Dobra umetnost loših ljudi ili zašto moramo preispitivati svoje idole 

Na pitanje ‒ Možemo li da čitamo, gledamo ili slušamo neko delo a da se potpuno odvojimo od moralnog karaktera njegovog tvorca?, kao i na još mnoga koja su počela da se roje nakon otvaranja Epstinovih fajlova, odgovara Brana Antović 

Ova priča, kao uostalom i većina drugih koje pričamo ovih dana, počinje na internetu. Tačnije, ispod jednog niza na mreži X u kojem su se ređali odgovori korisnika o najboljoj knjizi koju su u životu pročitali. Jedno od najčešće navedenih dela bilo je kultno Markesovo ostvarenje „Sto godina samoće”. „Baš čudno kako mi nikad nije bilo na vrhu liste”, rekla sam Nikoli, svom suprugu, sa kojim sam komentarisala odgovore. „Ni meni”, potvrdio je, dodavši: „Možda bismo to mogli da promenimo.” 

Par meseci kasnije, Nikola je prvi počeo da sluša audio verziju dela za koje je Markes dobio Nobelovu nagradu 1982. godine. Oduševljeno mi je opisivao lakoću kojom radnja teče, uprkos gustoj mreži likova i događaja. To mi je bilo dovoljno. Već sledeće večeri započela sam sopstveno putovanje u Makondo. Preda mnom se otvorio magično-realni svet porodice Buendija i svih onih koji su u njega utkani. Uživala sam. Sve do scene napastvovanja najstarijeg sina porodice Buendija, Hosea Arkadija, tada još dečaka, od strane starije komšinice Pilar Ternera. Nešto mi u tom opisu nije dalo mira. Nisam mogla tačno da definišem šta. I ne, nije to bilo uznemirenje uzrokovano samom prirodom odnosa; čitala sam dela sa mnogo sirovijim scenama koje mi nisu izazvale ovakvu reakciju.

Žuljalo me je nešto što u prvi mah nisam umela da imenujem. 

BEKSTVO IZ MAKONDA

Ispričala sam Nikoli i on mi je uz neki neprijatan osmeh uzvratio rečima: „Da, mislim da je Markes bio opterećen seksom i ženama.” Neretko pričamo o knjigama i sasvim sam sigurna da mi nikada nijednog pisca nije opisao na ovaj način. Iznenadio me je njegov zaključak, ali nismo produbljivali razgovor. Kao roditelji petomesečne bebe, navikli smo da nam diskusije bivaju naprasno prekinute i nedovršene. Ova je bila jedna od njih. Prošao je još koji dan, zaboravila sam na svoj „žulj” i nastavila boravak u Makondu. 

A onda se desila epizoda sa Remedios Moskote. Za one koji nisu čitali, evo kratkog konteksta: reč je o devojčici od svega osam godina, koju Markes opisuje kao dete koje još uvek mokri u krevet i igra se lutkama. U nju se zaljubljuje drugi sin porodice Buendija, Aurelijano, tada već odrastao muškarac. Reči kojima je Markes opisivao prirodu tog odnosa bile su lišene bilo kakve moralne distance autora. Naprotiv, u sebi su nosile dozu odobravanja. Odjednom mi je postalo jasno – ono što me je uznemiravalo kod Markesa bio je način na koji je opisivao seksualnu eksploataciju dece. Kod njega ne samo da nema moralne distance već on vrši direktnu relativizaciju postupaka svog junaka. Sve vreme patološki odnos boji tonovima nežnosti, opravdava ga devojčicinom lepotom i ljupkošću, ne ostavljajući nam nijednu naznaku njegove devijantnosti. 

Kako bih dublje razmotrila ovaj osećaj, počela sam da se prisećam sličnih situacija u književnosti.

Setila sam se scene iz „Korena” kroz koju nam Ćosić otkriva da je uzrok seksualne disfunkcije Đorđa Katića zapravo silovanje koje je doživeo kao dečak. Tu nam autor jasno stavlja do znanja do koje mere je to iskustvo bilo traumatično, čime nedvosmisleno karakteriše prirodu samog čina. U jednoj od najeksplicitnijih knjiga koje sam čitala, „Velikoj svesci” Agote Kristof („Blizanačka trilogija”), svedočimo seksualnom zlostavljanju, pa čak i zoofiliji, ali autorka te šokantne događaje koristi kako bi grafički prikazala strahote ratnog detinjstva. Ona čitaocu ne ostavlja prostor za dilemu – reč je o patologiji. Kod Markesa, s druge strane, taj podton izostaje; umesto osude, naslućujemo autorovo razumevanje za junaka. Jer, on ne opisuje samo duh vremena. Bora Stanković je to činio u „Nečistoj krvi”, dajući nam jasnu osudu običaja koji je srž njegovog dela. Markes tom „duhu” i „običaju” daje opravdanje. 

