Želimir Periš: Pišem ono što bih želeo da čitam

Tko govori, taj i laže. To je tako jer je jezik i izmišljen za laganje, jedino je pjesma iskrena. Ako želite čuti istinu, ona vam se mora otpjevati, reči su koje izgovara Želimir Periš, guslar, lik iz romana „Mladenka kostonoga” Želimira Periša, pisca, rođenog u Zadru pre pedesetak godina. Iako istinoljubiv, sam Periš neće za svoje delo reći da je monumentalno, ali da je „Mladenka” jedan od najboljih romana ikada napisanih na našim prostorima svedoče brojne nagrade, kao i reči velikih pisaca o knjizi svog kolege. Ovo je veliki, veštičji, emancipatorski i revolucionarni roman, koji nas štiti od budale u nama i od budala oko nas, kazao je Miljenko Jergović. I Emir Imamović Pirke govorio je istinu rekavši da je to veličanstvena priča o ljubavi i slobodi, ali i Jurica Pavičić nazvavši „Mladenku” najambicioznijim i najboljim hrvatskim romanom (u 2020. godini). 

Kroz postmoderni mozaik proze, deseterca, etnoloških zapisa, muzičke proze i recepata, pisac kao da nas, u nelinearnoj naraciji u 52 poglavlja, vodi kroz neku video-igru, vešto se poigravajući sa intertekstualnošću i metafikcijom, kako bi kazivao priču o veštici Gili iz 19. veka, a zapravo pripovedao vanvremensku priču o današnjim problemima i položaju žene, majčinstvu, nepravdi i muci. 

Po profesiji IT-jevac, programer koji paralelno sa književnošću razvija interaktivne projekte, društvene igre i digitalne eksperimente, Želimir vodi i sajt Perkatonic (posvećen kulturi, igrama i pop-fenomenima), radionice pisanja i festivale, a njegova sklonost ka strukturi, igri i sistemu oseća se i u „Mladenki kostonogoj”: roman funkcioniše poput pažljivo osmišljene platforme kroz koju se mogu ispričati mnoge priče, ali u kojoj intuicija i impuls imaju jednaku snagu kao plan i konstrukcija. Upravo na tom preseku između tehnologije i mita, racionalnog i magijskog, počinje naš razgovor. 

BURO. Da krenemo od „Mladenke”. Kada se rodila ideja za roman? 

Želimir: Igrao sam neku video-igru i shvatio koliko je zanimljiv koncept osobe koja ide od sela do sela i u svakom selu pomaže ljudima, rešava im probleme nudeći usluge koje selu trebaju. Pomislio sam kako bi to bila zanimljiva premisa za roman, jer bi omogućila platformu za pričanje mnogih priča. Istog trena mi se ta osoba vizualizovala u ženu koja zna da leči i barata s urocima, to je uloga koja je selu tog vremena bila potrebna. Zamislio sam ženu koja je spretna i moćna, a u osnovi dobra ‒ koristi ljudsku glupost da bi ljudima pomogla, a ne okoristila se. To mi se učinilo vrlo subverzivnim. No, istovremeno s tom idejom odmah se pojavila i druga strana ‒ jer, ako postoji žena koja ima nekakvu moć i ljudima pomaže, onda će se odmah pojaviti i oni kojima ona staje na žulj, i koji je, u želji da je diskredituju i difamiraju, zovu vešticom. Tako se stvorila ideja o veštici Gili. 

BURO. Veštica kao glavna junakinja plodno je tlo za priče o raznim temama ‒ o potlačenim, pa o pobunjenim ženama, žigosanju, predrasudama, ljudskoj gluposti, buđenju novih ideja… Da li bi mogao da izdvojiš jednu okvirnu temu romana koja ti je bila na umu dok si pisao „Mladenku”? 

Želimir: Kad se ideja počela pretvarati u Gilin životopis bila mi je najvažnija autentičnost, da je život te žene uverljiv, iskren, da nije izmišljen. Čitao sam puno o životu u to doba i u Gilinu priču sintetisao iskustva i priče mnogih žena. Rezultat koji je ispao priča je o potlačenima i njihovom otporu. Priča je to koja je došla iz iskustva vremena. Nisam unapred konstruisao takav lik, on je naprosto izronio iz materijala. Gilin otpor se stvorio situaciono, iz egzistencijalne potrebe. 

BURO. Imaš li na umu (nekog fiktivnog) čitaoca dok pišeš delo? Da li je to nešto što koči sam proces rada, te, trudiš li se da ga odagnaš iz misli? 

