Baveći se temama identiteta, granica i transgresije, umetnica Ema Bregović donela je svežinu i inovativnost na međunarodnu umetničku scenu. Istovremeno, ostala je povezana sa svojim kulturnim nasleđem – rođena u Francuskoj, gde je i magistrirala u Školi lepih umetnosti, trenutno živi na relaciji Pariz–Beograd – odražavajući kroz svoje radove dvojakost sopstvenog identiteta.
Njena poslednja serija radova sa kojom je, zajedno sa kustosom i galeristom Denisom Leom Hegićem, učestvovala na prestižnom Art Centralu u Hongkongu kao jedina predstavnica iz Srbije ikada, istražuje motiv dijamanata u savremenoj kulturi u kontrastu sa njegovim organskim oblicima. Dijamanti, kao simbol bogatstva i trajnosti, razloženi na osnovne elemente, postaju samo karbon pod pritiskom. O izložbi koja nosi ime „Vera“, svojim radovima i životu na dve adrese razgovaramo sa umetnicom.
BURO. Kakav je osećaj biti jedina predstavnica iz Srbije, ikada, na manifestaciji Art Central u Hongkongu?
Ema: Pre svega, važno mi je da naglasim da me je galerija Monolog pozvala da učestvujem na Art Centralu i taj uspeh doživljavam kao zajednički, to je ključno. Dolazimo iz male zemlje sa snažnom i živom kreativnom scenom, ali sa vrlo ograničenim mogućnostima za međunarodni proboj. Zato je saradnja sa galerijom dragocena: jer samo zajedno – umetnici i galeristi – možemo da ostvarimo vidljivost na međunarodnoj sceni.
BURO. Sećaš li se momenta kada si dobila poziv da učestvuješ na izložbi?
Ema: Neke prilike se ukažu onda kada ih najmanje očekujete, i ovo je bio jedan od tih momenata. Znate ono, probudite se jednog jutra i razmišljate hoćete li jesti šniclu ili salatu za ručak, zazvoni telefon, a vi ne možete ni da pretpostavite da je to poziv koji menja tok vaše karijere.
BURO. Reci nam malo više o radovima koje si predstavljala u Hongkongu.
Ema: Oduvek me fasciniralo to kako pridajemo značenje i vrednost predmetima i simbolima, drugačije rečeno – način na koji se rađaju arhetipovi. Na Art Centralu sam prikazala seriju radova pod imenom Vera (latinski naziv za istinu), kroz koju koristim motiv dijamanta u kontrastu sa njegovim organskim oblicima. Kada dijamante, simbol bogatstva i trajnosti, razložimo na osnovne elemente, oni postaju samo karbon pod pritiskom (isti karbon koji je izvor života). Taj kontrast između njihove materijalne realnosti i kulturne mitologije mi je izuzetno zanimljiv. Kako nastaje vrednost u širem kulturnom smislu? Zašto i šta idolizujemo? Dijamant je savršeni primer uticaja kolektivnog narativa na pridavanje vrednosti. Ta nepromenjivost i asocijacija večne ljubavi je metafora ljudske fantazme prema idealu savršenosti. Mislim da u gradu poput Hongkonga, gde se trgovina, umetnost i istorija neprestano sudaraju, ova pitanja postaju još relevantnija.
BURO. Koji aspekt ove manifestacije ti je bio posebno uzbudljiv?
Ema: Art Central je događaj koji daje impuls tržištu savremene umetnosti, ali pre svega stvara konekciju između kolekcionara i umetnika. Gledala sam na ovu manifestaciju kao na priliku da spustim kofer u nepoznatu sredinu i osetim tamošnju kreativnu energiju, koja puca na sve strane. Da iskusim stvaralačku strast, upoznam ljude sa četiri strane sveta i da se vratim puna utisaka, sa novim kreativnim nagonom – što se i desilo.
BURO. Na Art Central išla si kao predstavnica galerije Monolog. Kako je došlo do ove saradnje i šta te je privuklo u njihovom pristupu savremenoj umetnosti?
