Aleksandar Rakezić kratkom pričom „The real hearts“ poziva na svoju istoimenu izložbu slika

Izložba The Real Hearts otkriće ambivalentnost modernog društva. Umetnik Aleksandar Rakezić predstaviće svoju samostalnu izložbu pod nazivom The real hearts u sredu, 19. juna, u Galeriji SULUJ.

Ova izložba, kurirana od strane Natalije Paunić, nudi publici nesvakidašnji pogled na dinamiku između privatnog i deljenog, istražujući kako se osećanja transformišu kada se prenesu iz intimnog okruženja u javni prostor.

Rakezić se bavi serijom generičkih prikaza srca, poznatih motiva koji se svakodnevno dele putem društvenih mreža i aplikacija za razmenu poruka. Ovim delima, umetnik nastoji da izazove svoje akademsko okruženje, suočavajući ga sa slikama koje u sebi ne nose tradicionalnu umetničku vrednost.

Nasuprot ovim radovima, na izložbi će biti predstavljene i slike iz serije na tamnom teksas platnu, koje su nastale tokom perioda Rakezićeve introspekcije i suočavanja sa sopstvenim „tamnim“ osećanjima. Ove slike prikazuju motive iz svakodnevnog života, ali se bave duboko ličnim temama kao što su dodir tuđe ruke, odnos prema likovima iz Sumrak sage, i osećaj samoće.

Izložba The Real Hearts obećava da će posetiocima pružiti dubok uvid u kompleksnost ljudskih emocija i društvenih normi, te će biti prilika za razmišljanje o tome kako se osećanja i iskustva prenose i transformišu kroz različite kontekste.

Specijalno naš portal, umetnik Aleksandar Rakezić napisao je i istoimenu fiktivnu priču kao najavu za svoju izložbu.

THE REAL HEARTS.

Ova priča nema nikakve veze sa koncepcijom istoimene izložbe koju najavljuje kao ni sa radovima prikazanim na istoj. Ova priča sadrži elemente fikcije, fakcije, iracionalnih strahova i potisnutih želja.

Davne 1955. godine na Sumatri rođen je dečak koji je uprkos svim lekarskim prognozama uspeo da preživi. Još dok je bio u majčinom stomaku, lekari su beležili dva otkucaja srca i po svemu očekivali da će žena roditi blizance. Umesto dva čoveka sa dva srca, rodio se jedan čovek sa dva srca.

Predviđali su da beba neće pregurati više od par dana, ali čuda se dešavaju i rođenje malog Laina i jeste bilo čudo. Lain se razvijao kao i njegovi vršnjaci bez ikakve primetne razlike u ponašanju i funkcionisanju. Bila je samo jedna mala razlika što se tiče izgleda a to je da je Lain uvek izgledao zajapureno (verovatno zbog učestalijeg pumpanja krvi u organizmu). Njegov otac je radio kao sakupljač sirovina poput metala, plastike i stakla, a majka je bila krojačica. Živeli su normalnim neluksuznim načinom života. Kada je pošao u srednju školu, Lain se prvi put zaljubio i nije znao šta ga je snašlo. Ne samo da je osetio leptiriće u stomaku već su i oba srca koja su ga do sada dobro služila, krenula da se ponašaju kao razmagnetisani elektroni. Devojka koja je učinila da mu srca zaigraju se zvala Juo i od prvog momenta joj je bilo očevidno i jasno da je Lain odlepio za njom.

Krenuli su zajedno da šetaju šumama, da se kupaju u jezerima, da posmatraju zvezdano nebo i da maštaju o zajedničkom životu. Lain i Juo su bili na sedmom nebu sve do trenutka kada Lain nije podelio svoju tajnu sa njom. Kada je Juo čula da Lain nije kao ostali i da ima dva srca umesto jednog, jako se uplašila jer nije znala nikoga sa sličnom pojavom. Lainu su se opet raštimovala srca i po prvi put je osetio bol koja ga kao tanka metalna žica probada kroz oba ta srca. Iako je mislila da oseća to nešto što se zove ljubav, Juo nije mogla da pređe preko takve čudne pojave i oprostila se od Laina. Tamni oblaci su u stopu pratili Laina koji je znao da je osetio ljubav i da želi opet da proživi taj osećaj. Srca su se smirila ali je u njemu ostao strah da će ga ljudi odbacivati zbog toga što je drugačiji.

