Od pisaca se često očekuje da odgovore na „velika pitanja”. Ne samo u kontekstu svojih dela već i u svakodnevnim razgovorima. Oduvek sam cenila autore koji umeju da sažmu složene misli u jednostavnu, jasnu i preciznu rečenicu ‒ koji govore mnogo a da pritom ne troše reči.
Razmišljajući o tome kako se zaista saznaje nešto novo o piscu, shvatila sam da je najefikasnije postaviti pitanja jednostavna i iskrena. Ljudska. Gotovo dečja, ali otvorena za slojeve značenja. Tako je nastao koncept ovog formata.
Imena učesnika nametnula su se prirodno. Nađa Petrović, Hana Piščević, Radmila Petrović, Filip Grujić i Miloš Perišić, autori koje pratim i poštujem, ali i koji su već dobro poznati književnoj sceni i čitaocima. Ipak, da li znate, na primer, koju knjigu nikada nisu završili do kraja ili sa kojim piscima bi voleli da provedu veče? To su pitanja na koja, koliko ja znam, nikada nisu davali odgovore.
U toj naizgled dečjoj jednostavnosti, sa pitanjima koja podsećaju na leksikonske unose, otvara se prostor za otkrivanje složenih nijansi njihovih ličnosti i misli. Kako je ovo osmo izdanje našeg printa, pitanja smo simbolično zaokružili na taj broj.
***
Miloš Perišić iz Aranđelovca, rođen 1992, srpski je književnik. Studirao je italijanski jezik na Filološkom fakultetu. Deset godina je živeo u Amsterdamu. Za vreme studija zanimao se za antičku i biblijsku, kasnije i za srednjovekovnu književnost, provansalsku trubadursku poeziju, komediju del arte, kao i za renesansni i barokni Mediteran. Prvu priču napisao je kao tinejdžer, a 2022. objavio je novelu Rutava Mara i kratku priču naslovljenu Reči. Rutava Mara donela mu je nagradu „Leposava Mijušković” za najbolju srpsku LGBT prozu, a sa Rečima je osvojio treće mesto na petom međunarodnom književnom konkursu „Biber”.
Krajem 2024. godine objavio je treću priču – Cijanid, koja je ušla u uži izbor za obe pomenute nagrade. Cijanid i Reči prevedene su na makedonski i albanski jezik. U aprilu 2025. Perišić je izdao prvi roman, naziva Opatija Svetog Vartolomeja, u čijem je jezgru arhetipska priča o putovanju kroz stvarne i unutrašnje pejzaže pripovedača koji pokušava da pronađe identitet i smisao u svetu obeleženom gubitkom, i postavlja pitanje kako čovek spoznaje koje su zaista njegove želje.
Jedna od ideja koje knjiga obrađuje je i „srpsko mediteranstvo” i pozicija Srbije, kako pripovedač pominje, kao izgubljenog deteta Mediterana. Opatija Svetog Vartolomeja je u januaru 2026. ušla u finale izbora za NIN-ovu nagradu. Miloš uskoro objavljuje priču Nedelja palmi, a radi i na novom romanu radnog naziva Ništa se nije dogodilo.
Kada si počeo strastveno da čitaš?
Sa četiri godine. Zaista. Učili su me da čitam uz Vašar u Topoli Dobrice Erića i Ciciban Otona Župančiča. Prva knjiga koju sam samostalno pročitao bila je Družba Pere Kvržice Mata Lovraka.
Prva knjiga koju si zavoleo?
Priče iz davnine Ivane Brlić-Mažuranić je knjiga koju sam zavoleo kao dete, i ta ljubav traje.
Poslednja knjiga koju si zavoleo?
Poslednja knjiga koju sam pročitao koja je ostavila jak utisak je Pogledaj arlekine! Vladimira Nabokova.
Knjiga kojoj se uvek vraćaš?
Priče iz 1001 noći.
Knjiga koju nikada nisi završio?
Kuran.
U svetu koje knjige bi živeo?
U svetu Ilijade i Odiseje, gde su svi polugoli, petljaju se sa bogovima, a sudbina je u suštini već odlučena. Pomislio sam i na Markesov magični Makondo, ali treba računati i na tropske bolesti.
Tri autora sa kojima bi večerao?
Desanka Maksimović, Bora Stanković i Dante Aligijeri.
Najbolja otvarajuća rečenica?
„U početku stvori Bog nebesa i zemlju.”
Fotografija: Leo van Buitenen