Ove nedelje imali smo priliku da posetimo trenutno aktivnu izložbu „Fleke na zidu“, iskusnog umetnika Aleksandra Rakezića, koja je inspirisana njegovom već proslavljenom serijom slika pod nazivom „Imago“.
Tema izložbe su slike sa fokusom na slike iz masovnih medija, pre svega iz digitalne sfere. Tačnije, digitalne, kompjuterski generisane ili fotomontirane slike bez autorstva koje u sebi sadrže – motiv srca. Mnogi od nas imali su prilike da se sa njima susretnu. Kako danas, kada iste više nisu „moderne“ tako i ranijih godina tokom kojih su neki od nas upravo te fotografije birali za svoj wallpaper na prvim mobilnim telefonima.
Danas, te slike kojima smo ranije bili bombardovani, gotovo refleksno osuđujemo kao umetničke ili neumetničke, dobre ili loše, politične ili apolitične upravo na osnovu viška vrednosti koje one nose u sebi, jedna je od poruka sa izložbe.
Ukoliko do sada niste uspeli da posetite Aleksandrovu izložbu, uvešćemo vas u sam koncept postavke. Na mestima na kojima inače stoje slike u galeriji, iluzionistički su prikazane fleke na zidu. Ovakav koncept, publika u Beogradu imala je prilike da doživi po prvi put.
Nama se ukazala prilika da sa akademskim slikarom i kordinatorom Kulturnog centra Kvaka 22, Aleksandrom Razekićem porazgovaramo o srcima, masovnim digitalnim medijima, njenim produgtima i umetnosti uopšte.
Aleksandar Rakezić za BURO.
BURO: Izložba Fleka na zidu uskoro se bliži kraju, kakvi su tvoji utisci, a kakvi utisci posetioca?
Aleksandar: Zadovoljan sam. Moji utisci će biti formirani, kao i uvek, tek onda kad se izložba završi i kada prođe par dana. Pokazalo se da tek tada uspem da sumiram utiske. Ono što trenutno mogu da kažem jeste da sam ponosan na ovaj projekat i da je zaista u onom kapacitetu u kom je i koncipiran, tako i prezentovan publici.
Što se tiče publike, publika je poprilično iznenađena, zaintrigirana i izmeštena iz konvencionalnih okvira na koje je navikla obilazeći izložbe. Kroz ovu izložbu ona je pozvana da istražuje, preispituje i sumnja umesto da samo pasivno posmatra izložena dela. Razgovarajući sa njima, primetio sam da se osećaju izmešteno i začuđeno jer je postavka takva da posmatrač nikada nije siguran da li je sve video ili nešto propustio. To je zabavno.
BURO: Kada si počeo da radiš na konceptu izložbe, šta je bio tvoj pokretač i inspiracija?
Aleksandar: Izložba “Fleka na zidu” je u širim okvirima koncipirana pre nešto manje od godinu dana, dok su detalji oko postavke i finese artikulisani mesec dana pred početak izložbe. Ideja vodilja mi je bila napraviti nekonvencionalnu izložbu koja će pre svega biti eksperiment, a koja će na adekvatan način prezentovati segment mog dosadašnjeg rada.
Naziv “Fleka na zidu” mi se svideo jer je bio istovremeno I realističan ali i apstraktan; kakva fleka, od čega, je i može li da se skine?
Hteo sam da već kroz naziv postoji predosećaj da se radi o nečemu prljavom, odbačenom, lošem.
BURO: Koja su se sve osećanja javljala tokom procesa stvaranja i koji su sve bili izazovi?
Aleksandar: Smenjivali su se osećaj ushićenja i razočaranosti; ushićenje se javljalo svaki put kada bih bio na korak da izložbu realizujem u skladu sa planiranom koncepcijom, a razočarenje u trenucima kada bi iskrsavali nerešivi problemi neposredno pred otvaranje izložbe.
Uvek bude neka drama. Najveći izazov je bio dobiti dozvolu od uprave Kolarčeve zadužbine da izvedem slikane intervencije (fleke) na zidu galerije. Uprava je procenila da bi bio preveliki rizik tako nešto učiniti, i pored svih garancija sa moje strane da će zid biti vraćen u prvobitno stanje, situacija je ostala neizvesna sve do pet dana pred otvaranje izložbe. Tada su mi javili da je upravnik ipak pristao i da mogu krenuti u oslikavanje zidova. Ushićenje se vratilo.
Ovom prilikom bih se zahvalio i njemu i timu galerije Kolarčeve zadužbine na ukazanom poverenju.
BURO: Motiv srca u digitalnom sadržaju nije jedini „popularan“ motiv, kako je došlo do toga da baš njega izdvojiš?
