Marija Delić Peinetti: Suze, cipele i sećanja

Izložba Ancient Ancienne umetnice Marije Delić Pienetti predstavlja duboko introspektivnu istraživačku praksu koja se bavi temama memorije, gubitka i transformacije. Kroz prikaze starih cipela koje je preuzela od svoje preminule majke, umetnica istražuje kako predmeti, poput obuće, postaju nosioci ličnih uspomena i simboličkog značenja. U ovoj postavci, koja je rezultat njenog prvog samostalnog projekta, Delić Pienetti koristi kombinaciju medija – fotografije, zvuka, videa i štampe, stvarajući emotivnu atmosferu koja podseća na proteklo vreme i neizbrisiv trag ličnih priča. 

Prisustvovala sam malom ali veoma intimnom okupljanju tokom kog su nas, nekoliko žena, Marija i kustoskinja Natalija Paunić povele na duboko emotivno iskustvo. Nijedna od nas nije ostala ravnodušna. Plakale smo, preplavljene sećanjima koja nisu naša, i kroz ovaj intenzivan susret podsetile se na gubitke i pravu ljubav. 

BURO. Reci nam nešto više o tome kako je nastao projekat Ancient Ancienne i šta te je inspirisalo da istražuješ odnos između majčinih cipela i lične memorije? 

Marija: Sve je počelo od jedne slomljene cipele. U pitanju je bila jedna kopija Prade iz 2000-ih koja se od vremena i stajanja raspala. U toj cipeli sam videla skulpturu i tako počela da ispitujem nova značenja stare obuće, predmeta, koji primaju novi karakter i novu simboliku u vremenu. Fotografišući majčine cipele i radeći na tim fotografijama, razmišljala sam kako ti ostaci, delići tog meni poznatog i bliskog predmeta, postaju deo kompozicije koja je nova, pa me je to inspirisalo da sačuvam nešto svoje, još ličnije, transformišući ga, dajući mu novi život i oblike. 

BURO. Kako se tvoja umetnička praksa, koja uključuje fotografiju, zvuk, video i štampane radove, odražava u ovom izložbenom projektu? Da li koristiš određene medije da bi izrazila specifične emocije ili sećanja? 

Marija: Da, koristim baš sve te medije koje si navela. Mislim da je upravo kombinacija svega toga jako važna za objašnjenje onoga kako osećam i vidim stvari oko sebe i unutar sebe. Kod mene se uvek paralelno razvijaju ideje, i to pratim. Zvuk na ovoj izložbi, konkretno, povezan je sa sećanjem iz detinjstva. Želela sam direktnu i čistu vezu koja komunicira sa tim delom mog života, iako je namenski malo transformisan i prilagođen izložbenom prostoru i doživljaju gde se moje sećanje pretvara u težinu koja se razvuče u sobi (prostoru). A sve kreće od fotografije, jer su radovi zapravo razbijeni, izvučeni, izmanipulisani delovi fotografije cipela moje majke. Dalje, pretvoreni u kolaže. Dok radim te manipulacije i stvaram kolaže, zvuk je uvek prisutan. Stalno slušam neku muziku, tako da me i ona često vodi ka rešenjima, i onda zabeležim taj proces dok radim, telefonom, što obožavam da činim, to je neki sasvim moj i autentičan čin procesuiranja teme i trenutka. Svi radovi u prostoriji (osim ovih okolo uramljenih i jednog glavnog na zidu) ovaj put su štampani na tekstilu. 

U stvaranju ima neke neverovatne lepote, tuge, sreće, ushićenja, zanosa… svega izmešanog.

BURO. Živela si u Lionu. Koliko je to iskustvo uticalo na tvoj rad, da li je ta promena sredine dala novu dimenziju tvom razumevanju umetnosti i proširila tvoje umetničke prakse? 

Marija: Život u Lionu mi je možda doneo više samoće, što mi je dozvolilo da se više okrenem sebi i nekom malo drugačijem, dubljem kreativnom istraživanju. Do tada sam u Beogradu radila sa kolegama i prijateljima, imala svoj mali modni brend i vodila radnju, naš concept store u zajednici. To je bila uvertira za moj dalji put i sazrevanje, u svakom smislu. Sve je to bilo i uzbudljivo i lepo, na taj svoj način. U Lionu prijatelja nije bilo, pa sam sve morala sama. Naravno, uz podršku mog supruga, bez koga ništa ne bih izgurala. Kroz socijalne mreže koje su me opterećivale, počeli su da me zanimaju novi pojmovi i da mi se množe u glavi, nametala su mi se razna pitanja od društvenog i ličnog značaja, pa sam krenula to da beležim i istražujem mahom fotografijom i stvaram neke svoje koncepte. Prvi printovi su bili rezultat tog bega u fotografiju i foto-manipulaciju, kao što je i dobar deo te igre bio vezan za modu i modnu fotografiju. Što se tiče života u Lionu, u praktičnom smislu, to je posebna priča svakako, za koju sad nemamo prostora. Konkretno, posećivala sam mnogo muzeja i to je uticalo da se otvaram na polju svog istraživanja i dalje. Bijenale u Lionu, recimo, ili neke izložbe, manje ili veće, usputne, koje sam videla, pre svega u Parizu, jer sam živela u Francuskoj, a onda i šire. Naravno, i neka nova poznanstva inspirišu, nove kulture otvaraju, postaješ tolerantniji, nekada doduše i ne, neočekivana promena se desi u tebi samom, jedna vrsta oslobađanja. 

