#POV: Zašto i dalje verujem u bolje sutra, iako sam ubeđen da nikada neće doći

Obeležja i osećanja koja se vezuju za pojedine mesece u godini su temelji kulture pamćenja (simbolički kapital događaja je tema jedne istoimene i beskrajno zanimljive knjige koju su napisali Jan i Adelaida Asman). Nedavno smo imali priliku da slušamo kako iz sijaset televizijskih studija gosti govore o značaju i simbolici koje mart ima za srpsko društvo. Povod za ovaj tekst nije nabrajanje prilika i znamenja iz prošlosti – na koncu, prošlost nam je toliko dugačka i izazovna da je svaki dan u kalendarskoj godini doslovno prenatrpan zabeleškama o događajima koji nam prethode; povod je nešto drugo: kako se mi kao zajednica odnosimo prema njima, zbog čega i na koji način odlučujemo da su neki događaji važniji od drugih, zbog čega ćemo neke događaje ponovo početi da obeležavamo, druge otisnuti u zaborav a treće uspostaviti?

Narodni heroji pre narodnih heroja

Tek skoro sam osvestio da sam se sa osećanjem čuđenja u odnosu na selektivnost proslava susreo kao đak prvak. Pohađao sam jednu dosta veliku školu u Valjevu, koja je u to vreme nosila ime Žikice Jovanovića Španca. Nisam, razume se, imao pojma zašto je taj Španac zavredio da moja škola nosi njegovo ime, nisam dugo godina imao pojma ni da čovek nije bio pravi Španac, niti da je apoteka pored koje sam živeo, koja nosi ime 7. juli, nazvana u čast postupaka ovog čoveka. Ukratko, za one koji ne znaju, Žikica Jovanović je bio jedan od hiljada dobrovoljaca (levičara) koji su otišli u Španiju da se bore u građanskom ratu koji je izbio nakon što je fašistički generalisimus Fransisko Franko izvršio državni udar protiv vlade.

O značaju i veličini tog rata, verovatno ključnog evropskog događaja u 20. veku nekom drugom prilikom. U tom ratu je iskustvo u borbi stekla čitava plejada ljudi koji će kasnije, u vreme socijalističke Jugoslavije, decenijama obnašati najviše državne funkcije. Bili su to Narodni heroji pre narodnih heroja. Žikica Jovanović je 7. jula 1941. upucao, s leđa, dva žandara na vašaru u Beloj crkvi, i taj događaj je u nomenklaturi komunističke revolucije označen kao Dan ustanka protiv fašizma. Potonjim generacijama nije predočeno da je taj pucanj imao sve elemente ratnog zločina, kao ni to da komunistima nije palo na pamet da ustanu protiv nacizma sve dok je na snazi bio sporazum Staljin i Hitlera. Mnogo je to informacija za đake prvake, a istorija je opasna ako se konzumira naprasno, jer je nemoguće olako razlučiti hiljade slojeva i otpetljati desetine okolnosti koje dovode do određenog događaja.

Tabla od plute

Kao što rekoh, ništa od toga nisam znao dok sam pohađao prvi razred osnovne škole. Prvo čuđenje je nastalo tokom priprema za školsku slavu – Svetog Savu: s obzirom da sam otkad znam za sebe obožavao da crtam, odlučeno je da se upriliči minijaturna izložba sa mojim portretima Svetog Save, Svetog Simeuna i ostalih Nemanjića koje smo izrađivali na časovima likovnog vaspitanja. Za mene je to bilo stravično stresno. Mislio sam da ću umreti od treme što će nekoliko desetina učenika i njihovi roditelji ima ti priliku da vide moj rad; To je u mom ondašnjem poimanju sveta predstavljalo svekoliku stručnu i kritičku javnost na kugli zemaljskoj, a tabla od plute, okačena desno od ulaza u učionicu, na koju sam čiodom pričvrstio moje crteže, činila mi se većom od zidova Luvra.

