Institucija zvana komšijski kafić 

Pre nekoliko dana našao sam se sa drugom, velikim i poznatim fudbalerom, bivšim kapitenom velikog evropskog kluba. Pričali smo i o putovanjima i složili se da nas u posetama evropskim i svetskim gradovima više zanima život lokalaca od istorije. Odvratno prema istoriji? Možda i zato što moj „udžbenik” iz prošlosti počinje onog dana kada su se Bitlsi uključili na Vox pojačala, pa su moja česta opsesija na putovanjima po svetu bile lokacije pop kulture. Neke od njih su „izdahnule”, poput slavnih klubova, od Markija do Studija 54, prodavnice Liama Gallaghera u Karnabi stritu, ali neka ta mesta su tek lansirana, kao upravo otvoren šop britanske mlade zvezde Yungbluda u Denmark stritu. 

Uz to, moja opsesija na putovanjima oduvek su lokalni kafići, kvartovski lokali, i ne samo oni sa Tripadvisor ocenom i pločicom ukucanom na ulazu.

Horde psihoterapeuta i lajfkoučeva nas uče da sreća nije samo u novcu, ali ponekad se zapitam koliki je minimalni novčani iznos za sreću? Da li je to račun za svakodnevnu kafu u lokalnom kafiću sa i bez PDV-a. 

U Beogradu, komšijski, lokalni kafići su „rezervati” raznih likova, od korisnika penzionerskih čekova do klinaca. U centru grada postoji stalna klijentela onih koji uzimaju kafu „za poneti” i provode nekoliko minuta u lokalu dok cvrče aparati za espreso. Prođu pogledom po kafiću i odnesu kafu u ruci, što je već rutina junaka svih serija od davnih epizoda „Uvoda u anatomiju” gde hirurzi prve smene greju prste za skalpele toplotom amerikana iz kartonske čaše. I u svim krimi serijama pomoćnik inspektora nosi dve kafe, za sebe i šefa, i kreću na uviđaj osobe koja je zauvek izgubila šansu za jutarnju kafu i život joj je prekraćen za svaki produženi espreso sa ili bez mleka. 

VELIKI DOGAĐAJ ZA NAŠ KAFIĆ

Osim tih instant posetilaca i kupaca instant kafe „za poneti”, stalni inventar činimo mi koji smo na brzinskoj ili malo dužoj kafi pre posla. U tim lokalnim kafićima, uglavnom u centru grada i uglavnom sa ekipom koja je tu svratila pre posla, postoji pravilo nepromenjivosti statusa redovnih gostiju. Status „stajaće vode”. Mi smo inventar koji ne menja poziciju i društvo. Ja sam solo kofi drinker i uvek sam usamljen sa šoljicom. Jednom kada je došla drugarica kelner me je gledao čudno, kao – šta je ovo? Žena, ljubavnica, sestra, koleginica… ? Tu iznenadne pojave iznenade osoblje, koje ide po onome: Je l’ isto ono – produženi i čaša vode? 

I komunikacija među gostima podrazumeva da nema menjanja pozicija. Pričate svako sa svog stola, a često ne znate ni ime osobe koju svako jutro viđate u isto vreme za istim stolom. Postoji radoznalost koju sputava taj kodeks kafića. Tako ste i pored sve volje sprečeni da saznate šta radi taj/ta na dva metra od vas, da li je oženjen/udata. Gde ode posle kafe. Jer svi mi odemo negde posle te kafe, koja jeste produžena, ali ipak oročena pošto je posao tu iza ćoška. 

Ali u ovim kafićima u centru stalna postavka gostiju ne znači i prisnost. U mom jutarnjem kafiću u centru stalne ekipe gostiju zauzimaju pozicije već oko četiri godine, ali za tih 48 meseci nisu se nikada javile jedne drugima. To će se desiti tek ako, recimo, dvoje od redovno troje za stolom ne dođe, pa se ovaj odmetne da se javi nekome u „susedstvu” kafića.

Ja sam, kao solo kofi drinker, uvek na oprezu da neko ne počne da mi se javlja pa da kasnije poželi da sedne za moj sto. Meni treba jutarnja samoća formatizovana na dvadeset minuta dok ne vidim dno šoljice u kome više nema soca. 

U prošlom kafiću pre posla do mene su uvek sedela četiri tipa, a da nikad nisam saznao o čemu su pričali. Dolazili smo uvek u isto vreme, ja kao solo drinker espresa i oni kao kvartet. Bili su, kasnije sam saznao, građevinski preduzimači, vrlo kultur ekipa, lakost polo, espadrile, ništa ono mob land. I dobijem ja jedne zime orden britanske kraljice Elizabete II, objave to skoro svi srpski mediji, čak i TV Dnevnik u udarnom terminu. Dolazim sledećeg jutra u kafić, i ustaje jedan od četvorice i kaže: „Čestitam, ovo je veliki događaj za naš kafić.” Eto, trebalo je da dobijem odlikovanje britanske kraljice pa da upoznam ljude koje sam viđao četiri godine svako jutro. 