„Da ne preteruješ?”, upitala sam sebe. Usledilo je klasično negiranje sopstvenog osećaja. Knjigu sam slušala u jeku medijskih objava o poslednjoj turi Epstinovih fajlova i svoju hipersenzibilisanost pripisivala sam trenutku u kojem smo, kao i sadržaju koji neretko obrađujem a koji se tiče upravo nasilja nad devojčicama i ženama. Da, pokušavala sam da gaslajtujem samu sebe – jer hej, zar nas ne uče da to činimo od najranijeg detinjstva? 

Prolazili su dani, a mene nije napuštala misao da je Markes previše nonšalantno opisivao ljubav odraslog muškarca prema detetu.

Podelila sam sa Nikolom svoja zapažanja. Potvrdio mi je da se u nastavku radnje dešava i slučaj incesta i da ni njemu ti segmenti nisu najdraži (otud i onaj komentar o opterećenosti seksom), ali je daleko lakše prešao preko njih. Nisam se iznenadila. Muškarci, čak i oni poput mog supruga ‒ a on je feminista kakav se retko sreće ‒ nikada neće moći istinski da „prožive” ove teme na način na koji to žene čine. Ipak, postojala je jedna zajednička crta u našem utisku: oboje smo osetili da je Markes uneo nešto lično u način na koji je opisivao te „sporne” situacije. I to smo zaključili pre nego što smo o tome uopšte porazgovarali. Ta spoznaja me je naterala da se bacim u jedno kraće istraživanje kako bih otkrila ima li ikakvih osnova i istine u našim sumnjama.

Ispostaviće se da sam bila u pravu više nego što sam želela da budem. 

Moja zamerka o nedostatku moralne distance decenijama je bila ključna tačka brojnih književnih teoretičara koji su tvrdili da Markes kroz „magični realizam” zapravo vrši opasnu estetizaciju nasilja nad decom. No, to je bio tek početak. Šira javnost bila je ozbiljno uznemirena nakon objave njegove poslednje knjige „Sećanje na moje tužne kurve”. U njoj glavni junak, devedesetogodišnjak, odlučuje da svoj rođendan proslavi tako što će „kupiti” nevinost četrnaestogodišnje devojčice. Kako je kritika isticala, on ovaj odnos ne opisuje kao nasilje ili trgovinu decom, već kao dirljivu „poslednju ljubav” starca. 

Kada je 2009. godine najavljena ekranizacija ovog romana, i to u Meksiku – državi koja se hronično bori sa problemom trgovine decom – feministička udruženja i organizacije za borbu protiv trgovine ljudima, ali i obično građanstvo, glasno su protestovali. Regionalna mreža CATWLAC (Koalicija protiv trgovine ženama i devojčicama) zvanično je optužila produkciju da koristi javne fondove za glorifikaciju pedokriminala, a podnete su i krivične prijave protiv producenata filma, kao i protiv samog Markesa. 

Sledeće što pronalazim je Markesov televizijski intervju iz sedamdesetih godina prošlog veka u kojem je, govoreći o strasti i ljubavi, postavio pitanje zašto se starijem muškarcu sudi ako oseća privlačnost prema devojkama od 17, 15, pa čak i 12 godina? Tvrdio je da ako se njegovim sinovima (koji su tada imali oko 20 godina) sviđaju te devojke, zašto bi on bio „stari perverznjak” ukoliko oseća isto, a oni ne? 

Konačno, saznanje da je Markes bio jedan od glasnih potpisnika peticije za oslobađanje Romana Polanskog, čoveka osuđenog za silovanje trinaestogodišnjakinje, bio je poslednji delić mozaika. Tog momenta sam znala ‒ u Makondo se više neću vraćati! 

