pod ruku. Grafička novela „Poleksija i Domentijanˮ od vas traži da joj priđete bez zadrške, sa dovoljno radoznalosti da ne nasednete na provokaciju, već da u njoj uživate. 

BURO. Koliko dugo se vas dvojica znate i kako je došlo do saradnje jednog (dramskog) pisca i slikara? 

Denić: Upoznali smo se na Instagramu pre jedno petnaestak godina, ne, mislim da je to bilo na Fejsbuku… 

Maksimović: Ne, bilo je to pre deset godina. Ja sam sa Lopušinom pisao neki tekst o Ceci za Before After, koji si ti ilustrovao. 

Denić: Da, ti si posle kupovao od mene neke moje radove, naručivao slike i duborez. Ne znam jesi li mi nabacivao neke statuse za mreže, mislim da nisi. 

BURO. Da li je strip prva zajednička stvar na kojoj ste radili? 

Maksimović: Sem tog teksta o Ceci i posle nekog zezanja na mrežama, zapravo jeste. Ne, radili smo zajedno mesec dana na Sajmu kada sam ja dao ili dobio otkaz u advertajzingu, pa smo radili zajedno kao pomoćni radnici na postavljanju štandova, ali ovo nam je prvi put da intenzivno sarađujemo. 

BURO. Kako je nastala ideja za strip „Poleksija i Domentijanˮ? 

Maksimović: Imao sam ideju za priču o profesoru koji dobija otkaz u Beogradu i odlazi da radi u unutrašnjosti Srbije, ali nije bila dovoljno razvijena za roman, pa sam pomislio da od nje može da nastane strip, o čemu sam počeo da razgovaram sa Denićem. Sećam se da je on u to vreme bio vrlo aktivan na Fejsbuku oko Rio Tinta, to ga je baš izluđivalo, pa mi je palo na pamet da njegov antiekološki narativ implementiram u strip, odnosno te neke njegove ideje. Ali dugo je trajalo to sve, od početne ideje do stripa. 

BURO. Aleksandre, tvoj rad nosi izvesnu dozu ironije i čovek nikad ne zna da li se ljudima na svojim slikama rugaš ili ih obožavaš. A kakvi su to antiekološki stavovi, opet neka vrsta ironije? 

Denić: Pa da, zavisi, mogu da napravim istu sliku nekoga koga cenim i nekoga kome se rugam, tako da nikad ne znate kome se rugam, a kome ne. Što se stripa tiče, recimo da se rugamo agresivnoj ekološkoj agendi, ali ni to nije skroz tačno. Na primer, ja stvarno mislim da je plastična flaša organska stvar. Slušao sam na radiju neke stručnjake za ekologiju i oni su rekli da su najveći zagađivači reka naftni i organski otpad. Dalje, ako je u svetu rešeno pitanje kolere i tuberkuloze, da li je onda potrebno ići u sitna crevca i uzbuđivati se oko plastične flaše – valjda ti stručnjaci prate stanje u vodi, pa nema potrebe za tolikim cimanjem. Isto mislim i za rudarenje, kad ono ne bi postojalo, ljudi ne bi vadili ugalj. Opet, kad su ljudi videli da je ugalj štetan i da izaziva zagađenje, počeli su da koriste gas, tako da verujem da to zagađenje uvek može da se spreči na neki način i da se ne treba mnogo uzbuđivati oko toga. 

BURO. A otkud to ime „Poleksija i Domentijanˮ? 

Maksimović: Hteo sam da to sa imenima bude iščašeno. Poleksija je staro srpsko, zapravo verovatno grčko ime, aktuelno u 19. veku, a Domentijan je omaž srpskom srednjovekovnom piscu. Radnja grafičke novele smeštena je u Kovin, te i to stvara specifičnu atmosferu. Čini mi se da je jako duhovito sve, sprdali smo se dosta. A to što se bavimo antiekologijom, to je više narativ u stripu, nama više služi za razvoj radnje nego što su u pitanju naši stavovi o ekologiji. 

BURO. A koja je radnja? 

Maksimović: Domentijan je profesor u Trećoj gimnaziji u Beogradu i dobija otkaz kad napravi neki eksces, te ga premeštaju u Kovin, gde postaje viralan neki njegov klip i od tada on kreće da proživljava svoju drugu mladost. Tamo upoznaje neke devojke iz nekog ludačkog fronta, koje on instrumentalizuje da idu ne baš protiv ekologije, zato što je on ceo život posvećen tome, nego protiv zelenog terora koji vlada ulicama Kovina, a iza kojeg stoji jedan Robert, stranac, koji je došao tamo da pere pare preko nekih svojih zelenih projekata. I onda se oni protiv njega bore. Zanimljivo nam je bilo to – lik koji je proteran iz grada, iz neke svoje sredine, spanđa se sa nekom ekološkom aktivistkinjom i postaje izgnanik koji u maloj sredini pronalazi svoje buntovnike sa kojima se bori protiv instrumenata moći u Kovinu. 

BURO. Pomenuli ste da je strip nastao iz vašeg hira, na šta ste tačno mislili? 

Denić: Kolektiv Matrijaršija, sa kojim sarađujem, bavi se i stripom, posebno andergraund stripom, u kojem, recimo, možete da prekinete radnju u jednom trenutku i pređete na nešto totalno drugo, možete da menjate stilove crtanja, pravite začudne fore, imate potpunu slobodu da radite šta hoćete – i što se estetike i što se radnje tiče, da mešate žanrove, ubacujete stvari koje volite iz pop kulture…

U suštini se to poklapa sa samom definicijom hira, da radite šta vam padne na pamet. 

