Dragan Mićanović: O lajanju, slušanju i radosti igre

U domaćem pozorištu i kinematografiji retki su oni koji tako uverljivo i posvećeno mogu da se prepuste igri kao Dragan Mićanović. Sve deluje lako njegovoj izvedbi (samo istinski profesionalci znaju koliko je to zapravo teško). U karijeri koja traje više od tri decenje tumačio je likove koji svoje mesto nalaze u kolektivnom sećanju publike. Bio je Tartif, Argan iz Uobraženog bolesnika, Romeo, Don Žuan, Hamlet, Porcija, Sirano, na televiziji je igrao kneza Mihajla i Zorana Đinđića, a mi razgovaramo sa njim uoči premijere novog filma u kojem igra Hajduk u Beogradu. 

BURO. Uskoro nas očekuje premijera tvog poslednjeg filma Hajduk u Beogradu. Reci nam nešto više o novoj ulozi.

Dragan: To je jedna divna priča, nastala po romanu Gradimira Stojkovića. Milan Todorović, reditelj sa kojim sam radio nekoliko puta do sada, pozvao me je da je ispričamo. Igram oca glavnog junaka, Sloboda Mićalović mu je mama, a mladi Todor Jovanović je Hajduk. Imali smo svega pet-šest snimajućih dana, koji su protekli u fantastičnoj atmosferi. Mislim da smo uspeli u nameri da prenesemo duh osamdesetih godina i tog nekog lepog porodičnog života. U pitanju je sladak, pomalo nostalgičan porodični film. 

BURO. Da li si imao neku sličnu ulogu u karijeri?

Dragan: Pa, sve više igram očeve, tu malo stariju kategoriju likova. I skroz sam okej s tim, sve dok ne počnem da igram dede. Šalim se, već sam igrao i dedu – u seriji Dug moru porađala se glumica koja igra moju ćerku.

BURO. Sirano, Hamlet, Don Žuan, Tartif, Argan iz Uobraženog bolesnika, Porcija… spisak klasičnih likova koje si do sada igrao na sceni je poduži. Da možeš da biraš, da li bi sve ponovio?

Dragan: Apsolutno da. Sebe smatram privilegovanim zbog prilike da se bavim tako velikim piscima, Šekspirom, Molijerom, Čehovom…, i njihovim delima. Imao sam sreću da mi se ostvari sve što sam kao student zamišljao da bih voleo da igram u karijeri. Nadam se da ću u budućnosti odigrati još koji Šekspirov ili Molijerov lik. Kralja Lira recimo.

BURO. A Magbeta? 

Dragan: Njega nikad nisam želeo da igram. Nudili su mi ga nekoliko puta, ali sam odbio jer nisam bio psihički i fizički u stanju da ga odigram.

BURO. Hamlet ti se desio nekoliko puta. Koji ti je najdraži?

Dragan: Tri puta sam se bavio tekstom Hamleta. Prvo sam, pre mnogo godina, na početku svoje karijere, igrao Laerta, onda Fortinbrasa u Gloub teatru u Londonu, i po povratku iz Londona Hamleta u svom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 2004. ili 2005, ne mogu da se setim tačno kada, u režiji velikog Dušana Jovanovića. Ogromna podela je bila u pitanju. Imali smo premijeru u Budva grad teatru, a posle toga smo igrali predstavu nekoliko sezona. 

BURO. Imao si priliku da igraš u Gloub teatru, ali su ti se u Engleskoj dešavale i ozbiljne televizijske i filmske uloge. Jesi li ikada razmišljao da zauvek ostaneš tamo da živiš i radiš?

Dragan: U Londonu sam ostao tri i po godine i imao sam sreću da igram celu jednu sezonu u čuvenom Gloub teatru, snimao sam serije za BBC, desilo mi se i nekoliko filmova, čak i blokbastera, ali shvatio sam da su te uloge koje se u tim velikim holivudskim produkcijama nude nama, strancima sa Balkana ili iz Istočne Evrope, uglavnom jednodimenzionalne. Mnogo kockica treba tu da se poklopi da bi uloga bila dobra. Posle izvesnog vremena u inostranstvu, probudila mi se želja za pozorištem i ulogama koje sam hteo da odigram na maternjem jeziku. Zato sam se i vratio, i nisam se nikada pokajao. Ali postoji tu jedna interesantna stvar. Skoro je bila godišnjica ubistva premijera Zorana Đinđića, kojeg sam prošle godine igrao u seriji Sablja. Razmišljajući o toj prošlosti našoj i mom povratku iz Londona, nečeg sam se setio. Kada se desilo ubistvo, tek što sam se bio vratio iz Engleske, još uvek nisam ni kofere raspakovao. Apsolutno sam siguran u to da bi sve bilo drugačije da sam u trenutku te tragedije bio u Engleskoj. Mislim da se u tom slučaju nikada ne bih vratio.

BURO. Publika je bila oduševljena time koliko ličiš na Zorana Đinđića u Sablji. Možeš li nam otkriti kako je izgledala priprema za njegov lik?

Dragan: Kad malo bolje pogledate, uopšte ne ličim na Zorana. Ideja mi je bila da ga oblikujem po toj njegovoj karakterističnoj brzini govora, on je pravio te karakteristične muzičke sinkope kad govori, verujem da sam u tome ljudima najviše zaličio na njega. Nisam u potpunosti izbegavao imitaciju, Zoran je imao nekoliko vrlo specifičnih osobina, kojih nisam želeo da se lišim.

BURO. A Magbeta? 

BURO. Da li se u tvom, glumačkom, svetu imitacija kao način izvedbe smatra uvredljivom?