Aleksandar: Isprva, dok sam bio u Parizu, mama mi je slala te srciće na Viber jer nekada nismo imali vremena da se čujemo ili ispričamo, pa onda umesto toga stigne rafal šarenih sličica. Međutim, među njima je i bilo nekih predložaka koji su mi se učinili izazovnim za slikanje. Tako je počela serija slika srca pod nazivom “Imago”.
Motiv srca je sigurno najčešći i najupečatljiviji simbol, koji ne samo da učitavamo kao simbol ljubavi već se na društvenim mrežama koristi kao potvrda ili saglasnost.
Dakle, srce je prestalo da znači “volim te” . Težina simbolike srca se tako relativizovala, a upotreba učestalila. Tako su i prezentacije tog motiva krenule da variraju kroz različite materijale od kojih su srca napravljena (srce od oblaka, od sikrica, srce u pesku, itd.) i time obezbedile pregršt podataka za širu publiku. A ljudi vole da sakupljaju…
BURO: Zbog čega smatraš da je motiv srca bitan u umetnosti uopšte, a kasnije i u digitalnoj umetnosti i masovnim medijima?
Aleksandar: Motiv srca u vidu digitalne slike na društvenim mrežama se koristi radi brze razonode, dekorisanja tmurne svakodnevice i skretanja misli sa propadljive realnosti na idealizovanu stvarnost. Takva potrošačka estetika je posebno zastupljena među nižom radničkom klasom i starijim generacijama, što je sredina iz koje ja dolazim.
Ne bih smatrao da je motiv srca bitan u umetnosti da nisam primetio da postoji zazor i odbacivački stav prema njemu tj. prema estetici niže radničke klase od strane akademske zajednice i kulturne javnosti.
Svi su ravnopravni deo društva zar ne?
BURO: Kako ti doživljavaš motiv srca, kako u digitalnoj komunikaciji tako i uopšte?
Aleksandar: Sve učestaliju upotrebu srca, poruka ljubavi i emotikona doživljavam kao alarmantnost jer se time pokazuje potreba da se nadomesti ono čega nema u realnom životu.
Otuda, za mene motiv srca od tada više predstavlja usamljenost i očajničku potrebu da se voli nego jednostavno pokazivanje ljubavi.
BURO: Zbog čega je u slučaju izložbe „Fleke na zidu“ tvoje umetničko delo izloženo u prostoru, a fleke na zidu dobile priliku da budu deo koncepta?
Aleksandar: Hteo sam da obrnemo igricu. Nije to ništa radikalno drugačije, ali jeste jednostavan gest: razočarati očekivanja većine i predstaviti im novu vizuru i mogućnost. Odrekao sam se konvencionalne izložbe koja podrazumeva da se sve što je 2D kači na zid galerije, dok jedino skulptura koja je 3D sme da bude u prostoru galerije.
Takve postavke jesu preglednije, jednostavnije za postavku, format na koji je publika navikla, ali su i dosadne. Osetio sam da bi za moje radove i za ovu priliku više odgovaralo da slike ne kačim po zidovima, a da, zidove posmatram kao belo platno.
BURO: Šta za tebe predstavlja institucija galerije i koja su tvoja očekivanja od njenih zidova?
Aleksandar: Galerije doživljavam kao prostore slobode u okviru kojih umetnik treba da predstavi svoje dileme ili zaključke i time ih ustupi na uvid javnosti. Ona bi trebalo da predstavlja posrednika ili bolje rečeno zastupnika umetnika u periodu u kome postoji saradnja između umetnika i galerije.
Od skoro sam na funkciji koordinatora Galerije Kvaka 22 i dosta postulata u radu temeljim na očekivanjima koja sam imao kao umetnik od galerija. Galerije danas nemaju mnogo šta da ponude umetniku sem fizičkog prostora za izlaganje, lokacije, referentnosti i kataloga. Kako bi svaka izložba bila koncipirana specifično za određeni prostor galerije, potrebno je više od jednog dana za postavku (većina galerija obezbeđuje pstavku dan pred otvaranje ili na dan otvaranja, jako stresno).
Troškovi produkcije izložbe u 90% slučajeva nisu pokriveni od strane galerije, što zajedno sa prethodnim faktorom nedovoljno vremena direktno pogađa ono što će biti prikazano u toj istoj galeriji. Iako je Kvaka alternativni kulturni centar, preko naše galerije postoji težnja da se umetnik i izlagač oseti slobodno i inspirisano da sarađujemo.
BURO: Šta je zajedničko tvojim slikama koje ilustruju motive srca iz digitalnih medija i flekama na zidu?