Želimir: Ja sam taj čitalac. Pišem ono što bih želeo da čitam. Nekad mi nedostaju romani u kojima nasred stranice pomislim ‒ koji je ovo vrag? ili ovaj pisac nije normalan! Onda sam pokušam da stvorim tekst koji će potaknuti takvu reakciju. To bi mi bio najveći kompliment. 

BURO. Zašto roman „Mladenka kostonoga” ima 52 glave? 

Želimir: Slučajno. Kako je išlo pisanje tako su se glave nadovezivale ili nestajale, ponavljale ili preskakale, na kraju se završilo na 52. U kasnijim izdanjima za klapnu napisao sam kako ima 52 poglavlja, koja su poput kartaškog špila izmešana, što se sjajno poklopilo, jer knjiga baš jeste takva nekakva, ali to ‒ kao i mnoge stvari koje se dogode u procesu pisanja ‒ nije bila namera. Divno je što ponekad ideje krenu same iz sebe i manifestuju se u nešto divno.

Mnoge sjajne stvari događaju se iz impulsa i intuicije. To je čar umetnosti. 

BURO. Da li se Oltvanji kojeg pominješ u romanu odnosi na pisca Ota Oltvanjija i zašto si odabrao baš njega? Da li je lik još nekog junaka iz „Mladenke” zasnovan na stvarnoj, postojećoj ličnosti? 

Želimir: To je samo ime. Oto je sjajan pisac i prijatelj i imao sam ga na umu kad mi je trebalo ime za vojvođanskog kolekcionara umetnina, no tu sam stao. Lik iz romana je vlastiti lik, nije to živi čovek Oto, samo sam koristio Otovo prezime. Roman je pun imena mojih prijatelja. Tad mi se činilo da je to lepa posveta prijateljima, ali malo kome se to uistinu svidelo. Zapravo, samo jedna osoba je to nekako istinski razumela i bila sretna, svi drugi su se ili neugodno iznenadili, ili mi zamerili. Razumljivo, pošto je roman pun moralno dvojbenih karaktera, a ljudi nekako čim vide ime ‒ pomisle: to je osoba. Voleo sam da se igram s tim odnosom istine i laži u književnosti. No igra nekad ode predaleko.

To što guslar u romanu nosi moje ime i prezime uzrokovalo je mnogo zbrke. 

BURO. Otkud gusle? I da li zaista znaš da ih sviraš? 

Želimir: Gusle su važan motiv „Mladenke kostonoge” jer ona portretiše vreme kad su one bile važan deo kulture. Danas gusle imaju sasvim drugo značenje i ne igraju ulogu ni u kakvim modernim ili progresivnim idejama, a meni se činilo da je to šteta. Super je uzeti te neke opterećene simbole pa ih preokrenuti, dati im drugo značenje. Otud i sintagma „pank-guslar” kojom je opisivan roman. Istina je da sam za potrebe romana pokušao da naučim da sviram i gusle i klavir, ali nisam stigao daleko. 

BURO. Da li ti se dopada što se o „Mladenki” govori kao o „postmodernističkom guslarskom epu o veštici Gili” ili ti je prijemčivije „pank-guslarska bajka”? Kako bi ti žanrovsko-tematski klasifikovao svoj roman? 

Želimir: Jasno mi je da knjigu nije lako klasifikovati i opisati, a čitaoci, i posebno kritičari, moraju je nekako označiti. Moraju naći ladicu, fioku u koju je mogu pospremiti. Meni se jako sviđaju opisi poput „roman kakvih nema (ili nema mnogo) u našoj književnosti”. Roman koji nema žanr, a istovremeno sadrži mnoge.

Roman koji je ugodan, stvoren da zabavi čitaoce, da ih napuni dobrom emocijom i da im pruži sate uzbuđenja ‒ to je bio moj cilj. 

BURO. Jedan od najpopularnijih žanrova današnjice je autofikcija. Da li te on privlači? Ko su ti omiljeni autori tog žanra? 

Želimir: Uh, ne. Nikako. Sve moje pisanje bežanje je od autofikcije. Ubacim u tekst svoje ime, ali ništa više od toga. Sve ostalo je tuđa priča, izmenjena romantizovana i izmišljena iskustva, životi preslikani u tekst. Nisam ni ljubitelj čitanja autofikcije. Nešto me dubinski odbija u ideji da neko želi da piše o sebi. Naravno, nije problem u njima, problem je u meni. Verujem da je to neka vlastita trauma koju relativno uspešno potiskujem, u kojoj ne želim pisati ni govoriti o sebi, pa je onda preslikavam i na druge. Ima nešto u meni što je posvađano s autofikcijom. 

BURO. Postoji li rukopis koji čuvaš u fioci i nikad ga nikome nisi pokazao? 

