Miloš Martinov je tehno izvođač i producent kog znamo pod umetničkim imenom LAG. Ako ga pitate da se predstavi, reći će: tehnaš, Novosađanin, gejmer, hipersenzitivac, mačkoljubitelj, introvert, opsesivac.
Na svoj muzički početak gleda ovako: „Posle slušanja sijaset albuma i DJ mikseva, naleteo sam na Darren Emersonov dupli miks iz Singapura i odlučio da želim da pružim ljudima ono što je meni taj miks“.
Produkcija je, takođe, deo te priče. „Ljudi verovatno nisu upućeni u to, ali jako retko iko zarađuje od produkcije (pogotovo sada kada su Spotify i slični servisi beskrajno umanjili prihode od izdavanja muzike) i većinom je zarada u DJ-ingu. Vidim produkciju podjednako kao strast i priliku za sebi svojstven izraz, ali i kao otplaćivanje duga sceni koja mi je toliko divnog pružila“, čovečan je.
DJ-evi i žanrovi – u opisu posla je miksanje i nalaženje “svog” zuka, ali kakav je tvoj pristup žanru? Koliko eksperimentišeš sada u odnosu na početak karijere?
– Nije se mnogo promenio moj odnos prema DJingu od samog početka, a on glasi: sve emocije su validne. Već navedeni Darren Emersonov miks, kao i Jeff Millsov Exhibitionist miks (prvi, ne drugi), savršen su primer šaranja raspoloženjima, energijama i građenja narativa kroz kontraste i ignorisanje granica. Tehno je uvek bio moj izbor koji je u srži svakog klubskog seta, ali tehno je neverovatno širok pojam, pa čak i od njega neretko u svojim setovima odlutam ako to može da pospeši narativ.
Ekstremniji primer ovog pristupa je moj projekat DJ Strana Muzika, gde među zvučnike donesem gomilu ploča iz moje ne-tehno kolekcije muzike i skačem iz ambijenta u hip hop, iz metala u klasiku, iz alt bendova u IDM… Da citiram Dalija: “You have to systematically create confusion, it sets creativity free. Everything that is contradictory creates life.”
Eksperimentisanje uvek. Skoro svaka numera koju radim je od nule i gde me vetar odnese.
Koja bi bila tvoja ne-školska definicija tehna?
– Ako je džez krajni proizvod poznavanja muzike i beskrajnog vežbanja, tehno je krajnji proizvod arhitekturalnog pristupa muzici i korišćenje iste kao gradivni materijal da se stvori nešto veće i kompleksnije od individualnih činioca celine. Češće nego ne tehno numere neće pričati priču već će farbati prostor koji ispunjavaju vrlo jasnom emocijom, a ako je u pitanju dobar tehno ova emocija će biti kompleksna i predstavljena iz zanimljivog ugla, na ubedljiv način koji uspešno rezonuje kod onih koji se nalaze pred zvučnicima.
Tehno je takođe jedan od utilitarnijih pravaca muzike, pri čemu je on pravljen ne za slušanje kao što bi se slušala pesma u normalnim uslovima, već je dizajniran kao alat za DJ-a koji, kroz veštinu upravljanja opremom, zapravo upravlja putanjom toka muzike i time priča svoju priču, ili, idealno, vodi razgovor sa publikom.
Takođe, glasno. GLASNO! Tehno je pravljen za klub i za 110% iskustvo, a to znači potpuni atak na čula i ne ostavljanje prostora za bilo šta drugo. Naravno, ovo menja i način na koji se miksa jer ljudsko uho drugačije reaguje na različite frekvencije na različitim glasnoćama. Opet, utilitarna muzika koju nema smisla slušati na mobilnom telefonu ili zvučnicima od laptopa, ali na velikom ozvučenju retko šta bolje od tehna zvuči.
LAG; foto: Privatna arhiva
Koja je nauka iza ljubavi prema tehnu? Zašto neke privlači, a druge odbija?
– Imam teoriju da ljudi mogu da ne vole tehno iz nekog od sledećih razloga:
1. Ne vole arhitektonsku muziku i preferiraju evolutivnu muziku. Isti ljudi koji ne vole tehno vrlo često neće moći da uživaju ni u muzici Filipa Glasa, Stiva Rajha itd.
