Može li se treći prostor uopšte precizno projektovati  

Pokemon Go je mobilna video-igra koja je zasnovana na AR tehnologiji, tj. proširenoj stvarnosti, u kojoj se kombinuju GPS lokacija telefona, kamera i 3D karakteri tzv. pokemona – fiktivnih stvorenja iz popularnog serijala. Osnovna ideja igrice jeste da se igrač kreće po realnim lokacijama i koristeći kameru na mobilnom telefonu otkriva i lovi pokemone. 

Video-igru Pokemon Go stvorile su kompanije Niantic Labs, koja je bila projekat Googlea do svog osamostaljenja 2015. godine, Nintendo i Pokemon. Nastala je u San Francisku i do 2017. je koristila Google Maps, a od decembra te godine u nju je integrisana aplikacija OpenStreet-Map kako bi prepoznavala stvarna mesta za sakrivanje pokemona.

Igra je u oba slučaja koristila globalne otvorene baze geografskih podataka, ali kako bi se postojeća mapa presvukla slojem igre – izbrisani su tipični geografski elementi kao što su ulice, parkovi, zgrade, reke i javne ustanove i umesto njih prikazana je pojednostavljena verzija mape sa konturama prohodnih puteva. I to je zapravo najinteresantnije – Pokemon Go ne doživljava grad kao jedan kompleksan, morfološki i urbani sistem, već kao dvodimenzionalan teren koji može biti prohodan ili neprohodan. Isto tako, igrač se ulaskom u aplikaciju rasterećuje svog znanja o gradu i tipičnih potreba koje crpi iz njega i polazi u lov na pokemone – sa Karaburme na Vidikovac ili u Mali Mokri Lug; na vrhu brda, ispod terase, u dvorištu; u prvom, drugom ili trećem prostoru. 

Ali tehnologija nije saučesnik samo u razotkrivanju grada, već i u njegovom razvoju. Minecraft je video-igra u kojoj igrači u blokovskom 3D svetu mogu da grade, ruše i oblikuju okruženje kako žele. On simulira osnovne principe prostorne organizacije, resursnog menadžmenta i infrastrukture (putevi, svetlo, sigurnost) i postaje upotrebljiv, pristupačan, lako razumljiv i pre svega demokratičan dizajnerski alat. Grad se replikuje, dopunjava ili gradi od nule. 

Sniffies je lokacijski zasnovana društvena mreža i aplikacija za upoznavanje, prvenstveno namenjena gej, bi, trans i kvir muškarcima koji traže seksualne susrete u stvarnom vremenu. Grad je dvodimenzionalna seksualna mapa – erotski pejzaž, a novi, hibridni prostori interakcije nastaju u hodu. 

Tehnologija ne samo da mapira grad nego ga i ponovo izmišlja. Grad je scena za projekciju fantazija – ljubavnih, seksualnih, političkih, igračkih, nostalgičnih. Digitalni sloj prepoznaje mogućnosti koje fizička stvarnost ne nudi očigledno. U trećem prostoru, granica između zamišljenog i stvarnog okruženja postaje porozna – mapa je istovremeno i raslojeni dnevnik i alat navigacije. 

Dok je grad bio samo građeni sistem koji postoji isključivo u fizičkom prostoru, bez mogućnosti njegovog digitalnog raslojavanja i personalizacije, fantazija o gradu bila je prepuštena graditeljima, a međuprostori su nastajali u kolektivnom tumačenju i adaptaciji izgrađenog. Modernizam je uveo praksu totalnog dizajna – koncepta u kome se ceo proces dizajniranja posmatra kao jedinstvena, integrisana celina – u različitim razmerama, pa i medijima. Dakle, od urbanističkog plana do osvetljenja, grafičkih simbola, mirisa, zvuka. 

Grupa CIAM (Congrès Internationaux d’Architecture Moderne), koju su činili Le Corbusier, Walter Gropius, Ludwig Hilberseimer i drugi članovi, stvorila je ideju o tzv. „funkcionalnoj zoni” u urbanizmu, odnosno odvajanju stambenih, radnih, rekreativnih i saobraćajnih zona. Ovaj metod je predstavljao pokušaj integracije arhitekture, urbanizma i socijalnih funkcija u jednu koherentnu viziju grada. 

Može li se i treći prostor uopšte precizno projektovati? Umetnik i kritičar Miško Šuvaković u svojoj knjizi Neo Aesthetic Theory: Complexity and Complicity Must Be Defended totalni dizajn naziva „autoritarnom kontrolom estetskog iskustva”. On govori kako dizajn u društvu može biti sredstvo za oblikovanje i kontrolu estetskog doživljaja, često u službi ideoloških ciljeva.

Arhitekta i bivši gradonačelnik Beograda Bogdan Bogdanović je razumeo ideju o gradu kao bazi ličnih i kolektivnih fantazija mnogo pre nego što je tehnologija to učinila više evidentnim. Od 1976. do 1990. vodio je Eksperimentalnu letnju školu arhitekture – jednu od najneobičnijih i najpoetičnijih pedagoških inicijativa u jugoslovenskoj arhitekturi. Letnja škola nije bila klasična nastavna institucija, već laboratorija imaginacije. Arhitektura je drvo i beton u istoj meri u kojoj je i mitologija i simbol. Bogdanović je razumeo da projekcija grada ne počinje niti se zaustavlja u njenoj fizičkoj manifestaciji. 

U blokiranom Beogradu je otežano loviti pokemone. Grad ojačava novi, efemeralni prostor otpora u kome je teže prepoznati samo prohodno od neprohodnog u odnosu na njegovo neutralnije stanje.

„Moramo se boriti da izgradimo treći prostor, koji može biti samo progresivan, radikalan, internacionalni pokret.” Referišući o globalnom stanju u politici i rastućem neofašizmu, hrvatski filozof Srećko Horvat predlaže alternativna, kolektivna umrežavanja, poput ovog našeg, kao odgovor. Grad je polarizovana politička pozornica.

Queering the Map je interaktivna platforma na kojoj korisnici mogu označavati geografske lokacije i dodavati priče povezane sa ličnim kvir iskustvima. Jedan piše: „Oduvek sam zamišljao tebe i mene kako sedimo napolju na suncu, držeći se za ruke, konačno slobodni. Pričali smo o svim mestima na koja bismo otišli kad bismo mogli. Pa ipak, sada si otišao. Da sam znao da će te bombe koje padaju na nas oduzeti od mene, rado bih celom svetu rekao koliko te obožavam više od svega. Žao mi je što sam bio kukavica.”

Grad nije razoren i okupiran teren, već kolekcija mapiranih priča o strahu i ljubavi.