BURO. A kada si shvatio da ti se može da slikaš Sašu Popovića u stilu Endija Vorhola, da to prolazi kod publike? 

Denić: Volim narodnu muziku, te sam želeo da prikažem naše menadžerske zvezde onako kako bi ih prikazivali na Zapadu, kao da pravim plakat za Hendriksa, recimo. I naše narodne pevače u stilu pop kulture, kao neki omaž pop artu. Mislim da je naš strip vrsta omaža Južnobanatskom okrugu. 

Maksimović: I omaž osamdesetim i devedesetim godinama, jugoslovenskoj kulturi iz tog doba, dop i horse sceni. „Pejzaži u magliˮ su nam bili velika inspiracija za strip, zapravo nama uopšte. Naš glavni junak, profesor, dolazi iz te generacije i nosi sa sobom celo to vreme od jugoslovenskog crnog talasa do novog talasa u muzici. Imamo dosta referenci na to. Svi ti junaci u stripu su dosta hiroviti, a sama ideja za strip je zaista neka vrsta hira. To nije nešto što je sazrelo da bude roman, ali kad smo se spojili Denić i ja, sve je počelo da dobija smisao, omeđen hirom. Iskoristili smo mogućnost alternativnog stripa da izguramo sve što u drugim formatima ne bismo mogli. Ipak, ono što mi je najbitnije u vezi radom na ovom stripu, ono što mi je jako važno, jeste to što prilikom stvaranja nismo pravili nikakav kompromis, naprotiv, iživljavali smo se do krajnjih granica. Kao imperativ smo postavili to da sve što pravimo nama bude strava, da nama bude zabavno. I zaista, kad smo na kraju čitali strip, konačnu verziju pred pripremu za štampu, ne pamtim da sam se ijednom svom radu tako smejao, da mi je nešto bilo toliko duhovito, a opet je sve ispalo jako dobro, dramaturški dobro, tehnički dobro, i zaokruženo kao celina. I bilo je tako iznova, i iznova, i iznova kad sam ga čitao. 

BURO. Da li ti je to pomoglo kao piscu u sopstvenim htenjima i željama? 

Maksimović: Otkočilo me je. Kad se zakucate u pisanju i previše razmišljate o tome kako ćete i šta ćete da pišete, pa onda uzmete da radite ovako nešto, shvatite koliko je bitno to neposredno izražavanje. Meni je za pisanje dužih formata potrebna priprema, a ovde smo samo uleteli u sve i usput sređivali stvari, bilo je to jedno neposredno umetničko, kreativno izražavanje. Uopšte ne mora da vam se sviđa priča i da se slažete sa njom, ali siguran sam da ćete, koju god stranu da okrenete, na njoj pronaći nešto smešno, nešto lepo, estetski će vam prijati, ima divnih vizuelnih pasaža. 

BURO. Ko je sve radio na stripu? 

Maksimović: Ekipa Matrijaršija nam je pomogla da štampamo strip – rekla koje su najbolje opcije za štampu, poslali su materijal u štampariju, i tu bismo se posebno zahvalili Žoani i Milici. Oko pripreme za štampu nam je pomogla moja drugarica dizajnerka Jovana Bogdanović, koja se baš namučila jer ova grafička novela ima 100 strana, ne znamo da li uopšte postoji srpski strip koji je toliko obiman. Prijatelj Nebojša Došen nam je pomogao oko korica. I da napomenem da ćemo pored regularnog, standardnog, imati i specijalno izdanje sa posebnom koricom i plakatom, u tridesetak primeraka. Neće se prodavati u knjižarama, moći će da se poruči preko nas na Instagramu i u Matrijaršiji – preko njihove stranice. 

BURO. Jesu li vas tokom stvaranja grafičke novele opsedali Poleksija i Domentijan? 

Denić: Saživeli smo se dosta sa njima, da, preneli smo u njih i neke naše momente. Dodao bih ovde da se meni jako dopada film „Crna Marijaˮ, koji prati jedan rokenrol bend koji pokušava da opstane nakon neke krize, u kojem igraju Milan Mladenović, Sonja Savić, Lečić… Kad sam kao mlađi gledao taj film, bio mi je smešan, bez veze i krindž, ali kada sam ga odgledao pre tri godine, shvatio sam da je to pravi rokenrol film, dobar na svetskom nivou. Kad to uvidite, shvatite da na ovim prostorima može da funkcioniše taj pop kulturni momenat i to mi je dalo dodatnu inspiraciju za strip. 

Maksimović: Meni je i „Boni i Klajdˮ bio inspiracija za njihovu vezu, pošto se i oni poput filmskog para odmetnu u nekom trenutku, a čini mi se da se film završava nekom pesmom, da je Boni recituje, a mi imamo tu neku pesmu Poleksije i Domentijana, to mi je za priču bilo važno. 

BURO. Da li obojica imate ambiciju da živite od onoga za šta ste se školovali, Vladane, ti od pisanja, a ti, Aleksandre, od slikanja? 

Maksimović: Imam ambiciju da pišem i živim od pisanja, ali ne nužno od onog koje se može klasifikovati kao umetnost. Ne znam može li da se živi od pisanja romana, nikad se time nisam ni zanosio, verujem da je to jako teško i da u nekim slučajevima podrazumeva i kompromise koje ja ne bih pravio. 

Denić: Mislim da se ne može živeti od slikarstva, u smislu stvaranja i održavanja imetka, ali je moguće napredovati u karijeri. Verujem da je bitno biti prepoznat kao umetnik – možeš da radiš neke druge poslove i pored toga da se baviš onim što voliš. I kada radim poslove koji nisu umetnost, osećam se kao umetnik. 

Fotografije: Marija Strajnić