2. Nisu iskusili tehno u dobrim uslovima. Kao što rekoh, tehno je utilitarna muzika, dizajnirana za klub, miksana za klub, zamišljena da bude iskorištena u miksu i prilagođena viziji dobrog DJ-a. Ako ti neko pusti tehno sa mobilnog u javnom prevozu to neće baš biti to. Jedino što spaja tehno i javni prevoz su eventualno mirisi, ako baš nemaš sreće sa odabirom žurke.
3. Nisu iskusili osećaj zajedništva koje nastane kada čuješ neku tehno stvar u klubu i kroz nju osetiš emociju za koju si mislio da je samo tebi poznata, a oko sebe vidiš brdo ljudi kojima iskaču srculenca i +1 iznad glave. Zajedničko kupanje u toj, samo nama poznatoj tajni i istini je jedno od najdivnijih iskustava za većinu ljudi, a pogotovo za nekoga ko se generalno oseća kao misfit.
Ako je džez krajni proizvod poznavanja muzike i beskrajnog vežbanja, tehno je krajnji proizvod arhitekturalnog pristupa muzici i korišćenje iste kao gradivni materijal da se stvori nešto veće i kompleksnije od individualnih činioca celine
LAG ne laže…
Kako si počeo svoje muzičko putovanje i međunarodnu karijeru?
– Najveći uticaji kao klinac ostavljali su mi majka (džez, world music, bluz, klasika itd.) i brat (pank). Dok sam blejao po igraonicama i satima piljio u MTV naslušao sam se đubreta, ali je vredelo zbog povremenih momenata kada ipak naiđe nešto što se spoji sa tobom zauvek, bilo da su to Gorillaz ili Fatboy Slim.
Međunarodna karijera je počela kada je prvi put “zalepilo”. Mislim da za svakoga ko je uspeo na osnovu svog dugogodišnjeg i napornog rada možete prstom pokazati na trenutak kada su imali sreće. Naravno, možete, češće nego ne, prstom pokazati i 50, ili 500 drugih primera kada nisu imali sreće do tog momenta ili posle njega.
Puštao sam muziku od 2005., produkcijom se bavio od 2006., prvi EP na ploči izdao 2012., a 2014. sam prvi put ušao u agenciju sa čime su ozbiljnije krenuli moji internacionalni gigovi. Od tada živim od DJinga. Samo prošle godine puštao sam u Berghainu, Kolumbiji, imao sam turneju po SAD (treću po redu) i turneju po Aziji (drugu po redu) itd.
„Rejv pod kravatama“; foto: Privatna arhiva
Prema tvom mišljenju, koja je najveća razlika između klupskih kultura ovde i po državama u kojima si imao prilike da nastupaš?
- Ako imam priliku da iskritikujem domaću scenu: kod nas ne postoji zajednica i ne postoji rad na sceni van ciklusa prodaje karata. Takođe, publika prko više ceni i poštuje (kako vremenski tako i finansijski) domaće DJeve. Poslednja stavka je vrednovanje dobrog saundsistema. Ja bukvalno nisam razumeo čitav jedan pravac u tehnu dok ga nisam iskusio na – dobro podešenom – ozvučenju u – dobro akustički tretiranom – klubu.
Ono što preporučujem svakome ko voli našu scenu i ovu muziku jeste da proputuje makar Evropu i susretne se sa stvarima o kojima pričam. Predivne su i treba nam što više ljudi koji znaju da su predivne i žele da ih stvore i ovde. Da bi se išta u tom smeru promenilo potrebna nam je kritična masa i puno rada. Ja se i dalje nadam (Smeh).
LAG; foto: Privatna arhiva
Koji gig pamtiš i po čemu?
– Prvi nastup u Berghainu, uvek i zauvek. Trema, očekivanja, samokontrola da se ne zalećem previše u startu i osećaj stizanja u “zonu” u kojoj sam imao privilegiju da provedem sate. Oni ljudi i beskrajna zahvalnost na muzičkom razgovoru sa njima posle seta neko vreme kao da nisam baš mogao da dođem sebi. Sećam se keza na licu dok sam se vraćao u hotel. Ja baš ne znam da mazim i pazim i uglavnom su perfekcionizam i gaženje na reportoaru, ali ovo je jedan od retkih slučaja da sam uspeo da se samopotapšem po leđima.
