Osveta je moja, ja ću vratiti, piše na samom početku najpoznatijeg Tolstojevog romana, odnoseći se na jednu od najtragičnijih književnih junakinja, Anu Karenjinu, a zapravo su reči iz Poslanice Rimljanima, poglavlje 12, koje izgovara Bog. Da li svetiti se znači raditi Božji posao?
Osveta je jedan od najčešćih motiva u književnosti – pronalazimo je u Epu o Gilgamešu, cela Ilijada vrti se oko gneva glavnog junaka Ahila, koji se konstantno sveti, Hamlet je tragedija osvete. Na osvetu nailazimo i u brojnim filmovima (postoji lista sa 50 NAJGLEDANIJIH filmova o osveti gde se među prvih 10 nalaze Kill Bill, Memento, Gladiator, Old Boy, The Crow).
Da li je osveta uvek jedna te ista i da li isti gnev oseća Homerov junak zbog smrti voljenog prijatelja, kao povređena devojka koja vežba u emisiji Revenge Body with Khloe, sa jednom od sestara Kardashian, želeći da se osveti bivšem dečku za izdaju? Da li su iste misli prolazile kroz glavu princezi Diani, dok je nosila čuvenu revenge dress, i Shakiri dok je pevala stihove You traded a Ferrari for a Twingo, obraćajući se bivšem suprugu koji ju je prevario? O osveti razgovaramo sa terapeutkinjom Marinom Brašić i pokušavamo da saznamo koji motivi najčešće stoje iza želje za osvetom, ima li ona (ikad) smisla i šta da radimo kad osetimo želju za njom.
Da li osveta uvek ima jedan te isti mehanizam, radilo se o ljubavnim odnosima ili slučajevima kad se svetimo za bilo koju nepravdu?
Potreba za osvetom se obično javlja kada nam je neko naneo štetu, neku povredu, na neki način nas izdao ili smo mi doživeli tuđe ponašanje kao ugrožavajuće za našu ličnost ili rad. Želja da „kaznimo“ tu osobu postaje velika, na neki način želimo da i ona pati kao mi, pa naš unutrašnji svet biva ispunjen emocijama koje idu u prilog potrebi za osvetom. U samoj osveti nalaze se ljutnja, povređenost, razočaranost, tuga, mržnja, sujeta, uvređenost, ljubomora, zavist i tako dalje. Sve to govori da je osveta individualna, jer svako može individualno da percipira i doživi šta je za njega ugrožavajuće.
Takođe, možemo videti da su sve navedene emocije i doživljaji teški te i da će osoba, ako se
odluči za osvetu, usmeriti svoju agresiju ka drugome. Zato ne možemo govoriti o mehanizmu osvete, već o razumevanju individualne potrebe za osvetom i reagovanju na osovu emocija koje osoba ima povodom nepravde koju je doživela.
Može li se na čin osvete gledati kao na necivilizovan akt?
Sam čin osvete je namerno nanošenje bola i štete drugoj osobi. To je slobodno ispoljavanje agresije, bez obzira na to što ponekad može biti pasivno agresivno ispoljavanje. Zbog toga možemo smatrati da je osveta kao čin ustvari emocionalno nezrelo nošenje sa povredom i neprijatnostima, ali i nezrelog nošenja sa ličnom agresijom, mržnjom.
Može li osveta ikad biti legitimna?
Iako nam na prvi pogled osveta deluje kao prirodna reakcija na povredu, osveta nije nikada legitimna. Čak i u teškim situacijama kada su, na primer, naši najbliži povređeni. Osoba koja čini osvetu želi na taj način da se oslobodi bola, tuge koje je povreda donela ali istovremeno sebe izjednačava sa počiniocem povrede. Tako čin osvete donosi još veću povredu i zarobljenost u teškim i bolnim emocijama. Istovremeno osoba postaje i žrtva i počinilac neke namerne povrede, a sve to otežava oproštaj i otpuštanje teških i bolnih emocija. Oprostiti znači osloboditi se teških i neprijatnih emocija, kako bismo mogli dalje da nastavimo sa emotivnim životom. Oproštamo zbog našeg emotivnog mira, a ne zbog druge osobe.
