Jacquemus je predstavio kolekciju za jesen/zimu 24/25. u veoma posebnom ambijentu kultne Villa Malaparte na Kapriju. Lokacija se savršeno uklapa u mediteranski estetski izraz koji Simon Porte Jacquemus neprestano istražuje, a društvene mreže su intenzivno ispratile celu kampanju.
Casa Malaparte je fizički dokaz da nelegalne građevinske prakse ne moraju nužno rezultirati ekološkom ili estetski monstruoznom gradnjom, naprotiv. Odabir lokacije brenda Jacquemus je ujedno i svojevrsni omaž filmskoj istoriji, kroz isticanje ekstremne linearnosti koju provansalski dizajner tako dobro uklapa u svoju letnju- pomorsku scenografiju. Zapravo, Casa Malaparte je jedno od najizvanrednijih i najkontroverznijih arhitektonskih kompozicija.
Smeštena na litici Punta Massullo na Kapriju, izgrađena je između 1938. i 1940. prema strogim direktivama pisca Curzia Malapartea, čije je pravo ime bilo Curt Erich Sucker. Malaparte, multitalentovani ekscentrik, ostao je upamćen po neobičnom karakteru i životu punom kontradikcija i promenljivih političkih i religijskih stavova.
Istorija vile koju je odabrao Simon Porte Jacquemus
Malaparteova ljubav prema Kapriju datira iz 1936. godine, kada je prvi put posetio ostrvo kao gost Axela Muntha, vlasnika čuvene Ville San Michele. Divlja lepota ostrva ga je momentalno hipnotisala, toliko da je odlučio da se tamo preseli. Dve godine kasnije, 1938. godine, kupio je parcelu na Punta Massullo za dvanaest hiljada lira, što je bila pozamašna suma u to vreme. Lokacija je bila izuzetna, ali izgradnja vile zahtevala je posebnu dozvolu zbog strogih pejzažnih ograničenja koja štite to područje.
Građevinska dozvola je bila moguća zahvaljujući Malaparteovom prijateljstvu sa Galeazzom Cianom, tadašnjim ministrom spoljnih poslova i zetom Benita Musolinija. Ciano, takođe zaljubljen u Kapri i redovan posetilac ostrva, iskoristio je sopstveni uticaj da dobije građevinsku dozvolu za Malapartea. Ovaj čin prijateljstva bio je ključan za realizaciju vile, uprkos zabranama i administrativnim ograničenjima koja bi po pravilu sprečila izgradnju.
Dizajn vile bio je problematičan proces. U početku, Malaparte je uključio arhitektu Adalberta Liberu, jednog od vodećih predstavnika italijanskog racionalizma. Međutim, njihova saradnja je bila prilično teška zbog Malaparteovog nezgodnog karaktera i preciznih ideja u projektovanju vile. Priča se da je originalna ideja nastala tokom večere, nacrtana na salvetama u jednoj rimskoj vili. Malaparte, nezadovoljan Liberinim predlozima, preradio je projekat, uvodeći vrlo karakteristične elemente. Izgradnja je poverena nadzorniku Adolfu Amitranu i trajala je dve godine. Casa Malaparte, koju ne voli samo Simon Porte Jacquemus, minimalistički je poliedar sa strogo definisanim linijama, sa monumentalnim stepeništem od trideset dva stepenika koje vodi do panoramske terase.
Krov, sa zakrivljenim vetrobranom, poseduje određene racionalističke i modernističke elemente, dok specificna nijansa crvene boje fasadnih zidova evocira enterijere rimskih vila u Pompeji. Prozori velikog dnevnog boravka dizajnirani su da pružaju različite poglede sa svake strane, stvarajući estetsku sinergiju unutrašnjosti vile i okolnog pejzaža.
Esencijalni enterijer vile podseća na monaški stil, odražavajući Malaparteovu posvećenost religiji. Kuća uključuje veliki dnevni boravak, radnu i pavaću sobu i nešto manji gostinski apartman.
Nameštaj je dizajnirao sam Malaparte, koji je brinuo o svakom detalju kako bi osigurao da kuća u potpunosti odražava njegovu viziju.
Foto: Instagram, Pinterest