Tako usplahiren i pojačanih čula, primetio sam da su radovi, koje sam skidao kako bih okačio svoje, potpuno drugačiji: nigde nije bilo Nemanjića, nigde nije bilo stamenih i sigurnih figura nalik na starim freskama. Gledao sam u kolone, grupe, zbegove, u razigrane i dramatične kompozicije nalik na scene iz partizanskih filmova.

Nisam tome u to vreme predavao previše značaja, bilo je potrebno da prođu godine da shvatim da je u razmaku od nekoliko godina promenjena čitava obrazovna matrica – četvrtaci, koji su mi se tada činili kao odrasli ljudi, obrazovani su kao i četrdesetak generacija pre njih, a meni je pripala čast da budem među prvima u čijem odgoju su stari sveci zamenili nove, ili novi stare – svejedno. Moje obrazovanje i program koji su nastavnici sprovodili bio je deo nove društvene paradigme a ja o tome nisam znao ama baš ništa. Lažem – sećam se da mi je majka nakon jednog časa poznavanje prirode i društva, rekla da se na sledećem času javim i da kažem kako mi je rekla da Vojvodina i Kosovo i Metohija nisu autonomne pokrajine, da to piše u Miloševićevom ustavu, a da sve što tu piše nema veze sa realnošću, i ja sam se javio i to preneo učiteljici koja je bila dovoljno mudra da preko toga pređe i spasi moj mozak bespotrebnog pregrejavanja u pokušaju da razumem ko šta slavi, ko se čemu divi i kako to da Kosovo ili Vojvodina mogu da postoje ili ne postoje u zavisnosti od toga da li neko to stavi na papir ili ne.

Monsters of Rock danas ne znači ništa

A onda odrasteš, i shvatiš da sve počiva na papirima. Bezbroj ukaza, sporazuma, ugovornih obaveza, propisa, zabrana, diploma, sertifikata, uverenja, registracionih i ŠV obrazaca, svedočanstava održavaju ovaj naš poredak. Shvatiš da svet počiva na papirima, i to sa punom svešću da je većina papira u ljudskoj istoriji nestala, uništena ili spaljena u Aleksandrijskoj biblioteci, da ne znamo da li papiri kojima se pokoravamo i na osnovu kojih razumemo svet doprinose ispravnoj slici o njemu ili potpunoj zabludi. Shvatiš da je sve arbitrarno; da je sve pitanje prokletog utiska i imidža, tj. slike koju odašilješ.  

Pre neki dan sam nakon ko zna koliko godina, nabasao na video u kom operska pevačica reaguje na nastup Metalike u Moskvi 1991. Siguran sam da znate o kojoj vrsti videa govorim – ima nečeg neodoljivog u tome da posmatrate reakcije drugih ljudi dok slušaju muziku koju volite, u neizvesnosti da li će njihov utisak biti onakav kakav je bio vaš kada ste prvi put čuli neku pesmu. Verovatno znate ponešto i o pomenutom koncertu, naslovljenom sa Monsters of Rock, održanom u Moskvi mesec i po dana pre raspada Sovjetskog saveza. Monsters of Rock danas ne znači ništa, ili barem ne previše, ali je u to vreme predstavljao projekat „festivala slobode“ i bio alatka u arsenalu diplomatske ofanzive u širenju demokratije, počev od (istočnog) Berlina, pa što dalje na istok.

Koncert je planiran u vrlo komplikovanom istorijskom trenutku: samo mesec dana ranije poraženi komunisti su neuspešno (kao što se, na koncu, pokazao svaki njihov projekat) pokušali da izvedu državni udar protiv „kontrarevolucionarnih“ snaga. U tome ih je podržao samo maločas pomenuti Milošević. Odlučeno je da se Monsters of Rock održi na aerodromu Tušino, što je predstavljalo simbolički prst u oko, budući da će najveće rokenrol zvezde „zauzeti“ aerodrom koji je služio za predstavljanje najnovijih dostignuća sovjetske armije. Metalika, AC/DC, Black Crowes i Pantera nastupili su pred više od pola miliona ljudi, što je i dan-danas rekordna posećenost jednog koncerta na teritoriji Ruske federacije.