Svoju energiju Lain je usmerio na završavanje srednje škole i na traženje posla koji bi njemu i njegovim roditeljima obezbedio lagodniji život. Mladi Lain se zaposlio kao šumar čije je zaduženje bilo da obilazi lokalna lovišta i da sprečava lovokradice da ubijaju ugrožene vrste. Premda rizično zanimanje, Lainu to nije smetalo jer je bio hrabar i hipersenzitivan na zvukove i neobične promene koje nisu čulno receptivne. Jedne večeri dok je išao kući nakon obilaska terena, sreo je devojku koja je vrlo smireno i ležerno išla putem, kao da nije gluvo doba noći. Lain dobaci da nije očekivao da će ikada sresti nekoga tako veselog u to vreme, na šta je ona odgovorila: „tek kad utihnu svi glasovi čovek može da čuje glas u sebi “. Ma koliko mudro da je zvučala, devojka je bila Lainovih godina i bilo mu je čudno što je nije sretao do sada. Prišao je da se pozdravi da se upoznaju i dok su se rukovali uspeli su da vide jedno drugo izbliza opažajući onoliko koliko mesečina dopušta da se opazi. Tada šokirani i on i ona izjaviše jedno drugom : „kako si bleda! / kako si crven! “

Ona se zvala Zavaza i njeno bledo lice srebrnog sjaja učini da Lainova oba srca po prvi put posle dugo godina unisono ubrzano zalupaju. Stidljivo se upoznavajući na putu do sela, Lain je saznao o njoj da je iz susednog mesta ali da se u njegovo selo doselila zbog posla; radila je kao medicinska sestra. Dogovorili su sledeće viđenje sutradan pored jezera pred zalazak sunca. Pre nego što su se rastali, Zavaza je čvrsto zagrlila Laina i minut je bio dovoljan da i on i ona šokirani, brzinom svetlosti požele jedno drugom laku noć i zbrišu ka svojim kućama. Lain, razume se nije spavao cele noći, kao ni Zavaza. On je mislio o tom neobičnom susretu i o zagrljaju koji je bio divan ali i neprirodan jer kao da nije uspeo da oseti i treći otkucaj srca – njen. Zavaza je s druge strane bila šokirana jer je osetila dva jaka otkucaja srca od kojih ni jedno nije bilo njeno.

Oboje su bili dovoljno inteligentni da znaju da je i druga strana osetila neku vrstu nepravilnosti i da se tu njihova priča završava. Jutro je oteralo noć, priuštilo par sati sna i posle radnih obaveza došao je susret do kog su oboje izgrizli usne on nervoze. Sada se nisu zagrili već samo rukovali. Neprijatnost je razbio Lain jer nije ponovo želeo da tone u nežna osećanja ako će mu srca opet biti slomljena. Pitao je Zavazu da li je osetila nešto čudno kada su se sinoć oprašatli jedno od drugog i ona potvrdi da je osetila kako su dva otkucaja srca dolazila iz njegovih grudi. Pomalo postiđen kao dete, Lain se spremao da odgovori na isto pitanje uzvraćeno od strane Zavaze. Nakon što je rekao da s druge strane on nije osetio njeno srce, ona se otužno osmehnu. Zavaza je bila takođe medicinski fenomen koji je uprkos teorijama pokazao da čovek može živeti bez srca. Lainova srca su se primirila i nakon pojašnjavanja intimnih istorija njih dvoje su opet pali u zagrljaj. Ovog puta ovaj dugi zagrljaj je bio daleko prijatniji. Ovaj zagrljaj je od dva organizma napravio celinu koja je funkcionisala besprekorno.

Svaki njegov višak telesne temperature nadomešćivao je hladnoću njenog tela, svaki njegov nemir i raštimovanost stabilizovala bi njena smirenost. Lainova srca više nisu kucala samo za njega već i za Zavazu. Uprkos medicinskim verovanjima da neće preživeti, preživeli su. Uprkos ličnim uverenjima da će ostati sami zbog greške sa kojom su rođeni, nisu ostali sami. Lain i Zavaza su znali da kada umre jedno od njih dvoje, da će ubrzo završiti život i ovo drugo. Tako je i bilo, kada su u dubokoj starosti Lainova srca prestala da kucaju, Zavaza je prestala da diše. Tako je bilo jer su baš njih dvoje bili prava srca.

Foto: Promo The real hearts