Kako ti tumačiš trenutni hype oko DJ-inga?
– Uh, jako kompleksna tema. Da probam da skratim: DJing je jako pogodan za unovčavanje “idol worship”-a: nastup DJ-a jednostavniji je i jeftiniji nego nastup bilo kakve pop zvezde, a, uz dovoljno uloženog korporativnog novca, od svakoga se može napraviti sličan nivo hajpa. Ja sam odrastao u sceni gde npr. DJ nije uopšte bio vidljiv dok pušta i publika je bila okrenuta jedna prema drugoj.
Većina najpoznatijih tehno klubova koji imaju dobru i dugogodišnju reputaciju imaju pult koji je otprilike u visini publike, bez pedestala i stotine reflektora uperenih u nekoga ko po prirodi stvari ne bi trebalo da bude iznad bilo koga. Nemam problem sa time da postoji pop u jednačini klubske muzike, niti da postoji tona kupljenih karijera, ghost produkcija koja oduzima magiju i individualizam o kom sam u jednom od pređašnjih pitanja pisao, itd., ali bih definitivno voleo da postoji mnogo jasnija distinkcija između toga šta je klabing, a šta je turbo-folk.
Eksperimentisanje uvek. Skoro svaka numera koju radim je od nule i gde me vetar odnese
Get a Track Ready With Me – sprovedi nas kroz svoj proces produciranja jedne trake .
– Neki osnovni ritam je uvek na prvom mestu jer sam opsednut gruvom i mislim da mi je to postao trejdmark. Zatim slede sint, vokali, neki muzikalni elementi i igranje sa istima dok se ne poklope zvezde da nešto “priča” i ima šta da kaže. Nekada to može biti jedan element koji je dovoljno zanimljiv i rečit da bude dovoljan za sebe (npr. vokal u Lag – Kontrola), a nekada su razgovor nekoliko elemenata i njihova tenzija ono što čini pesmu (npr Lag & Đomla – Novosađanka). Zatim sledi razrada ove ideje: dodavanje elemenata, aranžman, igranje sa opcijama i donošenje odluka koje definišu smer daljeg razvoja i zatvaraju neka vrata. Ovo sve dosta brzo ide, i onda kada sam na 95% završene trake slede nedelje, nekada i meseci overthinkinga, pogrešnih poteza i potpuno nepotrebne agonije jer, eto tako malo. Kada mi se baterije potpuno isprazne pesma je uglavnom spremna za javnost, a ja uplaćujem novu turu terapije.
Ja baš ne znam da mazim i pazim i uglavnom su perfekcionizam i gaženje na reportoaru, ali ovo je jedan od retkih slučajeva da sam uspeo da se samopotapšem po leđima
Koji ti je neki najbizarniji ili najzanimljivi sample?
– Ritam mi je najčešće inspirisan slovačkim tehnom iz prve polovine 2000ih: Loktibrada, Rumenige, DJ Boss itd. Njihov pristup je bio takav da razni elementi “vuku svaki na svoju stranu” ali da je njihova suma jedan zanimljiv i unikatan smisao. Samim tim razbacivanjem elemenata puno zvukova ne “čuče” tamo gde ih očekujemo i to stvara gruv, tj. našu potrebu da pokretom “nadomestimo” nepravilnosti koje čujemo.
Neki individualni sempl koji ja koristim ne bih mogao da istaknem, mada svaki put kada sam ubaci cowbell zvuk u neku traku u kojoj sam se zaglavio – to mi je pomoglo da se iskobeljam. Moar cowbell vaistinu.
Pošto definišemo komesara kao neku osobu sa punomoćjem kojoj je poveren određen zadatak – na kom si zadatku, ako nije tajna?
– Pssssst!
Okej, nisi u mogućnosti da nam otkriješ zadatak na kojem si, da li bi mogao da nam kažeš nešto više o svojoj radnoj uniformi pošto imaš vrlo prepoznatljiv stil za miksetom?