ŠTETA ŠTO JE BIO SKOT

U trenutku kada je svet šokirano (i taj šok je licemerje, ali o tome nekom drugom prilikom) listao fajlove u čijim redovima su se nizali brojni predstavnici svetske elite koji su drugovali sa osuđenim zlostavljačem dece, a mnogi i sami bili isto, nisam mogla da se nateram da čitam relativizaciju pedofilije od strane još jednog „elitnog” muškog autora. Autora kojem je sve navedeno polazilo za rukom jer su neki drugi pripadnici te iste elite odlučili da ga nagrade brojnim priznanjima, time stavivši veto na bilo kakvu kritiku. Ja naprosto više nisam imala želudac za to, iako je sama knjiga neosporno bila primer izuzetne književnosti. 

Suočena sa tim osećanjem, počela sam intenzivno da razmišljam o jednoj drugoj dilemi – da li je neophodno odustati od dobrog dela jer ga je napisao loš čovek? Da li je ispravno konzumirati kvalitetnu umetnost ako su je kreirali loši ljudi? Možda mi je kod Markesa bilo lako da „presečem” jer nisam stigla da se emotivno vežem za delo, a onda i za njega kao autora, ali šta ćemo sa nekim drugim umetnicima koji su moj život obeležili na isti način na koji je Markes obeležio živote svih onih ljudi iz niza sa mreže X koji spomenuh na početku? 

Ta razmišljanja su me vratila u proleće 2018. godine i momenat kada sam uživo videla „Gerniku”.

Sedela sam u muzeju Reina Sofía u Madridu potpuno opčinjena onim što se odigravalo preda mnom. Čini mi se da nijedna druga slika u meni nikada ranije nije stvorila toliko jake emocije. „Gernika” me je obuzimala svom svojom silinom i snagom, terajući me da iznova prelazim pogledom po svakom njenom kutku, ponavljajući jednu te istu misao – kakvo delo! Sve u njoj i na njoj je vrištalo protiv rata i razaranja, mučenja i ubistava, protiv nepravde i haosa. Kakav vapaj protiv destruktivnosti oslikan rukom jedne tako destruktivne osobe. 

Zapitala sam se tada da li je u redu što sam pred lepotom tog dela potpuno zaboravila sve grozote Pikasove ličnosti. Čoveka koji je svojoj partnerki Fransoaz Žilo gasio cigarete na obrazu i govorio da su žene za njega „ili boginje, ili otirači”. Postidela sam se pred spoznajom da mi je sve to u momentu postalo nevažno i da sam samo želela da uživam u umetničkom delu koje sam imala čast i sreću da gledam uživo. „Šteta što je bio skot”, na kraju jesam pomislila, ali je neosporno da sam se pre toga divila njegovom talentu.

Jesam li pogrešila? 

Ista dilema me je mučila i nakon što sam pročitala svedočenje Vladimira Arsenijevića o susretu sa Momom Kaporom na ostrvu Hidra početkom 2000-ih. Arsenijević je bio veliki kritičar Kaporovog ratnohušačkog ponašanja tokom devedesetih. Ovaj je bio toga svestan, baš kao i tekstova koje je Arsenijević pisao o razaranju Vukovara. Po Arsenijevićevom svedočenju, Kapor mu je tada, na tom grčkom ostrvu, rekao: „Znate, nije tamo bilo nikakvog baroka”, referišući se na Arsenijevićeve opise barokne vukovarske arhitekture. U toj jednoj rečenici, Kapor kao da je želeo da pronađe opravdanje za uništenje čitavog jednog grada, oduzimajući mu estetsku vrednost. Mislim da više nikada nisam gledala na svoju policu sa Kaporovim delima na isti način. A obožavala sam ga kao tinejdžerka. 

Isto mi se desilo sa Vudijem Alenom, čiji filmovi su mi bili među omiljenima. Baš kao i sa Romanom Polanskim, Kevinom Spejsijem… Njihova umetnost za mene je postala neraskidiva od njihove biografije, a ova druga je nepovratno uprljala ono prvo. 