Osećamo li svi, kao ljudska bića, potrebu za osvetom? I kako se neko odluči da se sveti, a neko ne?
Naravno, svi možemo osetiti potrebu za osvetom, makar se i u mislima svetili nekome ko nas je povredio. To može biti dobar povod da se suočimo sa svojom ljutnjom, tugom i bolom povodom nepravde koju smo doživeli. Međutim, ne odlučimo se svi na čin osvete i ne razvijamo svi planove za osvetom. Od čega zavisi? Od toga koliko smo emotivno zreli, koliko imamo razvijenu emocionalnu sposobnost za praštanjem i koliko smo sposobni da zrelo volimo.
Tamo gde nisu razvijene emocionalne kompetencije za nošenje sa emocijama, (OLI Metod kojim se ja bavim govori o 8 bazičnih emocionalnih kompetencija koje nam pomažu da upravljamo svojim emocionalnim životom, bez čijeg razvoja ne možemo da razumemo ni sebe, a ni druge, samim tim ni da reagujemo u odnosima) reagovanje na povredu može biti vrlo impulsivno, smišljeno, neempatično, a ponekad i veće od povrede koja se doživela. Vrlo je individualno od čega može zavisiti čin osvete, sve zavisi od toga koja bazična emocionalna kompetencija nije u dovoljnoj meri razvijena.
Potreba za osvetom najčešće proizilazi iz želje da kod drugog stvorimo isti osećaj koji nas uznemirava (vratimo milo za drago) odnosno želju da ne budemo usamljeni u ljubavnoj patnji, a možemo li to, ikad, da postignemo?
Najbolja osveta je biti srećan! Zašto bismo težili ka tome da nekome nanosimo bol i budemo isti kao ta druga osoba? Da li bi nas to stvarno usrećilo? Biti u ljubavnoj patnji i usamljenosti nije nimalo lako, niti prijatno. Ali naš cilj treba da bude okrenutost ka budućnosti, a ne ka ponovnom sjedinjavanju sa osobom koja nas je povredila. Čin osvete nam čini da ostanemo i dalje povezani, pa makar i po bolu, sa osobom koja nas je povredila. A priznaćete da nije ni malo lepo biti sa tom osobom ponovo u vezi. Sa druge strane, čak i ako uspemo da povredimo drugu osobu, ne znam da li ćemo time prekinuti vezu sa njom.
Setite se, cilj nije ostati sa tom osobom već se razvezati od nje. Tako da čin osvete samo komplikuje tugovanje i prevazilaženje ljubavne patnje. Nekada se može ljudima učiniti da su tim činom pobedili. Na kratko mogu osetiti olakšanje, ali će se opet vratiti ka tome da su i dalje vezani za osobu koja ih je povredila i da su još više povređeni. Da nisu postali srećni i okrenuti svom životu.
Zašto nam je lakše ako znamo da i druga osoba pati koliko i mi?
Proces tugovanja je lakši kada znamo da je i drugoj strani iskreno žao što smo raskinuli ili prekinuli vezu. Lakše se prolazi kroz povredu i tugovanje kada dobijemo izvenjenje i stvarno kajanje osobe koja nas je povredila. Na taj način imamo doživljaj da smo bili ipak emotivno značajni toj osobi i da je naš odnos bio celovit. Lakše možemo da otpustimo neprijetne emocije ka toj osobi, da tugujemo i da se pripremimo da oprostimo. Ako znamo da je i drugoj strani žao možemo lakše da prekinemo odnos. Međutim, čin osvete, iako deluje kao prekid odnosa, ustvari samo komplikuje proces tugovanja i prekidanja veze.
Nekada ljudi ostanu zarobljeni u osvetničkim mislima ka bivšem partneru i sa sobom svakodnevno nose ogromnu količinu ljutnje i besa. Na neki način nikada ne završe tugovanje i oproste se od bivšeg partnerskog odnosa. To dalje remeti njihove nove partnerske odnose i uživanje u životu.
