Jasmina Tumbas je poreklom iz Sombora, doktorirala je istoriju umetnosti na Duke univerzitetu u SAD-u, a u svom radu bavi se proučavanjem feminističkih istorija i teorije performansa, tela i konceptualne umetnosti, odnosa umetnosti i aktivizma, politika savremene vizuelne kulture, socijalističkim filmom, kao i pitanjem roda i seksualnosti u istočnoj Evropi nakon Drugog svetskog rata, sa naglaskom na prostor bivše Jugoslavije. Iako na našim prostorima ne živi dugo, svoje istraživanje posvetila je upravo njima i pretočila ga u knjigu „I am Jugoslovenka“. Ono se bavi istorijem ženskog umetničkog pokreta kroz prizmu feminizma, socijalizma i nacionalizma u istočnoevropskoj vizuelnoj kulturi, analizirajući umetničke prakse i vizuelne reprezentacije umetnica od 1970-ih do danas, među kojima su i Marina Abramović, Sanja Iveković, Vlasta Delimar, Tanja Ostojić, Selma Selman, Helena Janečić, ali i Lepu Brena i Esma Redžepova, čije su pesme ikonična obeležja ovog perioda.
Za početak reci nam nešto o sebi, znamo da predaješ na Univerzitetu Buffalo i da tvoja knjiga ispituje feminističko nasleđe socijalističke Jugoslavije. Šta te povezuje sa Jugoslavijom i zašto si odabrala ovu temu za svoju knjigu? Gde je sve počelo?
Ja sam dete Jugoslavije koje je ceo svoj adolescentski i odrasli život provelo u dijaspori, ali i sam i dalje ostala vezana za svoje korene. Rođena sam u Subotici, ali moja porodica je napustila Jugoslaviju krajem osamdesetih. Odrastala sam u Nemačkoj tokom ratnih godina i tamo završila srednju školu, a zatim otišla u SAD da bih stekla visoko obrazovanje, tamo sam diplomirala umetnost i psihologiju, a onda i završila doktorat iz istorije umetnosti na Duke Univerzitetu.
Pisanje ove knjige predstavljalo je sjajnu priliku da spojim lični odnos i kontekst koji me je oblikovao, ali koji više ne postoji, sa mojim akademskim obrazovanjem iz istorije umetnosti, studija performansa, vizuelne kulture i rodnih studija. Želela sam da razumem šta je Jugoslaviju činilo tako posebnom? Šta je moju majku i baku učinilo tako jakim i emancipovanim ženama radničke klase, koje su me odmalena odgajale sa feminističkim vrednostima, a da se nikada nisu identifikovale kao feministkinje ili čak nisu govorile o emancipaciji? Šta bismo mogli da naučimo o jedinstvenom stilu socijalizma u Jugoslaviji analizom položaja žena u tom sistemu?
Tvoja knjiga na jednom mestu sumira koliko je feministički pokret bio jak u vreme socijalizma u Jugoslaviji zahvaljujući umetnicama poput Sanje Iveković, Marine Abramović, Vlaste Delimar i drugih. Taj ženski pokret je bio toliko jako i oslobađajuć, a ipak cenzurisan u istoriji. Da li to znači da je patrijarhat u kome sada živimo jači nego tada, jer nam ne dozvoljava da pričamo svoje priče?
Patrijarhalne vrednosti su vladale i u socijalističkom sistemu uprkos činjenici da je jedna od njegovih temeljnih vrednosti bila rodna ravnopravnost i uprkos činjenici da je Jugoslavija svoj uspeh u Drugom svetskom ratu dugovala ženama partizankama. Na mnogo načina, ono što karakteriše neke od feminističkih radova u Jugoslaviji je ogromna raznolikost pristupa koji se ne mogu ograničiti na jedan koherentan pokret ili grupu, što je ono što je meni bilo tako fascinantno i uzbudljivo. I da, veliki deo te istorije je zaboravljen, potisnut i gurnut u stranu, zbog čega sam osetila hitnu potrebu da napišem ovu knjigu.
Sa raspadom Jugoslavije 1990-ih došlo je do pojačanog naglašavanja nacionalizma, tradicionalnih uloga žena, religije i odbacivanja onoga što su mnogi počeli da okarakterišu kao „opresivni komunistički“ režim. Dakle, da, patrijarhalne vrednosti su danas izuzetno rasprostranjene, ne samo u regionu bivše Jugoslavije, već iu Sjedinjenim Državama i mnogim drugim kontekstima. Mislim da ne možemo očekivati da ćemo u bliskoj budućnosti živeti bez aveta muške dominacije. Za mene je razvijanje pronicljivih veština u feminističkoj vizuelnoj pismenosti jedan od načina da se suprotstavimo naizgled ogromnoj moći seksističkih i patrijarhalnih vrednosti koje nas okružuju. Pod tim mislim da naučimo da analiziramo i razumemo kako nam se moć prenosi kroz umetnost, muziku, film, reklame, arhitekturu, pozorište, modu i skoro sve što možete da zamislite ima vizuelnu dimenziju. Iz tog razloga sam dala prioritet pružanju dubinskih vizuelnih analiza u svojoj knjizi kako bih osvetlila Jugoslovenkino nasleđe otpora kroz vizuelnu istoriju queer i feminističkog osnaživanja.
Pomenula si u knjizi mnoge savremene umetnice, poput Selme Selman, Šejle Kamerić, Tanje Ostojić i drudge. Kako ti se čini savremena feministička umetnička scena? Da li ove umetnice u neku ruku predstavljaju nasleđe „Jugoslovenke“?
Cilj knjige je da pokaže to jugoslovensko feminističko nasleđe u umetničkim delima i da to učini istovremeno uvažavajući složenost i kontradiktornu prirodu tog nasleđa. Sa toliko kriza danas, posebno oko migracija, prava žena i LGBTQ zajednice, i rata, možemo mnogo da dobijemo posmatrajući na jugoslovenski socijalizam i njegovo antifašističko, transnacionalno feminističko nasleđe. Selman, Ostojić i Kamerić su tri umetnice sa naših prostora čija dela nude snažne feminističke intervencije koje otkrivaju mnoga globalna pitanja sa kojima se danas suočavamo.
Negde sam pročitala da radiš na novoj knjizi koja će se pozabaviti pitanjem rodnog nasilja i umetnosti u Evropi. Možeš li da nam otkriješ više o ovom projektu?
Da, radim na drugoj knjizi, sa radnim naslovom Feministkinje jugoslovenske dijaspore: Umetnost i otpor izvan građanstva i nacionalnosti. Ova knjiga se bavi ženama i queer umetnicama koje su tokom (ili zbog) etno-religijskih jugoslovenskih ratova 1990-ih, postale deo velike jugoslovenske dijaspore koja se nalazila širom sveta. Nadovezujući se na uvide stečene tokom pisanja i istraživanja petog poglavlja „Ja sam Jugoslovenka!“, ova druga knjiga mi daje priliku da se direktnije fokusiram na savremene umetnice iz regiona čiji se radovi kritički bave pitanjima građanstva i nacionalizma na raskrsnici. Roda, migracije i egzila u savremenoj umetnosti, posebno otelotvorenim praksama, kao što je umetnost performansa.
