Prethodne nedelje baš za dan zaljubljenih smo imali prvu konjunkciju Marsa i Plutona, otkad je Pluton u Vodoliji, i tada je to bila priča o unutrašnjem ili spoljašnjem konfliktu, ratu, borbi sa nečim ili nekim, gde je astrolog najpre bio ratni izveštavač.
Međutim, sa ulaskom Sunca u znak Ribe, dolaze vesti o primirju, pa ako i ne o konačnom miru, onda bar zatišju i privremenom odmoru od rata, dok zaraćene strane ne izvidaju svoje rane i ne preorganizuju se i naprave sledeću strategiju za borbu, onda kad Sunce uđe u Marsov znak Ovna. Jer Sunce u Ribama je kao more, koje posle neverovatne oluje, mora malo da sačeka da se podignuti mulj ponovo istaloži i slegne, kako bi ponovo dostiglo prozirnost, te da konačno dozvoli sebi da se malo dublje zagleda u svoje dno.
Tako su i ljudi pozvani da dozvole sebi više mira, tišine i svesnog prisustva kako bi se emocije razvodnile i razblažile, a prateća mentalna buka i talasi umirili, kako bismo jasnije mogli da sagledamo ono sto nam leži na dnu srca. I sigurno tamo nije neki nagon za borbom i osvajanjem i samopotvrdjivanjem, već jedna nasušna potreba za mirom, tišinom, izolacijom, samorefleksijom, kontemplacijom i jednom konstruktivnom samoćom i regeneracijom na najdubljem nivou.
Ukoliko to sebi ne obezbedimo, taj mentalni šum će u našem umu proizvoditi neverovatnu i neizdrživu buku, buru i nemire, koje bismo za džabe pokušali da utišamo prekomernim alkoholom, slatkišima, kupovinom, porocima, kockom, spavanjem ili seksom, jer nemir duše se ni sa čim materijalnim umiriti ne može.
IMA LI BORBA SMISAO?
Sada više ni ne možemo da vidimo smisao borbe, niti nam je jasno zašto smo ikada i dozvolili da budemo uvučeni u tolike nemire i zašto smo pristali na ta unutrašnja cepanja i destruktivna razaranja uopšte in a first place. Valjda jedino kroz kontrast, kroz rat i borbu možemo da spoznamo vrednost mira, i jedino kroz otpor prepoznajemo važnost prepuštanja.
Odjednom nam je jasna uzaludnost čak i pobede, ukoliko je ona došla kao rezultat borbe iz ega i dokazivanja, jer nas je ona samo energetski ispraznila, uznemirila i koštala dragocenog mira. Takve pobede su Pirove pobede, jer šta vredi sve, ako izgubite radost na putu do cilja? Sad osećamo da smo umorni od svega, da nam treba više sna da nadoknadimo sve one iscepane živce i neprespavane sate koje je besomučna borba nosila. Ma, ne treba nam sada ni puko spavanje, kao da nam za odmor treba nešto jače. Treba nam duboki reset. Treba nam da sanjamo, trebaju nam snovi, ideali koje kao da smo izgubili, jer smo se tako duboko razočarali u njih. My idols lied to me, peva nam Aiyana Lee. Al treba nam da sanjarimo.
Kad vidite da je vasa zvezda vodilja postala zvezda padalica, treba zamisliti želju i potražiti novu zvezdu vodilju. Sada se u toj tišini treba načuliti, otvoriti, postati gospodar perceptivnosti i receptivnosti, kako bismo uspeli da razvijemo unutrašnji sluh. Da čujemo taj tihi nežan glasić našeg Unutrašnjeg vođstva, jer tada čak i ako ne vidimo jasno put ispred sebe, jer se gubi u izmaglici, ukoliko poslušamo taj unutrašnji glasić osetićemo kako se put ispred nas otvara i formira, i kako nas vodi na na naše odredište.
Not all who wonder are lost, some find their Wonderland. Jer nisu svi koji lutaju, izgubljeni. A često ćete u narednom periodu viđati kako su ljudi samo odlutali tamo negde, zadubljeni u svoje misli, osećanja ili pratiti u njihovom teškom disanju i očima, kako se dave u sopstvenim emocijama.
SUNCE U RIBAMA, MILOST NEBESA
I možda baš u ovom momentu jedino možemo da spoznamo koje rasterećenje, može da nosi osećaj kada smo prazni. Ovo je umetnost toga biti ništa. Otpuštanje iluzornosti preuzimanja i poistovećivanja sa raznim ego ulogama, identitetima. Ovo je i umetnost dokolice. Umetnosti toga da ništa ne moramo. Fika, rekli bi Skandinavci.
Kada ništa nemamo, kao da nemamo ni šta da izgubimo i slobodni smo od gubitaka. Pa i straha od gubitka. Najpre nemamo priliku gubitka tog identiteta za koji smo se tako vezali, sa kojim smo srasli. Zato je ovo tako oslobađajuće. Jedino kad nemamo fiksan identitet, možemo doći do novih samospoznaja.
Znate ono stanje što ga Amy Winehouse zove – lying on the kitchen floor, kad smo na tom dnu (mentalnom, emotivnom, finansijskom, kakvom god) i kad je jedini mogući pravac odatle, put ka uzdizanju. Jer tako prazni, imamo najveću mogućnost, afinitet i šansu da nešto primimo. Zapravo, samu čistu milost nebesa. Jer u toj tački leži i naša poniznost i zahvalnost koje pokreću čitavo Bogojavljanje, spoznaju svoje nematerijalne, uzvišene, i suptilne energetske prirode koja transcendira samu materiju.