Pronalazim prateći, BTS materijal i obilazak koji je članovima Metalike upriličen u Moskvi. Vlada siromaštvo, Moskovljani i Moskovljanke su maltene u prnjama, sve je sivo i otužno; sve, sem sjaja u očima i gladi za slobodom. Posmatram momka koji nadahnuto opisuje Larsu Urlihu kako je sa nekoliko prijatelja jurišao na tenk pučista i pokazuje mesto na kome se taj susret odigrao. Slušam uzbuđenje u njegovom glasu i osećam ponos što je žrtvovao život da bi Rusi živeli u demokratiji, slobodi i bogatstvu. Njegove reči potkrepljuje snimak momaka koji goloruki razoružavaju tenkovsku jedinicu. Nakon toga po prvi put pažljivo posmatram snimke publike sa koncerta i obuzima me isti osećaj kao kada sam shvatio da sam kao đak prvak sredstvo za promenu društvene paradigme: pa niko od njih nije znao za Panteru koja je tada tek napravila proboj čak i u Americi, pitanje je koliko njih je uopšte imalo priliku da posluša kasetu ili ploču Metalike. Euforija ne vlada zbog muzike ili poruka muzičara već zbog zablude da će konačno moći da žive u dostojanstvu, da će imati novac da kupe hranu, plate grejanje, otputuju sa porodicom na odmor i žive običan život izmešten od istorije.

Nismo robovi

U sećanje mi dolazi majčina priča o njenoj apsolventskoj ekskurziji u Petrogradu. Tokom obilaska Ermitaža, prišla joj je vodičica koja ih je sprovodila kroz najveću kolekciju umetnosti na svetu, da je pita da li bi joj moja majka prodala maskaru. Toga nije bilo tamo. Majk joj je zatim izvadila šta je imala od šminke da ova odabere. A onda je Ruskinja počeka da se nećka. Posle nekog vremena, majka shvata da ta žena, doktorka istorije umetnosti, koja tečno govori nekoliko stranih jezika, ne može sebi da priušti više od jedne stvarčice, koju je moja majka kupovala od stipendije ne vodeći računa koliko košta.

Mislim na sve te unesrećene ljude dok posmatram masu kako u euforiji kliče, ne bendovima, nego Americi. Mislim o onom toliko puta ponovljenom stihu Branka Miljkovića, o tome da sloboda nikada nije zapevala kao što su sužnji pevali o njoj. Mislim o svemu tome i srce mi se steže jer trideset godina kasnije njihova deca ginu po ukrajinskim prostranstvima u suludom ratu. Oni koji ne ginu pobegli su, između ostalog, i u Srbiju. A ni mi, ni oni, ni Evroljani, ni Amerikanci, više ne verujemo ni u šta. Ponajmanje u mir.

I baš zato je maj važan mesec. Tačno, ne obeležavamo noć kada su iskasapljeni pripadnici jedne dinastije i ustoličeni drugi, ne obeležavamo ni masakriranje Kneza Mihajla u Košutnjaku, ne zato što ga se ne sećamo već zato što je previše tragedija u našim kalendarima. U Maju se obeležava ograničenje radnog vremena na osam sati, jer nismo robovi, i pobeda protiv nacizma, jer nismo robovi. U maju se obeležava i dan Evrope, ne zato što smo impresionirani nedoraslim birokratama u Briselu, već u znak sećanja na vreme kada se čitav svet dogovorio da mir i sloboda nemaju cenu. Možda bi toga trebalo da se prisećamo, ne samo u maju, već svakoga dana.

Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije.

Foto: BURO.