BURO. Na koji način si balansirala uloge „naslednice” i „tumača” u odnosu na ove cipele i njihove emotivne asocijacije? Je li taj proces za tebe bio oslobađajući ili emotivno izazovan? 

Marija: Nisam ni sama sigurna koliko mogu da se odmaknem, sve se nadam neko sa strane će reći i učitati nešto što ja ne vidim; ponekad kada previše gledaš u nešto i misliš o nečemu, počinješ da se gubiš i ne razaznaješ najbolje. Znam samo da je aproprijacija kao stvaralačka procedura ovde najprisutnija. Iznela sam u javnost nešto toliko lično da se pitam kako sam uopšte to uspela, jer o tim stvarima maltene ne razgovaram sa ljudima. Proces je  nekad oslobađajući, a sve vreme i jako emotivan, osim kada moraju tehnički da se završavaju stvari pa se mozak adaptira na taj deo. Ali u stvaranju ima neke neverovatne lepote, tuge, sreće, ushićenja, zanosa… svega izmešanog. 

BURO. Kroz tvoju karijeru, od mode do savremene umetnosti, kako se tvoj pristup umetnosti razvijao? Da li su tvoji projekti u modi i savremenoj umetnosti povezani, i ako jesu, na koji način? 

Marija: Kod mene se sve to prepliće. Pristup je, verujem, evoluirao kroz vreme. Prvo me je zanimala modna kritika, a posle, kad sam imala brend, takođe je bio postavljen neki koncept u pozadini. S vremenom shvatam da me, dok radim, uvek zanima neka možda subverzivna ideja u vezi sa onim što mi privlači pažnju i okupira misli u tom trenutku. Tako su se i desili ti printovi koje pominjem, kroz čiste, režirane fotografije sa potkontekstom. Pored toga se i dalje povremeno bavim modnom fotografijom. Kada pričamo o modi, počela sam sa svedenom belom majicom i jednim osnovnim motivom iz anceinne priče. I sada dok ovo radim, sve vreme mogu da zamislim i zamišljam svoje motive kroz neke capsule kolekcije; sasvim je moguće da ću ih i realizovati ako budem osetila da treba i ako okolnosti to dozvole. Sve je to deo mog opusa svakako. Mnogi me ohrabruju da to i uradim. Kod mene je problem što se često zaglavim u emociji besmisla u odnosu na sve oko nas i samim tim u meni samoj. 

Uloga memorije kod mene je sve. Uživam dok snimam i volim da se vraćam tom zabeleženom sećanju

BURO. Kako doživljavaš ulogu memorije u svom radu? Smatraš li da umetnost ima sposobnost da sačuva ili prenese emotivnu težinu tih ličnih sećanja? 

Marija: Da, smatram da ima. Uloga memorije kod mene je sve. U ovom radu je ključna, a i generalno. Recimo, dosta volim da snimam, i kad posmatram ljude, predele ili nesto treće na čemu mi je fokus, dok to beležim, nekada mi se čini da više živim dok posmatram nego kad sam direktan učesnik, a vraćajući se na mnoge snimke koje godinama unazad pravim, imam taj izmešan osećaj sete. Uživam dok snimam i volim da se vraćam tom zabeleženom sećanju. 

BURO. Koje reakcije publike si očekivala ili si već primila na ovoj izložbi? Jesu li se, po tvom mišljenju, reflektovale na način na koji se ti kao umetnik odnosiš prema svojoj prošlosti? 

Marija: Pa, reakcija je bila emotivna, što i jesam očekivala, najviše naravno od bliskih ljudi koji poznaju moju priču i moju porodicu. A bilo je i divnih reakcija od ljudi sa strane, i manje bliskih ali dragih. Pogotovo nosim lepa sećanja sa vođenja izložbe koja organizujemo Natalija Paunić, kustos ove izložbe, i ja. Neke reakcije su normalno izostale, s nekima ih nisam razmenila, i to je sasvim u redu. Ovo je moja prva samostalna izložba i hvala Nataliji što je prepoznala i dala ideju da se to uopšte realizuje u njenom prostoru Autokomanda. 

BURO. Koje bi poruke ili osećanja želela da posetioci ponesu sa sobom nakon što vide ovu izložbu? 

Marija: Pa eto takve, da izađu sa nekom čistom emocijom u sebi. Nekad je ravnodušnost emocija koja me najviše preplavljuje, s obzirom na prezasićenost ponude u apsolutno svakoj oblasti naših kretanja i sfera interesovanja. Ali eto, nadam se da to ovde ne može biti slučaj. Tako da, do koga dođe i dopre, došlo je.

Fotografije: Privatna arhiva