Brod je bio naziv malog, dvospratnog paba, sa čijeg plafona je visila poveća sabljarka, napravljena od ne znam kog materijala. Nešto čvršće od kartona, svakako, a nije plastika. U Despota Stefana ulici, nekadašnjoj Ulici 29. novembra, kojom glasno šibaju gradski autobusi i tiho duvaju zagađeni vetrovi. Mislilo se da stižu vazdušnom linijom iz Pančeva.
Brod je imao taktičan društveni život. Znalo se ko, kako i sa kim može da razgovara. Levičari, desničari, alternativci, navijači, arhitekte, umetnici, svi su blejali ovde, zajedno. Tviter to ne bi mogao da razume. Brod i dalje postoji, ali mislim da je u odnosu na ovo o čemu pišem, zadržao samo ime, ekipa je drugačija.
Pored sabljarke koja je visila sa plafona, zaštitni znak paba bio je šareni fliper koji svetli u mnogo različitih boja. Tiltovao je, naravno, to mu je suština. Pušenje cigareta je dozvoljeno.
Kao što bi svaki pab to trebalo da bude, ovaj je bio komšijski prisan. Brod je zauzimao oblik svojih ideja. Ličio je na ono što se unutar njega zbiva. Za nekoliko dana, svi znaju koje ti je kršteno ime i kakvo piće poručuješ.
Kao što piše ispod naslova ovih kolumni, moje kršteno ime je Stefan, u Brodu su me zvali Stele, sve dok neko pijan nije rekao Strale. I od tada sam bio Strale, kao da sam Strahinja, nevažno da li su ljudi pijani ili trezni. Mogao sam da prođem i kao sabljarka, nos mi nije ništa manji od ribe koja je visila sa plafona. Neko je govorio Mrga.
Foto: Nemanja Jovanov, Pub Brod
Jednom sam poželeo da budem iza šanka, da stvari vidim iz druge perspektive. Barmen Trele, drugar uz Jerkovića, rukometaš sa jakim ramenima i butinama, nije imao problem sa tim. “Znaš sve ovde”, rekao je. Slađa, konobarica koja slovo L izgovara meko kao što je mekan sladoled od vanile s Madagaskara, rekla mi je da sam usporen.
Kažu da smo „svi“ iz ovog kraja takvi. Samo saznanje da nešto možemo nam je dovoljno, nemamo potrebu da to i ovaplodimo. Nismo naučeni da se laktamo.
U Brodu sam zaradio džeparac, jednom, pa još nekoliko puta i bivao sve bolji, precizniji, brži, opušteniji, kreativniji i iskusniji u točenju piva. Rekao bih da mi je to bio cilj – da savladam točilicu. Sve drugo nisam morao. Bilo mi je ostalo još dva ispita do diplome.
„Šta studiraš?“, pita me Vera, za šankom.
– Novinarstvo, kažem.
„Ozbiljno, pa je l bi se bavio time?“
– Pokušao bih.
Izvadila je vizit kartu na kojoj je pisalo Adria Media Serbia. Tako sam i počeo… Živeli!
„BROD JE ZAUZIMAO OBLIK SVOJIH IDEJA“
Kada sam prvi put bio na modnoj reviji, prvo na pisti, a potom u publici, nije mi izgledalo kao nešto mnogo veliko i važno. Ne znam da li to ima veze sa Brodom. Pretpostavljam da ima veze sa širinom, bez Tvitera.
Muški svet se gradi odozdo. Prvo si gost, pa radnik. O gazdovanju drugi put. Muški svet kreće od nekog ćoška, od paba, iz Jerkovića ili Liverpula, slično je. Tamo gde si Strale, i kad nisi. Mentalno mačevanje je zdravo. Da ne kažem podje*avanje, to je dobro kada je uživo. Šegačenje, šegačenje je možda dobra reč.
Muški svet ne kreće odozgo, s nekih osetljivih i nedokučivih visina. Ne kreće sa Tvitera. “Teta Snežo, Strale ovde, recite Vlajku da siđe do Broda na pivo”. Posle možemo i na modnu reviju, nećemo da tiltujemo.