MORALNA MATEMATIKA

Ali ako krenemo da analiziramo ličnost svakog umetnika čije je delo vredno naše pažnje, hoće li ostati iko ko nam po svim kriterijumima odgovara? Jesmo li i mi sami takvi? Ili upiremo prstom u druge da ne bismo u sebe? Ili samo želimo da se osetimo moralno superiornijim? Ista ova pitanja postavlja američka kritičarka i esejistkinja Kler Dederer (Claire Dederer) u svojoj izuzetnoj knjizi „Monstrumi: Dilema obožavatelja” (Monsters: A Fan’s Dilemma). Ona modernu publiku naziva „moralnim računovođama” jer očajnički pokušavamo da izračunamo da li je umetnost dovoljno „velika” da bi prekrila autorovu „mrlju”. Njena poenta je da je takva „matematika” zapravo nemoguća jer su naši osećaji prema umetnosti iracionalni i ne mogu se svesti na prosto knjigovodstvo. Zapravo, ona tvrdi da je uživanje u umetnosti uvek „prljav” posao jer umetničko delo ne doživljavamo samo razumom, već i telom, a stomaku ne možeš narediti da ne reaguje na nešto što ga pokreće (u mom slučaju „Gernika”). Kao što mu ne možeš narediti da ne oseća gađenje (u mom slučaju opisi pedofilije u „Sto godina samoće”). 

Ali kako to da nas neki mrak nepovratno odbija, dok preko drugog nekako uspevamo da pređemo?

Da li to znači da, svesno ili nesvesno, ipak pravimo rangiranje zlodela koja su veliki umetnici počinili? Da li na osnovu te interne skale odlučujemo koga ćemo konzumirati, a koga ne? Hoćemo li reći: „Vudi Alen ide na cancel jer je zlostavljao dete od sedam godina, a Pikasa ćemo tolerisati jer je samo bio nasilan prema svojim partnerkama?” Ko određuje koja je žrtva gora od koje? 

Ja, na primer, nemam trunku razumevanja za zlostavljače dece, te mi je i jedna čudna Markesova rečenica bila dovoljna da ne nastavim „Sto godina samoće”. Ali hoću li se isto tako odnositi prema rasizmu autora, jer me kao pripadnicu bele rase on neće pogađati na nivou na kojem će pogoditi nekoga ko joj ne pripada? Ili će me pogoditi, ali nedovoljno da bih rešila da prestanem da konzumiram umetnost nekog osvedočenog rasiste? Jesam li zbog toga možda i ja rasistkinja? Ili sam pak manje senzibilisana na tu temu, kao što je i Nikola bio manje pogođen Markesovom relativizacijom pedofilije, pa je stigao skoro do kraja knjige? 

Rekla bih da tu stižemo do pitanja privilegije.

Privilegija je ne primećivati ništa osim umetnosti. Privilegija je potpuno izignorisati biografiju problematičnog autora, jer to znači da nas ništa u njoj lično ne dotiče. Nasilje nad ženama se neće preterano ticati mnogih muškaraca. Rasizam se neće ticati nas koji ga nikada nismo osetili. Nacionalizam neće doticati one koji nisu bili na njegovoj drugoj strani. 

Razmišljajući o privilegijama, došla sam do odgovora na svoju dilemu i on kaže: naša je obaveza da uzimamo u obzir sve! Nije problem što će nam se dopasti umetnost loših ljudi, problem je ako zbog te lepote odlučimo da zažmurimo na njihova dela. Problem je ako, zbog ljubavi prema umetnosti, negiramo ili, još gore, opravdavamo i branimo zlodela onih koji su je stvarali. Jer, braneći takvu umetnost po svaku cenu, mi zapravo branimo nasilje i ponižavamo žrtve. Ovo je posebno važno kada govorimo o umetnicima koji su i dalje aktivni, čije karijere, ali i egoistične ličnosti, i dalje hranimo svojom podrškom i ćutanjem. 

To što je Markes nobelovac ne znači da nije imao problematične izjave i stavove koji bacaju potpuno novo svetlo na njegov rad. Imamo pravo da diskutujemo o tome i to nam pravo više niko ne sme oduzeti. Vreme elita je prošlo. Nastupilo je vreme preispitivanja. Vreme promišljanja. Osvešćivanja. Svih, pa i najtalentovanijih među nama. Ne da bismo bili moralno superiorniji, već da bismo ovaj svet učinili iole boljim mestom za sve, a ne samo za privilegovane. Jer je čak i umetnost umela da bude paravan za patnju. Magični veo preko tamne realnosti. Diviti se magiji ne sme značiti i negirati realnosti. 

I zato: vreme je da skinemo veo i pogledamo se u oči, bez obzira na to koliki se talenat iza njih krio.   

Ilustracija: Katarina Stefanović