KOMŠIJSKI KAFIĆ

Sasvim je druga priča u kvartovskim, komšijskim kafićima. Tu redovan samotnjački status za stolom ponekad znači da ste luzer. U stambenim zgradama ako ste solo – vi ste singl osoba ili niste još uvek upoznali pravu ili pravog. U današnje vreme fluktuacije stanovništva i adresa boravka, nema sumnje da će vas komšiluk kao nekada etiketirati „stari momak”, „babadevojka”, „peško”… Ali ako ste solo u komšijskom kafiću, to je luzerski, sem ako niste samo svratili. 

Možete dolaziti solo u komšijski kafić, ali se javljati i pričati sa ekipom. U moj komšijski kafić dolazi golman šampionske ekipe Crvene zvezde iz Barija. One koja je osvojila Ligu šampiona. Ne ide u jedan više fensi kafić u blizini, već u ovaj, pomalo oldskul. I tu me je „kupio”, jer komšijski kafići su ekipa, komšije, komšijsko čavrljanje… Ove godine su na prozoru tog kafića bile dve umrlice. Dvojica iz stalne ekipe, svakodnevne ekipe, otišla su zauvek. To me je preseklo.

Praznina više odjekuje u „krugu porodice”, one iz kafića. Jedan sto je postao prazan. Ali to vam je znak razlike između komšijskih kafića, gde dolazi ekipa iz kraja, i onih u centru grada, u koje dolazi ekipa pre posla. Razlika u prisnosti.

Zato je i umrlica zalepljena kao u zgradi u kojoj je živeo taj i taj jer je on toliko živeo i u ovom kafiću. 

KAFIĆI NA RIVI

Postoje i jutarnji morski lokali. Često sam na putovanjima po Dalmaciji zapažao onu redovnu jutarnju pojavu u kafićima na rivi. Četvoro do petoro stalnih, ali starijih gostiju, koji dolaze u taj svoj kafić, uvek ujutru, tačnije pre podne. Ispiju svoje kafe, sporo ih ispijaju jer penzija je penzija – ne može se baš daviti u kofeinu, ali se tako produži već produženi espreso, i kad se ispriča sve što se ima, odlazi se kući. Ja voajerski posmatram i prisluškujem razgovore tih stalnih gostiju kada sam na moru, a onda mi koncentracija, kao i u svemu u mom slučaju, nestane i počnem da razmišljam o tim ljudima u raznim aspektima. Oni su sada penzioneri, ali su identični penzionerima koje sam kao tinejdžer zapazio u pojavi da nekoliko starijih ljudi, muškaraca, dolazi u isto vreme na isto mesto – svoj kafić. 

U ono doba kada sam kao rani tinejdžer prvi put video njihove očeve ili dede na kružocima na jutarnjoj kafi, oni su jurili danju plažama i noću letnjim terasama hotela u potrazi za instant vezom sa nekom Nemicom, Šveđankom, Čehinjom, Beograđankom… Sada je sve to prošlost i oni su na istoj poziciji kao i njihove dede osamdesetih godina, na produženom espresu uz koji se priča ko zna šta, možda i o nekadašnjim Nemicama, Šveđankama, Čehinjama, Beograđankama…, koje su takođe penzionerke i možda dolaze na isto to more, ali ih neće prepoznati. 

U periodu moje nezaposlenosti od nekoliko meseci, često sam sa drugom, komšijom, svraćao u naš lokalni kafić. Obojica smo bili nezaposleni. Dolazili smo svakog radnog dana. I nekako nam nije uvek prijalo što smo ostali bez posla, kao da smo bili u kontri sa ovima što rade, a kojih nema u to doba dana u kojem smo mi pohodili lokal. Naše prisustvo je „otkucavalo” da smo bez šljake, ili da radimo kao programeri pa smo svratili na redovni nes, ili da smo stanodavci pa valja kirije spucati i na kafu. Ali ti znaš da nisi ni programer ni stanodavac i zato paranoišeš da „smrdiš” na biro. 

Kada sam se ubrzo ponovo zaposlio, falili su mi ti trenuci ispijanja kafe u komšijskom kafiću. Ono da dođemo u podne, kao kada smo bili besposličari. Pomislio sam da nema nikad savršene sreće. Ili te pritiska što si nezaposlen pa zgubidaniš, ili kao zaposlen imaš malo vremena da kažeš ujutru „ovo isto ćemo” i gustiraš. Jer je pauza na poslu prošla ili tek treba da počne jutarnji brifing u ofisu.

Srećni su možda samo oni penzioneri u kafićima na rivi ili u nekom kvartu Beograda. Oni ne moraju da se opravdavaju što su tu ili da žure da u jednom srku eksiraju espreso i odu u kanc. Uživaju tako u litrima kafe sve dok jednog jutra ne dođu u kafić i ne zapaze da onog tamo ispod okačenog plazma televizora nema već drugo jutro, a neko od pajtosa za stolom koji sat kasnije donese umrlicu i zalepi je na vrata lokala.

Ilustracija: Petar Micić