Ema: Denis Leo Hegić, koji vodi galeriju, i ja upoznali smo se pre nekoliko godina preko zajedničke drugarice, umetnice Marine Marković. Čim smo se prvi put čuli, desila se duhovna i kreativna sinergija, kao dva polja koja su morala da se sretnu. Pre svega, dopala mi se vizija njegove galerije, jer sam osetila prostor otvoren prema eksperimentu. Galerija ima hrabrost da podrži autorske glasove koji izlažu izvan uobičajenih okvira, kao i posvećenost u građenju prostora za dijalog između umetnika, publike i šire umetničke scene. Njihov fokus nije samo na predstavljanju radova, već ih zaista zanimaju proces, ideje i priče koji stoje iza radova. Naša saradnja je inspirativna i daje mi impuls koji stvara to da mi ambicije ne ostanu samo u ateljeu. Znate, Denis ponekad bukvalno sedne u avion i dođe samo do mog ateljea da razgovaramo, pa se onda vrati nazad. Ne poznajem mnogo galerista koji su toliko posvećeni svojim umetnicima. Takva podrška i entuzijazam se ne podrazumevaju – i stvarno mi to mnogo znači.
„Kada dijamante, simbol bogatstva i trajnosti, razložimo na osnovne elemente, oni postaju samo karbon pod pritiskom. Taj kontrast između njihove materijalne realnosti i kulturne mitologije mi je izuzetno zanimljiv”
BURO. U svom radu kombinuješ različite medije i estetike. Šta te najviše inspiriše tokom stvaranja?
Ema: Pomalo sam štreber i moram priznati da mi je literatura glavni izvor stvaralaštva, ali i posmatranje društvene okoline. Svaka kultura se razvija sa određenim brojem arhetipova, koji se prenose kroz migracije, kolonizacije, danas se može reći i internetom. Kroz novu seriju radova Vera razmišljam o trivijalnoj ideji dijamanta koja utelovljuje kulturni paradoks: dijamant nije ništa drugo osim karbona koji tokom ekstremnih uslova pretvara prašinu u večnost. To je savršeni primer načina na koji društvo proizvodi/fabrikuje/primenjuje vrednost nečega. Svi univerzalno prihvatamo da verujemo u mit. Taj pomak vrednosti ukazuje na snagu kolektivnog narativa. Gledam na dijamant kao na metaforu ljudske fantazme prema idealu savršenosti, besmrtnost i nepobedivosti. Baš zato što ne vredi ništa, može sve da znači.
BURO. Živiš na relaciji Beograd–Pariz. Gde bolje stvaraš ili šta ti donosi jedan grad, a šta drugi?
Ema: Beograd i Pariz ne mogu da se porede jer svaki grad ima svoj ritam i svoju auru. Moj atelje u Beogradu nalazi se blizu jedne ergele, gde mogu da se izolujem i radim satima bez ikoga u okolini. Beograd se konstantno obnavlja i razvija, retko se viđa tako dinamičan i promenljiv grad. Pariz, Pariz je grad mog detinjstva, šareni grad koji nikad ne spava i gde se sve kreće neverovatnom brzinom. Francuzi nose u sebi revolucionarnu strast koja je vrlo inspirativna, a ja pronalazim (životni) balans između ta dva omiljena grada.
BURO. Oseća li se velika razlika između umetničke scene ove dve prestonice?
Ema: Beogradska umetnička scena je mlada i tek se otvaraju prilike za razvoj na međunarodnom nivou. U tom smislu, ova dva grada se ne mogu porediti. Pariz se gradio vekovima, to je jedna ozbiljna umetnička sila koja pokreće tendencije savremene umetnosti. Ali, Beograd ima potencijal da pruži novi dah evropskom tržištu. Naši umetnici nose plodnu viziju koja može obogatiti celokupno iskustvo savremene umetnosti. Region zaoštrava svoje ambicije i baš zato su bitne galerije kao što je Monolog koje podržavaju lokalne umetnike u tome da ciljaju na međunarodne izazove.
BURO. Šta misliš, u kojoj meri je tvoj umetnički put oblikovan činjenicom da si odrastala u umetničkoj porodici?
