Mom sinu: Pet lekcija sa pijace Kalenić 

Zovem se Ignat Kushnarev, Rus sam, iz Rostova na Donu. Želim da se zahvalim svima koji trguju na Kaleniću. Za rakiju i stvari koje sam tamo našao ne mogu da se odužim, ali mogu da podelim sve ono što sam naučio za dve godine života u Beogradu. Po struci sam istoričar i filolog, i rešio sam da napišem esej, iz poštovanja i zahvalnosti koju osećam prema ljudima sa Kalenića, ali i kao mali zbornik lekcija za svog sina, koji se rodio prošle godine, da mu se nađe kad poraste. Bilo bi mi drago da moj tekst pročitaju oni koji su mi posebno dragi srcu – prodavci na pijaci Kalenić. 

Napisao sam tekst sa referencama – važno mi je da sačuvam imena pisaca i filozofa na čijim ramenima sam pokušao da stojim.

* * * 

Mesto kao što je Kalenić primer je onoga što je Michel Foucault zvao heterotopijom: poseban, „drugačiji” prostor, grad u gradu, posebna dimenzija gde se brišu granice između tuđeg i svog, prošlog i sadašnjeg, prodavca i kupca. 

Na Kalenić sam došao slučajno, u jesen 2023, nekoliko meseci nakon što sam se preselio u Beograd, godinu dana pre nego što si se ti rodio. Stanovao sam u Višnjičkoj banji, na obali Dunava, išao linijom autobusa 32 do Vukovog spomenika. Kalenić mi je postao gradski univerzitet, muzej i sagovornik, mesto sećanja, lieux de mémoire po Pierreu Nori. 

Lekcija 1: Ništa na ovom svetu nema cenu određenu jednom zasvagda.

Često ni sami prodavci, kada donesu da prodaju neku stvar, ne znaju koliko ona vredi, pa cenu određuju prema tome kako izgledaš – 100 dinara, 1 000 dinara… Cena se rađa baš u trenutku dogovora: zavisi od toga ko si, kakvo je vreme, koji je dan u nedelji i kako se sam prodavac odnosi prema stvari. 

Bavimo se arheologijom simbola, kao što je francuski pisac Georges Perec pravio svoje čuvene „spiskove”, gde svaki predmet postaje ulaz u sećanje.

Lekcija 2: Sudbina ume da bude velikodušna, samo ne onako kako očekuješ. 

Ovde sam nalazio i stvari o kojima sam sanjao –  engleski porcelan, knjige ruske emigracije s početka 20. veka, brendove Nina Ricci, Dior, Yves Saint Laurent, nalazio sam ih u garderobi donetoj sa gradske deponije. Negde se to prodaje za 500 evra. A ovde će za tih 100 dinara prodavačica moći da kupi sinu tri čokoladice. 

Nalazio sam i walkman kasetofone o kojima sam kao dete maštao, ali roditelji nisu mogli da ih priušte. I u tim trenucima kao da se za malog mene događala sreća koja je dugo bila nemoguća. 

Lekcija 3: Poštuj svakog s kim progovoriš i probaj da slušaš. 

Ovde svako ima svoj cilj: neko da zaradi za hranu, neko da kupi nešto za dušu. Jezik nije presudan – dovoljna je volja da se dogovorimo. Živeo sam sâm u velikom gradu i Kalenić mi je postao tačka na kojoj sam učio da govorim – ne samo srpski već ljudski. 

U ovom razgovornom gradu čuju se ironija i topla čovečnost Mome Kapora; iza svakog susreta, po Andreju Platonovu, krije se čežnja za izgubljenim srodstvom, pokušaj da u svakoj stvari nađeš čoveka i osećaj nove porodice. 

Lekcija 4: Budi pažljiv – nešto vredno može se kriti na neočekivanom mestu. 

Šta stvar čini vrednom? Ne objektivna cena, već naš pogled. Mogućnost da, po Benjaminu, vratiš predmetu njegovu „auru”; po Barthesu – da ga ispuniš novom mitologijom. Moj glavni trofej je neobičan čitalački dnevnik nepoznatog Srbina, u kojem rame uz rame stoje Tolstoj, Henryk Sienkiewicz, Tadeusz Boy-Żeleński, Ivan Iljič i Njegoš. 

I na skupom antikvarnom štandu i među đubretom iz kontejnera – sve zavisi od toga koliko si naučio da u svemu vidiš lepotu i u kojoj meri stremiš ka njoj. 

Lekcija 5: Sve je u tvom pogledu na život. 

Kako gledaš na svet, kako biraš da na njega reaguješ. Na pijaci možeš videti najiskrenije osmehe kod onih koji zarađuju malo, ali znaju da uživaju mnogo. Kafa od 40 dinara može biti isto toliko dobra kao i ona od 400. Bogatstvo nije u samim stvarima, već u doživljajima koje nam one daruju.

Fotografije: Ignat Kushnarev