Aleksandar: Na zidovima su naslikane fleke od prosute kafe, simulirane pukotine na zidu, buđ, krv, zakucani ekser, dok je na velikoj slici koja se nalazi na samom ulazu u galeriju, u obrisima prikazan selfi momka sa šavovima na grudima jer je imao ugradnju stenta na srcu. Govoreno u kontekstu postavke, fleke na zidu zajedno sa velikom slikom čine – ambijent unutar kog posmatrač primećuje znakove prolaznosti, oštećenja, zločina, incidenta iliti naše realnosti kakva ona jeste.
U takav realistični ambijent su smeštene slike srca koje su po svojoj konstrukciji simbol idealne utopije i koje se u digitalnoj sferi koriste upravo kao beg od prolazne svakodnevice.
Slike srca i fleke na zidu predstavljaju dva slikarska afiniteta, ne nužno moja. Seriju slika srca radim već tri godine i vremenom se samo potvrđuje da je odabir tog motiva problematičan jer preispituje formalne granice slikarstva.
Može li zaista bilo šta biti umetnost?
Deo akademske zajednice i kulturne javnosti posmatra slike srca kao opasne upravo jer se za njih ne može odmah reći da li su umetničke ili amaterske slike. Zbunjuju publiku i remete staromodni način doživljavanja umetnosti.
BURO: Sada nam pojasni, postoji li veza između slikarstva, digitalnih medija i kapitalizma?
Aleksandar: Slikarstvo danas podrazumeva korišćenje svih resursa kojima danas raspolažemo. Digitalni mediji su legitimno polazište ili sredstvo koje slikarstvo treba da koristi ne bi li bilo savremeno i ne bi li svoja dostignuća proširilo na još veću ciljnu grupu.
Kao što bi bilo blesavo izbegavati savremene alate i tehnike, bilo i čudno nemati svest o tome da umetnost nikada ne sme biti zasenjena kapitalističkim težnjama.
BURO: Da li ti nekada imaš tendenciju da osuđuješ digitalan sadržaj? Koliku ti vrednost smatraš da on poseduje?
Aleksandar: Digitalni sadržaj je dobar zato što nas podseća na naše pravo izbora. Iako smo obasuti najrazličitijim sadržajima, nismo osuđeni da to slušamo i gledamo; možemo lako izaći sa nekog vebsajta, promeniti kanal, izbaciti televizor iz stana, deinstalirati aplikaciju ukoliko je to nešto što nas uznemirava.
Desi se da nekad kažem “užas što je ovo na internetu”, ali češće se desi da sam srećan što mogu pogledati novi recept za brauni.
U kontekstu društvenih mreža, Instagram doživljavam kao svoj dnevnik i uživam da kroz fotografije delim svoju privatnost i svakodnevicu sa drugima.
BURO: Na koje sve načine je ova izložba doprinela savremenom slikarstvu?
Aleksandar: Malo mi je nezahvalno da odgovorim na to pitanje u formi nekog zaključka, ali mogu da iznesem kakav doprinos sam želeo da ova izložba da savremenom slikarstvu.
Percepciji savremenog slikarstva je nedostajao osećaj za eksperiment, isprobavanje novih tehnika i tehnologija, udaljavanje od sigurnih i prepotentnih scenarija i prepuštanje nonšalantnom i realnom. Slike koje su izložene u galeriji Kolarčeve zadužbine su izložene na korišćenim štafelajima jer je upravo to sirova realnost u kojoj one nastaju.
Ako ništa, bar se nadam da će se slikarstvo biti otvorenije za drugačije i nepretenciozno.
BURO: A na koje načine smatraš da je digitalan sadržaj uticao na interesovanje za umetnost i njeno poimanje?
Aleksandar: Digitalni sadržaj i digitalna informacija lakše i brže putuju od izvora do recepijenta što je direktno uticalo na popularizovanje umetnosti. Veći broj dece se interesuje da se iz hobija ili kroz školovanje umetnički usmerava, odrasli se informišu o događajima iz sfere umetnosti, a umetničkim krugovima se dopušta da javno iznose svoje stavove i utiske – kao što mi sad radimo u ovom intervju.
BURO: Za kraj, kada su se utisci od postavke izložbe i otvaranja slegli, koji bi bio tvoj krajnji zaključak?
Aleksandar: Dok sam čekao na odluku uprave, razmišljao sam da je možda sada trenutak u životu kada prepreku do ostvarenja cilja treba ne treba da posmatram kao izazov već kao stenu na putu koju treba zaobići.
But baby it ani’t over till it’s over!
Portret umetnika:
Rođen je 1995. godine u Kraljevu. Osnovne i master studije slikarstva završio je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Milete Prodanovića. Kao stipendista Vlade Francuske provodi semestar na École Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu, studio Gijom Paris, 2019-2020. Trenutno je treća godina doktorskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
Njegovi radovi se nalaze u privatnim kolekcijama u Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj. Živi i radi u Beogradu.
Foto: Marijana Janković