PODSVESNO I NESVESNO
Ovde su ključevi da iz spoznajnog uđemo u nespoznajno, u ono što je prethodilo svoj materiji, sama i čista esencija duha. I dok se Sunce (ego=um) ogleda u tom beskrajno dubokom okeanu (Ribama) podsvesnog i nesvesnog, on gubi na svojoj svetlosti, važnosti i moći, jer tamo na dnu okeana važe druga, njemu nepoznata pravila i njegova svetlost se drugačije prelama, i fotoni plešu drugu igru.
Ovo su dani kada naš ego, treba da se povuče i dopusti kapijama podsvesnog i nadsvesnog da se otvore i otpuste svoje kompresovane sadržaje, te da samo smireno svedočimo svemu šta se tu nalazi. Ovde treba da shvatimo da svaka akcija, crpi svoju snagu iz same tišine i mira. Ovde je ulazak u polje iznad ideje o dobru u zlu o kojem piše Rumi, u polje iznad čula, kao ono kad utonete u san dok čitate roman ili gledate film, i onda vaša podsvest na hiljadu i jedan kreativan način razmotava zaplet o kojem ste čitali, sa vama u glavnoj ulozi.
Nemojte mi reći da to nije bilo stvarno, ako ste sve to ipak iskusili i doživeli u svesti spavača. Jeste li nekad probali da samo slušate jednu pesmu ceo dan, dok sve reči potpuno ne izgube svaki smisao i značenje i otvori se ogromna pukotina svih mogućnosti unutar jedne melodije koja vas je lansirala ko zna gde?
KVASIMO STVARI I POSIPAMO VODU PO NJIMA
Dok je Sunce u vodenom znaku Riba ili slučajno kvasimo stvari, prosipamo vodu po njima, ili se nad njima rasplačemo ili uhvatimo sebe da meditiramo, lutamo zaneseni maštom i mislima. Tako zaneseni čistimo, spremamo, možda fioke, ormare, hard diskove, foldere i stare fotografije. Tada baš shvatimo da nismo ni primetili, a da smo odložili sve šta nam više ne koristi.
Baciti sad u nehatu, iz podsvesnog ili pronaći nešto što smo smatrali izgubljenim i nestalim. Jer postoji potreba da napravimo više mesta za novo što nam pristiže. A pristiže. Da osetimo tu lakoću, laganost i ležernost kad ništa više ne vučemo sa sobom. Kada sve emocije koje više ne doprinose našem najdubljem miru i blagostanju otpuštamo. Najpre zameranja, ogorčenost, ozlojadjenost i kajanja. Prosto se mirimo sa svime i opraštamo.
BOŽIJA POSLA
Ma zapravo, ko smo mi da uopšte nekom možemo da opraštamo, to su Božija posla, mi sad samo blagosiljamo sve i dopuštamo svemu da prosto bude i postoji. Najpre onom što je najviše različito od nas samih. Jer baš tu, u Ribama se nalazi beskrajno prihvatanje koje sve razrešava.
Kad Sunce ulazi u Ribe, to je onaj momenat osame u kojem nalazimo onu veru koja se ne može naći u čulima. Onu veru koja vidi kad mi ne vidimo, koja oseća kuda ići i kad mi ne znamo. Ovde nas vera vodi na ono nikad ranije istraženo tlo, najdalje ili najdublje moguće, najnepoznatije, najmističnije. Ovo je vreme kad počinjemo da verujemo u ono što ranije nikada ne bismo poverovali. Jer neki ljudi treba da nešto prvo vide da bi verovali, a ovi ljudi upravo zato što su prvo poverovali, su potom to i videli.
MEĐ JAVOM I MEĐ SNOM
Odjednom shvatimo da svaki put kad smo nečemu rekli “da” smo istovremeno rekli “ne” svim paralelnim mogućnostima u ovom neograničenom multiverzumu, i da svaki put kad smo sebe bilo kako odredili i opisali smo ušli u sam paradoks Hajzenbergov principa neodređenosti, i ušli u taj prostor međ’ javom i međ’ snom, u kom granica nemogućeg i mogućeg bledi, i sve mogućnosti se dešavaju ne po principima matematičke verovatnoće nego po principima mašte i čuda.
Zato sad sebi dopustite da maštate, da se natopite tim beskrajno lelujajućim i lebdećim osećajem da magija i čuda postoje samo da bi radili za nas i izbavili nas iz okova svakodnevnice. Neko je opisao da je čudo upravo to, kad Univerzum iskrivi svoje zakone samo da bi tebi ispunio želju.
Da bi se to desilo samo je potrebna ta ona dečija naivna vera. Vaša Zvončica je i vama na raspolaganju, baš kao i Petru Panu, samo morate još da poradite na toj nemuštoj komunikaciji. Stoga naredni mesec, pratite svoje osećaje i verujte svojoj intuiciji i slobodno se prepustite svojoj radoznalosti i poput Alise u zemlji čuda skočite u tu zečiju rupu, jer možda se čuda dosađuju. I ako se izgubite u svom bajkovitom svetu, ne plašite se, nego prepustite, i setite šta je najveći pesnik ikada (M.A.) rekao – “Ludo moja, zar ne znaš, divno je nemati plan”.
Foto: BURO.