Dragan: Možda, u našem shvatanju glumačkog zadatka, jer se najčešće koristi u nekim lakšim formama, iako se njome ozbiljno bavimo na Akademiji dramskih umetnosti. Ljudi je olako odbacuju. U mom slučaju, to nije bila klasična imitacija, bar ne u onom šaljivom smislu. Istina je da sam se zaista ozbiljno bavio likom.

BURO. U čemu je razlika kada spremaš glavni lik za predstavu, Sirana recimo, i pripremi lika u filmu ili seriji, poput Zorana Đinđića u Sablji? 

Dragan: U samim pripremama. Vi u pozorištu vrlo aktivno nekoliko meseci spremate lik, na sceni sa ostalim kolegama, i pokušavate da uhvatite celinu, jer pozorišna priča traje dva sata i odigrava se za jedno veče pred publikom. Snimanje pred kamerama zahteva duži vremenski proces, kao i samo snimanje, scenu po scenu. Šta god da spremam, volim jako dobro da savladam tekst, pogotovo ako je lik koji tumačim komplikovan. Radeći na Zoranu, proveo sam mesece učeći samo jednu scenu – na nemačkom, jer taj jezik ne govorim. Takođe sam mesecima preslušavao sve njegove govore koje sam našao, intervjue, samo sam preslušavao, bez ikakvog oponašanja, samo da mi uđe u uho taj njegov govor. 

BURO. Jesi li otkrio nešto o njemu što pre nisi znao ili ga zavoleo još više

Dragan: Načinom na koji je govorio i metaforama koje je koristio Zoran Đinđić je uspeo da mi približi politiku, da mi je učini bliskom. Nijedan političar, pre i posle njega, to nije uspeo. Mislim da nijedan ne poseduje taj njegov talenat. Zbog toga ga jako cenim. 

Sebe smatram privilegovanim zbog prilike da se bavim velikim piscima, Šekspirom, Molijerom, Čehovom… Imao sam sreću da mi se ostvari sve što sam kao student zamišljao da bih voleo da igram u karijeri

BURO. Osećaš li veću odgovornost kad igraš ličnost koja je postojala?

Dragan: Da, potpuno je drugačije raditi stvaran lik i tumačiti imaginarni. Veća su ograničenja kad tumačite osobu koja je bila vaš savremenik, ograničeni ste time kako je izgledala, hodala, govorila. Igrao sam i Đinđića i kneza Mihajla, koji je imao sličnu sudbinu kao Zoran, ali sam kod drugog mogao da se razmaštavam jer apsolutno niko ne zna kako je pričao knez Mihajlo, ne postoji tonski zapis njegovog glasa, ne znamo kako je hodao, znamo samo kako je izgledao. Da ne govorim o tome koliko se samo igrate kad radite likove kod kojih imate veliku slobodu da maštate, kao što su Sirano, Hamlet, koji god lik iz književnosti. 

BURO. Da li insistiraš na tome da se sve vreme, baveći se glumom, igraš?

Dragan: Igra je sastavni deo ovog posla, apsolutno. Let’s play, hajde da se igramo, da maštamo, naročito u stvaranju, u probama koje su najbitnije za kreiranje jednog lika, predstave, filma. Uvek se okrećem igri. Sve dok mi je uzbudljivo da se igram i sa svojim kolegama i sa likovima koje tumačim, baviću se ovim poslom i siguran sam da mi neće biti dosadno. 

BURO. Izjavio si da težiš ka tome da imaš buru na sceni, a mir u životu. Kako održavaš taj mir? 

Dragan: Trudim se da ga postignem u sebi, i tako što bežim od stresa. Pokušavam da izbegavam teme koje ne želim da ulaze u moj život, rijaliti programe na primer. Pobegnem ponekad u neku dobru knjigu i neki dobar film, kao i većina sveta, pretpostavljam. 

BURO. A na šta danas laješ, ili, ako se osvrnemo na jedan od tvojih poslednjih filmova, Čovek koji nije mogao šutjeti, šta ne možeš da prećutiš?

Dragan: Nalazimo se u vrlo uzbudljivom istorijskom periodu. Danas više slušam nego što govorim, a slušam i osluškujem naše studente. Nekako u njih sada imam najviše poverenja i nade u neku bolju budućnost.

BURO. Sa filmom Čovek koji nije mogao šutjeti išao si na ovogodišnju Dodelu Oskara. Bila je ovo tvoja prva dodela, kako bi opisao to holivudsko iskustvo? 

Dragan: Bilo je lepo. Nikad nisam bio fasciniran glamurom sa crvenog tepiha, pa sam u tom smislu išao više kao posmatrač. U životu mi je uvek bilo mnogo važnije to što sam imao sreću da radim sa svim tim velikim glumcima, oskarovcima, i bilo mnogo značajnije da sa njima razmenim energiju pred kamerama. Već je jasna ta holivudska računica – što su uspešniji u svom poslu, privatno su normalniji ljudi. 

BURO. Šta si nosio na dodeli, da li ti je bilo stalo do toga kako izgledaš?

Dragan: Nosio sam odelo i svi kažu da mi je dobro stajalo. Kad su velike i značajne manifestacije u pitanju, ne improvizujem previše, već tražim pomoć od nekog ko se mnogo bolje razume u to od mene i ko se time bavi. Nosio sam BOSS odelo, a stilizovao me je Ašok Murti. 

BURO. Produkcija

Kreativna direkcija: Katarina Stefanović 

Fotografije: Marko Vulević 

Asistent fotografa: Luka Stepanović 

Asistentkinja na snimanju: Katarina Bosiljčić 

Šminka i gruming: Nadya Mastrukova 

Stilista: Ašok Murty

Total Look: MOVEM 

Mesto snimanja: Punkt Studio