Dživdžani umiru pevajući

Bila je subota. Sam kraj aprila. Nabujalo proleće danima me kao hipnotisanog vodilo kroz život majstorskim umećem reli-vozača, trudeći se da me ne okrzne posao ili ne zakači kakva obaveza. 

Tog dana sam isključio opciju autopilot i uključio plejlistu na kojoj je pisalo „Dživdžan”. Muzika koja je tresla zidove – tresla je i malter kojim sam krpio pukotine nastale nakon životnih zemljotresa.

Znao sam da me čeka veče rezervisano za čistu emociju, iskrene osmehe i gradsku ljubav. Čekalo me je Beogradsko poselo. 

Posela su se pojavila u Beogradu početkom osamdesetih i nekih petnaestak godina su predstavljala simbol dobre zabave među ljubiteljima žestokog folka, žestokih pića i žestokog provoda. Gde god se poselo uselilo – probijalo je rekorde. Narod je punio Halu sportova i Pionir, a svi koji nisu mogli doći u posed dragocenog parčeta papira koje je omogućivalo ulaz u drugu zvučnu dimenziju koncert su mogli slušati uživo na Radiju 202. 

Na bini dobro usviran orkestar, Ipče Mali Rambo zavrće rukave na sakou i kreće u demonstraciju svojih razaračkih glasovnih sposobnosti dok masa uživa. 

Ipak, kako se bližio novi milenijum tako se i popularnost posela smanjivala – sve dok nisu potpuno nestala sa mape gradske zabave. 

Kad sam došao na ideju obnavljanja institucije posela u belom gradu sa Krsmom, gospodinom koji je nesebično otvorio Zappine dvore, imali smo dom. Ali imali smo i problem – znali smo da ćemo teško skupiti ligu muzičkih šampiona bez pomoći Zlatnog dživdžana. 

Zlatni dživdžan. Mitska ptica koja je na ove prostore doletela tiho, nošena južnim vetrom i dobrim melosom. Pojavljivao se retko, nestajao brzo, a one koji bi imali sreću da im sleti na rame darivao je epskom karijerom. Mnogi su dane provodili gledajući u nebo i čekajući – nisu ga bili dostojni. 

Nakon što sam ga pronašao u zlatnoj špilji, na skrivenoj lokaciji u blizini jednog mističnog podavalskog sela, ispričao sam mu o ponovnom buđenju izumrlih posela i zatražio pomoć. Shvatio je ozbiljnost situacije i pao je dogovor! Jednom godišnje, Zlatni dživdžan će se pojavljivati i okupljati sam krem estrade u misiji slavljenja muzike. Kako kaže naš narod: „Što je sunce za rađanje dana – to je pesma za zlatnog dživdžana!” 

Sad kad vam je jasno zašto se nagrada koju su kući nosili laureati zove Zlatni dživdžan, možemo popričati i o njima. Deset odabranih asova muzike – deset različitih karaktera. Kao rimski gladijatori uleteli su u dupke punu Zappa arenu spremni da se suoče sa divljim zverima očekivanja i nasleđa. 

Od Čeda Đačića, diva iz Pljevalja koji je svojom pojavom i dredovima doneo duh Kariba na binu a narkokoridos baladom o Darku Šariću najavio šta nas očekuje u nastavku večeri, preko Care Mimi, intergalaktičke dive koja je pustila magiju po publici uz svoj bizzare gothic folk, do dinamičnog dua iz Kraljeva, Laza Magistrale i njegovog pulena Ivice Erovića, i njihovih pesama punih šala, dosetki i pošalica iz kojih je izbijao šmek magistralnih kafana, kariranih stolnjaka i svitanja uz vinjak i pršutu. 

Kada je na scenu stupio Jagodinski Aragorn Stanko Marinković i zapevao svoj zapaljivi hit „Reci da, reci da,  hoćeš ti, hoću ja, mešaj ruke, mešaj noge 4×2”, bilo je jasno da je prvak pariskih kabarea rešio da nam donese iskustvo koje je sakupljao od „Tri malja” pa sve do Sen Tropea i da će svoju specifičnu animalnu energiju prosuti po bini i od Zappe napraviti Kabare poselo i rasplamsati karnevalsku atmosferu. 

Ideju da smo u Riju dodatno su podgrevale sjajne plesačice, evolutivne naslednice „Grand balerina”, a kad im se na sceni pridružila Dušica Grabović i zapevala – sve je proključalo. 

Teško se disalo te večeri. Zappa je bila krcata poput putničkih vozova koji su 90-ih prevozili švercere i turiste prugom Beograd–Bar, a pred samim ulazom je primećen još jedan relikt prošlosti – tapkaroši. 

Ulaskom u grotlo posela posetioci su doživljavali jak udar pozitivne energije koja je kuljala, uz znoj i alkoholna isparenja, iz svih prisutnih. Ljudi su delili pića, mesta za stolom i zagrljaje, a deljeni su i urlici kad je na binu stupila elementarna nepogoda znana kao Mećava. Miki Mećava je poput tornada ukrao pažnju mnogih, ali za razliku od Doroti i Tota, publiku u Zappi nije zanimalo da li su u Ozu – jer kako kaže veliki Mećavin hit, „Samo me povedi nije važno gde”. 

Nije bilo lako voditeljskom tandemu, koji su sačinjavali misteriozni čovek po imenu Zof i fanki soul sestra Djixx, da drži publiku pod kontrolom jer svi smo bili opijeni sladostrašćem Mećavinog nastupa, a vodu u tiganj pun vrelog ulja dodali su kad su najavili Zoku Bosanca. Zoran je palio i žario, mahao pištoljem i bacao ruže u publiku dok je noć odzvanjala u ritmu njegovih surovih životnih lekcija. 

Koliko još ovako? Pitao sam se dok sam pio 12 flašicu „rose” u pokušaju da povratim bar malo vode u svoj organizam koji je svakom novom pesmom sve više odbijao poslušnost. Noge su htele da plešu, ruke da seku vazduh a srce da stane – kad je na binu izašao autentični predstavnik kavaljera stare škole i zagrmeo „Ranila me jedna žena”. Horski smo pevali uz Radoslava Rodića Rokija dok su svetla mobilnih telefona pravila poseban ugođaj ripanjske noći pod zvezdanim nebom. 

Za kraj se pod reflektorima pojavio čovek sa izgledom Konana i glasom Sinana koji živi iza oblaka – i bacio nas u kolektivni trans. Lepi. Masa je mantrično skandirala njegovo ime dok se Zappa vozdizala u neistražene prostore slatkog propadanja. To je bilo to. Trenutak kolektivne katarze. Čist pank. Poselo se vratilo u grad. 

Te večeri svi smo bili jedna velika, disfunkcionalna ali nasmejana porodica koja je na nekoliko sati disala istim ritmom. Mećava, koji je bio učesnik posela iz 90-ih, rekao mi je da je osetio istu energiju, dok je Ridža, koji je bio sa druge strane bine tih davnih godina, primetio da je samo nedostajao dim roštilja. 

Ako mene pitate – nedostajala je samo ona. Jer bio je april u Beogradu, bagrem je beharao i grad je mirisao na nju. Iako sam znao da neće doći, tražio sam je pogledom po masi očekujući da vidim taj osmeh koji ume da zavrti svet unazad i učini da drhtim. Ipak, nisam gledao uzalud jer sam video srećne ljude. Video sam visoko podignute ruke. Bio je kraj i bio je početak. Čuo sam zvuk pobede i tad sam znao – dživdžani umiru pevajući. 

A ona – doći će na iduće Beogradsko poselo, siguran sam.

Foto: Marko Popović