Ema: Bavim se drugim tipom umetnosti i gradim svoju karijeru potpuno samostalno. Izazove imam kao svi ostali ljudi – da se dokažem u svom poslu. Naravno da je moj porodični život uticao na razvoj senzibiliteta koji imam danas, kao i moje školovanje na Zapadu. Bila sam okružena jakim i kreativnim ličnostima koje su dobri sagovornici, a otac je tu na prvom mestu. Ali, takođe sam odrastala daleko od estrade i bila okrenuta vrednostima kao što su rad, disciplina i upornost. Možda baš zato na svoju porodičnu pozadinu gledam kao na bogatstvo, a ne kao na teret.
BURO. Kakvi su tvoji planovi nakon Hongkonga? Pripremaš li nove projekte, izložbe, saradnje?
Ema: Ove godine ću imati konsekventnu produkciju. Nakon Hongkonga, sa Denisom planiram da učestvujem na Noise Art Fairu u Istanbulu, na sajmu gde se nove tehnologije susreću sa umetnošću. Biće to prilika da se susretnem sa nekom novom publikom, sa novim kontekstom, novim izazovom, a upravo takve situacije me najviše inspirišu. Takođe, sarađujem sa galerijom Aleksić iz Kragujevca, gde ću izlagati za nekoliko meseci. Prikazaću skup ekskluzivnih skulptura na kojima radim već neko vreme.
BURO. Možeš li nam otkriti neke tajne svog stvaranja – moraš li da slušaš određenu muziku dok radiš, da se hraniš specifično, možda da nosiš srećnu majicu…?
Ema: Priznajem da slušam vrlo eklektične stvari dok radim. Imam sreće što mi se atelje nalazi van Beograda i što je okružen konjima. Ako ne slušam tišinu prirode (a to se realno nikada ne dešava), onda pustim neki američki hip hop/r’n’b iz 90-ih ili s početka 2000. No, najdraže mi je da slušam dokumentarne ili političke podkaste. Dok radim, potrebna mi je ta paralelna intelektualna stimulacija. To je onaj momenat kada vam ruke vajaju skulpturu a mozak istovremeno rešava zaveru svetske banke ili Dr. Dre i Missy Elliott u pozadini daju ritam kao neki vaš lični bend. Rezultat? Skulptura rođena u freestyle bici. Drugim rečima, kreativni proces je multitasking, pomalo haotičan ali inspirativan.
BURO. Najveći umetnik kojem se diviš?
Ema: Jeff Koons, zbog tehničke izvedbe i snažnog pečata koji daje kontinuitet Andyju Warholu. Marcel Duchamp, zbog intelektualnog i konceptualnog uticaja, bez njega možda umetnost ne bi doživela takav obrt.
BURO. Poslednja izložba koju si posetila a da je na tebe ostavila veliki utisak?
Ema: Bila sam nedavno u Fondaciji Louis Vuitton u Parizu na izložbi Toma Wesselmanna. Nažalost, to je umetnik koji često bude u senci Andyja Warhola i Roya Lichtensteina, a, zapravo, njegove slike imaju mnogo senzualniji i intimniji pristup. Wesselmann se igrao sa kodovima klasičnog slikarstva i američkih reklama s kraja šezdesetih, što njegovim slikama daje posebnu tenziju. Uspeo je da od monumentalnih slika napravi skulpturalne instalacije koje ukazuju na gorko-slatku ironiju američkog društva. Čitavo njegovo delo se sastoji od te formatirane strasti za reklamu i časopise i mešavina je potrošačke kulture i seksualne želje. Simply genius!
BURO. Kako vidiš budućnost umetnosti u eri veštačke inteligencije? Da li će doći dan kada će AI stvarati bolja dela nego čovek?
Ema: AI treba gledati kao pomagalo, a ne kao pretnju. Ali, ako se pitamo da li će AI stvarati bolja dela nego čovek, onda treba definisati to bolje. Ako pričamo o tehničkom savršenstvu ili formalnoj harmoniji u matematičkom smislu, bojim se da nas je veštačka inteligencija odavno prevazišla. Ako gledamo na dobro umetničko delo kroz ljudsku nepredvidljivost, AI će uvek biti ograničen svojom epohom i ponuđenim stvarima koje hrane algoritam. AI kreira putem optimizacije i asocijacije, dok veliko ljudsko delo nastaje kroz raskol. Bez haosa nema kreacije.
Fotografije: Miloš Sovilj