Može li osveta povratiti poljuljano osećanje lične vrednosti?
Na trenutak, prividno, osveta može vratiti poljuljano osećanje lične vrednosti. Ali, slika o sebi i vrednovanje sebe ne treba da budu vezani za kažnjavanje i povređivanje drugih ljudi. Izlaganje ruglu nekog nije nimalo vredno, tako da ne znam koliko stvarno osoba može osetiti suštinski ličnu vrednost osvetom. Sa druge strane, ako osoba samo time može dobiti ličnu vrednost, onda se radi o nekome ko teži konstantnoj osveti za bilo kakvu povredu, odnosno o osobi koja ne tuguje i ne empatiše, ni sa sobom ni sa drugima. A to je prilično mračan put.
A biti korisna?
Mislim da je osveta uvek beskorisna. Zadržava nas u odnosu koji treba da napustimo, da se oslobodimo emocija koje su neprijatne i brani nam da budemo emotivno slobodni i svoji.
Mnogo je lepše voleti sebe i druge ljude, nego živeti u krugu osvete i opreza. Mnogo je korisnije da naučimo da praštamo.
Rekle su o … OSVETI.
A šta o osveti ima da kaže naših 5 sagovornica, čitajte u nastavku.
Vladana Milojević (38)
Blogerka i preduzetnica
Osveta se iz mnogo razloga kosi s mojim moralnim načelima. Kad to kažem, nikako ne mislim da me ne povređuju ljudi, situacije i nepravda. Često bude veoma teško u datom trenutku. Međutim, kako sam religiozna, smatram da je hrišćanski praštati i da to što nas je neko namerno ili slučajno povredio nema velike veze sa nama. Svako je odgovoran za svoje postupke i svoje breme nosi na plećima. Nekada je i nasleđe ono što nam donosi tu teskobu, ali i to je deo našeg udesa.
Kažu stari – Samo pusti. I vodim se idejom da treba pustiti i ne grešiti dušu trudom da bilo kome bilo šta vraćamo. Iz svake situacije ili nešto naučimo ili zaslužujemo mir ili nemir za naše potomke. Ako ne odlučujemo o tome hoćemo li živeti i dan duže, kako onda sebi dajemo za pravo da bilo koga kažnjavamo ili se svetimo?
Dragana Goločevac (35)
Marketing menadžer
Volela bih da kažem da nisam osvetoljubiva, jer kad to vidim kod drugog, smatram ga slabićem. Ali postoji jedna stvar koju radim kada se neko ponese kao nečovek. Ja takvu osobu sasvim izbrišem iz svog sećanja, zaboravim je i onemogućim da se iznova podsećam na nju, sve dok sasvim ne izgubi na značaju. Kasnije, i ako je sretnem, nemam negativnih osećanja, oprost se desi paralelno sa zaboravom.
Ivana Vukmirović (36)
Muzičarka
Najbolja osveta je da nastavite da sijate i napredujete u životu, da ostavite prošlost u prošlosti i da, zagledani u budućnost, naučite nešto iz lošeg iskustva i izvučete nešto korisno – za dalji lični rast i napredak.
Marija Kalanj (24)
Producentkinja
Osveta u ljubavnim odnosima je po mom mišljenju najbezveznija stvar koju možete uraditi za sebe. To je dodatno pridavanje pažnje osobi koja vas je povredila. Osvetom radite nešto tendenciozno, što vam nije prirodno. Mislim da je mnogo bolje, i zrelije, povući se i sačekati da osobu kojoj želite da se osvetite sustigne naplata, a to je ono što se obično i dogodi.
Jelena Čejović Vukčević (30)
Osnivačica brenda @burabonaca
Osveta se služi hladna. Hehe. Šalu na stranu, ako imamo potrebu da se svetimo znači da smo jako povređeni. Ja bih sačekala da me prođe osvetnički bes, pa razmislila koju lekciju treba o sebi da naučim. Nema vam ta osveta veliku poentu, sem da se dodatno trujete.
