Ljubavno pismo čitateljki 

Odmalena, od svog „samizdat” detinjstva ‒ pišem. Lupam po tastaturi dok se na jagodicama ne pojavi žulj. Kada bi me pitali šta želim ispod jelke ili za rođendan ‒ odgovor bi bio pisaća mašina. 

I knjige. Mnogo knjiga. 

Nisam išla u obdaništa niti predškolske ustanove ‒ odrastala sam na svoju ruku. Među mašinama i koricama, prstiju večito plavih od mastila. 

A korica je bilo puno jer sam ćerka knjigovesca. Niko nije trebalo da mi kaže da ne sudim knjizi po koricama, jer sam ih toliko raskomadanih i raskupusanih pročitala a da nisam imala pojma ni kako se štivo zove ni ko ga je napisao pošto često nije bilo naslovne stranice. 

Naša mala porodica lepo je živela od ljudi koji su želeli da svoje omiljene knjige oplemene kožnim povezima. To je sada apsolutno nezamislivo, ali bilo je tako u stvarnosti ‒ stvarno. Ne samo da se čitalo nego su ljudi delove stanova pretvarali u svoje lične „aleksandrijske” biblioteke. I hvala im na tome ‒ odškolovali su me i poslali na fakultet. 

U svojoj 21. godini sam se autovala kao „pisac” na konkursu za kratku priču.

Srce sam potpisala pseudonimom Luna Lu (da niko ne zna da sam ja) i pobedila. Priča je bila objavljena u prestižnom književnom časopisu na dan kada je Crvena zvezda postala prvak sveta u fudbalu. Bio je to jedan od najboljih dana u mom čovečanstvu. 

Godinu inflacije 1993 ‒ preživela sam u ulozi Sirana. Jedna ovdašnja bogatašica bila je zaljubljena u gladnog umetnika koji je živeo u Parizu i ja sam umesto nje ‒ njemu pisala ljubavna pisma. Svaki put kada bi joj stigao odgovor iz Pariza ‒ dobijala sam bonus 50 maraka. Posao je bio gotov kada se posle jednog baš ozbiljnog pisma pojavio na njenim vratima. Hvala mu. Dokaz je da i od jednog čitaoca čovek može da preživi ekonomski kolaps čitave jedne zemlje. 

A od svoje 24. godine živim od slovoslaganja. Nemam pretenzija da osvajam književne nagrade niti da ulazim u lektire ‒ jedina ambicija mi je da neko ko čita moja slova prepozna sebe u njima i oseti se manje sam. Da podelimo zapitanost napola. Da zajedno u, čini se, besmislu ‒ ipak nađemo komadić smisla. I da plačemo i da se smejemo zajedno. 

Zanimljivo je to oko plakanja i smejanja. Često nešto čemu se dok pišem smejem ‒ baš to rasplače čitateljku, a nije retko i da nešto što pišem kroz suze ‒ kada se čita bude baš smešno. Sve vam je to alhemija. Pisanje i čitanje. Čista magija. Nešto teško objašnjivo. Nešto tako moćno.

Jedna od „svetih tajni” u svetu u kome je đavo odneo šalu, i po svim raspoloživim dokazima ‒ zaista nosi Pradu. 

Kada sam kao mala svojoj majci saopštila da bih u životu pisala, ona mi je rekla: „Super. A šta ćeš da radiš ‒ od čega ćeš da živiš?” Baš kao što će neka majka, više iz brige nego sarkazma, pitati ovih dana neku devojčicu koja bi u životu da piše: „Super. To već rade roboti, a od čega ćeš živeti?” Majčinske zabrinutosti u oba slučaja su potpuno na mestu, ali od samog pisanja se živi. 

Meni su slova neretko spasila život, i sva ona koja upijam i sva ona koja izbacujem. Bez slova, ovo bi bilo tako pusto i surovo mesto da se boravi u njemu. Nije slučajno da jedna od najvažnijih knjiga ikada napisanih počinje baš sa: „U početku beše reč.” 

I da, AI piše, na sutra ne misli, za manje od 14 sekundi ‒ pet soma karaktera. Biraj temu. Isporuka ‒ promptna. I sve slogan do slogana. Poenta do poente. Hoćeš da bude više kao Njegoš ili pak da vuče na Harmsa ‒ zadaj, zapovedi ili zamoli. I voila! Čini se da svako može da bude pisac, ali da li može svako da bude čitalac tog štiva? Teška priča. 

Svakako će se u knjižarama pojaviti polica za AI knjige ‒ i to će se desiti već koliko sutra, baš kao što se pojavila polica za knjige koje su popularne na TikTok mreži i to je sve što bi se reklo „totalno legit”. Ali nema tog robota koji može da opiše onaj trenutak kada osetiš u pleksusu da te junak tvog poglavlja vara i da više nije samo tvoj. Ljubi te nekako odsutno. Tehnički to je i dalje poljubac, ali više nije samo „vaš”. Niti robot može da razume zašto si u sledećoj milisekundi odlučila da „tripuješ”. A još manje zašto si bila najviše ljuta na sebe kada si pročitala na njegovom telefonu kako „jedva čekam novi ukradeni trenutak da se spojimo”. 

Jer AI nema šta da ispovedi, AI može da simulira.

Baš kao što buket savršenih silikonskih ruža nikada ne može da zamiriše kao pupoljak ružice divljakuše od čijeg mirisa se ubrzava čulni metabolizam na keca. 

Ovim putem želim da se zahvalim svima koji čitaju, jer čitanje je u ovom vremenu čin prkosa, negovanje sopstvene intime, potraga za rečima kojima ćeš oplemeniti svoj rečnik i bolje razumeti kompleksne odnose u kojima se svi nalazimo i ponekad poput pileta u kučini ‒ zapetljamo. 

Posebna ljubav za čitateljke ‒ sve one koje kradu svaki slobodan trenutak da urone biće među slova. Viđam ih po autobusima ‒ najlepše su sa knjigama u rukama. Neobične. Svoje. Avanturistkinje hrabre. Samo od te slike ‒ pisci sveta dobijaju volju da pišu o onome što ih najviše boli. I dok to pišu ‒ oni zaborave i da su gladni i da ih boli. Vreme prestane da postoji ‒ samo se slova ređaju kao da ih neko diktira „odozgo”. Kažem vam ‒ čist medžik. 

Ilustracija: Marina MIlanović

Fotografije: Pexels