Želimir: Da, ima ih mnogo. Većina ih nije dovršena, najčešće zato i nisu izašli iz fioke, a nisu dovršeni jer nisu posebno valjali. Drugi su iz raznih razloga zapeli na ovaj ili onaj način. Na svaku objavljenu knjigu imam bar još tri u toj fioci. Imam jedan roman koji sam tri puta započinjao i daleko stizao, ali uvek zapnem i nikako da ga realizujem u nešto iskoristivo. A probaću i četvrti put. Peta sreća? 

BURO: Šta ti je najuzbudljivije tokom pisanja romana i priča? 

Želimir: Divno je kad iznenadim sam sebe nekom duhovitom rečenicom ili neočekivanom idejom. Pisanje kreće od neke ideje, međutim, kad tekst povede, stvari odu u ludim smerovima. To je najdivniji deo procesa pisanja, kad se uklope ideje koje nisam prvobitno zamišljao, a čini se da sam zbog njih i počeo da pišem. Ono što je sjajno jeste što se to događa puno češće nego što bih očekivao. 

BURO. Radiš u IT-ju, pišeš, organizuješ književne festivale i radionice pisanja, praviš društvene igre, vodiš sajt Perkatonic, roditelj si ‒ kada i kako pronalaziš vremena za čitanje? Jesi li pasionirani čitalac? 

Želimir: Pasionirani sam uživalac kulture i umetnosti ‒ to svakako, a čitanje je samo jedan od tih izvora. Uživam i da gledam filmove i serije, igram video-igre, pratim izložbe slika, pozorište… Sve mi je to, zajedno s knjigama, jedna velika vreća bogatstva iz koje uzimam od svega pomalo. Kad ogolim dan od onih obaveznih i nužnih stvari –

onaj višak vremena posvećen za sebe, to je vreme za umetnost, i na kraju možda i najvažniji deo dana. 

BURO. Iz kakvih pobuda je nastao sajt Perkatonic? 

Želimir: Upravo iz ideje da zajedno uživamo u umetnosti i kulturi. S prijateljima sam poželeo da napravim mirno, nenametljivo onlajn mesto na kojem se o pop-kulturi i igrama razgovara iz čiste znatiželje i veselja, bez tržišne logike i bez pritiska „proizvodnje sadržaja”. Hteli smo da okupimo zajednicu ljudi sličnih interesa, gde se piše lično i iskreno, gde se razmenjuju lični utisci. U pozadini je i želja da to bude svojevrsni mali „tonik” za svakodnevicu – nešto što ili razveseli ili na neki način bude lekovito. 

BURO. Plašiš li se da nećeš stići da pročitaš sve što želiš? 

Želimir: Ne, pomiren sam s tim da će me najlepše stvari možda zaobići, i to je u redu. Ne možemo sve. Niti treba. 

BURO. Po kom kriterijumu selektuješ ono što čitaš? 

Želimir: Impulsivno. Samo dohvatim knjigu i krenem, pa se onda kroz čitanje preformiram ili od čitanja odustanem. Prihvatam i preporuke i umeju da me impresioniraju naslovnice, i jako me zanima šta pišu moji prijatelji ‒ ali na kraju, na knjige u mojim rukama naviše utiče slučajnost. Već sam se pomirio s tim da ne mogu pročitati sve što bih hteo, a kamoli sve što bih morao, sad mi je cilj da pročitam bar ono što stignem, jer se ni to nekad ne stigne. 

BURO. Kako pisati posle romana kao što je „Mladenka kostonoga”? Bežiš li u drugačije žanrove i forme, nešto potpuno suprotno? 

Želimir: „Mladenka” je bila duga i duboka avantura. Trebalo mi je puno vremena i cela jedna knjiga da isperem sve nagomilane emocije i ideje. Zbirka priča „Gracija od čempresa”, koju sam objavio nakon „Kostonoge”, zapravo je rezultat tog čišćenja, pa ta knjiga sadrži atmosferu koju nose i priče o Gili. Nakon „Gracije” sam polako krenuo u potpuno drugom smeru, i bilo je to veliko olakšanje i veliki užitak. 

BURO. Šta trenutno pišeš i kada će to ugledati svetlost dana? 

Želimir: Upravo sam utipkao poslednje rečenice novog romana naziva „Gvb – spoznaja ljepote u potpunoj slučajnosti”. To je priča o antiheroini Danici, koja je potpuno suprotna Gili. Jako sam uživao pišući je, nosi jednu dozu fatalnog optimizma, verujem da puno prenosi čitaocima. U Hrvatskoj će biti objavljena na jesen, nadam se da neće dugo proći dok ne dopadne svima u ruke. 

Fotografija: Bartol Periš 

Fotografija korica: BOOKA Promo, dizajn korica: Marija Stojisavljević