Vladimir Ivković: Ja sam otišao iz Beograda, ali Beograd nije iz mene

Vladimir Ivković, DJ, producent i umetnik, predstavlja jednu od najautentičnijih figura u savremenoj elektronskoj muzici, na beogradskoj i svetskoj sceni. Njegov rad nije samo odraz tehničkog umeća, već i filozofskog traganja – traganja za zvučnim prostorima koji prelaze granice žanrova, vremena i prostora. Kao neko ko je godinama slušao Ivkovića na čuvenom brodu 20/44, nemoguće mi je da zaboravim letnje noći kad je underground zvuk preplavljivao čitavu atmosferu, nosio nas na talasima ritmova, otvarao vrata kolektivne ekstaze i duhovnih putovanja.

Te noći bile su mnogo više od običnog plesa – bile su rituali, trenuci zajedništva kad je muzika postajala most između svakodnevnog života i transcendencije. 

BURO. Kako su iskustva koja si stekao tokom ranih godina oblikovala tvoju umetničku filozofiju i pristup muzici? 

Vladimir: Detinjstvo i osamdesete, kao dete iz Beograda, proveo sam u Jugoslaviji, i to zaista specifično vreme verovatno još uvek nosim sa sobom. Likove i dela iz kruga porodičnih prijatelja, radio, školu, koncerte i pozorišne predstave, prve bendove i uvode u neposlušnost. U tom vremenu sam i pustio prvu ploču u diskoteci prijatelja mojih roditelja – Princeovu When Doves Cry, 1984. godine. Taj momenat je za mene bitan – posmatranje promene koju glasno puštena muzika unese.

Međutim, ja ni to ni ovo što danas radim ne bih nazvao karijerom. Karijera je nešto što sputava kreativnost i ja je se rado klonim. Svašta je bitno iz tog perioda. Sve je bitno. Zindan kapija je bitna. Portal 30. 9. 1987. je bitan, 76. minut i Sokol Kušta. Iz Beograda sam otišao u septembru 1991. godine i mislim da sam uspeo da sačuvam tu autonomiju i nesvrstanost. Ja sam otišao iz Beograda, ali Beograd nije iz mene. 

BURO. Nastupaš širom sveta. Koja mesta te posebno inspirišu? 

Vladimir: Inspirišu me sva mesta, jer su sva na neki način deo života koji je za mene jedina inspiracija. Neka su toliko inspirativna da se ne bih vraćao, nekima se rado vraćam. Bilo bi nepristojno da ih nabrajam jer bih neka sigurno zaboravio. Neka mesta su jedinstvena. Jedno od njih je Salon des Amateurs u Diseldorfu, čiji sam rezident postao po otvaranju 2004. godine i iz koga potiču veze i prijateljstva koja traju.

Muziku nekih ljudi objavljujem na mojoj muzičkoj etiketi Offen, sa Lenom Willikens koja nam se pridružila godinu-dve kasnije. U septembru prošle godine obeležio sam 20 godina Salona. Sa Lenom često sviram po svetu. Ali nije to sviranje bitno. Bitno je čudo da smo se svi mi tada našli u i oko Salona i da nas nešto dvadeset i jednu godinu kasnije još uvek vezuje.

Postoje i baš inspirativna mesta kao što je Convenanza Festival u Château Comtalu u Karkasonu na jugu Francuske. Godina 1209. bila je prekretnica u istoriji tvrđave, tada je počeo Albižanski krstaški rat čiji je cilj bio iskorenjivanje katarizma u južnoj Francuskoj. Stvaranje srednjovekovne inkvizicije bio je direktan rezultat proterivanja katara iz Karkasona. Jedno takvo mesto nosi veliku količinu mračne energije, međutim, Convenanza je uspela da unese svetlost sećanjem na plemenite katare. Gnostic Sonics i ideje koje žive uprkos opresiji. To je moje mesto, na kome sam ponovo u septembru. 

I naravno, tu je 20/44. Brod sa koordinatama mog grada. Ponovo je tu kao dobri korov, kao plemeniti katari i dobri neukrotivi Beograd. „Rukopisi ne gore”. 

BURO. Vrlo je očigledno da imaš posebnu povezanost sa publikom tokom nastupa. Tvoje setove pamtim kao jedno duboko emocionalno putovanje. Od čega to zavisi? 

Vladimir: Verovatno je iskrenost ta iz koje proizilazi povezanost. Takođe svest o odgovornosti i moći muzike, zajednice, okupljanja i igre. Vreme koje provodimo zajedno je kratkotrajno, vrtoglavo, neponovljivo, i taj trenutak treba ceniti. Mogli smo da se mimoiđemo, mogli smo da budemo rođeni u različitim epohama, neki kao ljudi, neki kao insekti, ali smo se našli. To već samo po sebi ulazi u domen onoga što bi nepažljivi nazvali „čudo”.

Drago mi je ako setove pamtiš kao duboko emocionalno putovanje jer su onda možda bili blizu onome što mene zanima – muzikom, okupljanjima i igrom doći do sveta gde po Wittgensteinu jezik ide na odmor. Prevazilaženje razuma, uma i skok naglavačke u zaum. Oprema za takvo putovanje postoji: decenije muzike, dobra mešavina ljudi, ozvučenje, osoblje…

Nekada se kolektivnom energijom upustimo u putovanje u nepoznato i doživimo transcedentnost, nekada je diskoteka samo diskoteka. To se ne da predvideti. 

BURO. Tvoja muzika često balansira između svetlih, introspektivnih zvukova i tamnih, dubokih tonova. Kako se postavljaš prema ovoj dualnosti svetla i tame u muzici? 

Vladimir: Ja je prihvatam. Kada ne bi bilo života, ne bi bilo ni smrti. Da li je to dualnost ili je sve jedno, realno ne pravi nikakvu razliku. Ako na putu ka transcendenciji u duhu dionizija prođemo kroz život, proživimo ga u tih par sati koje zajedno provedemo, onda je prirodno da, svesni konačnosti ovog života, kroz svašta prođemo. 

Ranije sam govorio o moći muzike kao alatu. U klupskoj situaciji, često noću, postajemo osetljivi i ranjivi. Ritual i ceremonija, povezanost i oporavak. Kako se muzika kao alat koristi zavisi od toga da li je korisnik čovek svetla ili čovek mraka. Za mene je bitno da to svašta kroz šta prođemo vodi ka svetlu, jer život neće sam da se živi.

BURO. Za mnoge ljude zvuk i muzika mogu postati most između svakodnevnog života i transcendentalnih iskustava. Veruješ li da muzika, kroz svoje vibracije, može otvoriti vrata duhovnog iskustva?

Vladimir: Da, apsolutno.

Foto: BURO.