– Dobar deo života sam odela, košulje i svečane stvari doživljavao kao nešto što oblačiš „po nalogu“ i iza čega nestaješ ti kao osoba, a front govori „evo pripadam ovde: na poslu, svadbi, štagod.“ Dakle za mene je to bila konformistička uniforma koja viče „evo pripadaću tako što ću da ignorišem ono što sam ja samo da bih se uklopio“. Generalno je (u neko davno doba) lepota klabinga bila što si prihvaćen kako god da se oblačiš, i samim tim se i u tom svetu, u toj sredini baš ježim uniformi – štagod da je moranje vidim kao zatvor i antitezu PLUR-a, kao i suštine klabinga.
Igrom slučaja, pre x godina sam na putu za neki gig sleteo na rimski aerodrom Fijumićino i tamo prvi put video ljude koji sa velikom lakoćom stavljaju „sebe“ u svoja odela. Toliko različitih stilova, raspoloženja, nagoveštaja o osobinama i stilu života je baš ostavilo utisak na mene.
Da citiram lika iz serije Mad Men: „I am so many people“. Kao što muzikom mogu sebe da ubacim u neko raspoloženje, ili amplifikujem ono što već osećam, tako stvarima koje nosim na sebi da predstavim različite aspekte onoga što jesam. U tom smislu trenutno sam i na poslu i van posla najviše opsednut satovima i cvikerima (imam jedno 14 fashion-watcheva, a tek treba da nađem sebi prvi automatik i odaberem za koje će on biti raspoloženje), ali celo pakovanje je bitno da bih se ubacio u ulogu Commissar Lag-a i pristupa muzici koji je iza ovog imena. I najbitnije, cela stvar je dovoljno „moja“ da se osećam najudaljenije moguće od osećaja bilo kakvog konformizma i bilo kakvog pritiska da moram da se uklopim. Super mi je što ljudi tako dobro reaguju na ovu pojavu, ali sumnjam da bih išta menjao i da je reakcija negativna. Košulja i kravata su „ja“ u klubu – barem za sada.
Igrom slučaja, pre x godina sam na putu za neki gig sleteo na rimski aerodrom Fijumićino i tamo prvi put video ljude koji sa velikom lakoćom stavljaju „sebe“ u svoja odela. Toliko različitih stilova, raspoloženja, nagoveštaja o osobinama i stilu života je baš ostavilo utisak na mene
Čuli smo da spremaš jednu kolaboraciju. Sa kim, kada, kako…?
– Pre nekih 7, 8 godina, došao sam na ideju koja je za cilj imala da približi jedno iskustvo na kom su neki od nas odrasli, a koje danas više ne postoji: izlazak na žurku da bi se čula muzika koje -bukvalno- nigde drugde nema. Naime, pre nekih 20-25 godina se dosta izdanja pojavljivalo samo na pločama – nije je bilo na Youtube-u (nije postojao Youtube), a ni na CD-ovima jer je u pitanju bila muzika vrlo dizajnirana i namenjena za klub, a ne kućno slušanje. Rezultat ovoga je da se često išlo u klub jer određeni DJ ima neku muziku koju niko drugi nema. U odnosu na to danas je praksa da se svaki hit umrtvi nekontrolisanim ripitovanjem na Spotify-u i životni vek svake numere, ma koliko dobra bila, je skraćen do besmisla.
Meki gluteusi; foto: Privatna arhiva
Elem, u nekom trenutku sam krenuo da radim remikse meni zanimljivih numera i da ih jednostavno ne izbacujem, baš da bi ljudi mogli da ih iskuse samo na mojim žurkama, samo za vreme mojih setova. E sad, nakupilo se tih numera i da mi se ne bi set sastojao samo od domaćih remiksa – došlo je vreme da se neke od tih bebica puste na slobodu. Traka za kojom je najviše ljudi vikalo u poslednje vreme je remiks Žuvijevog hita „Tehno Vjeverica“.
I original je klubske prirode, ali remiks ga je zaoštrio, umelodičio i dao mu neki vajb sa kojim ljudi očigledno rezonuju podjednako koliko sa Žuvijevim fantastičnim tekstom. Ova numera je izašla na mom leblu PSSP (Projekti Sa Specijalnim Potrebama), a na istom lejblu nas uskoro čeka i novo izdanje Mekih Gluteusa (tj. đomle iz Bekfleša i moje malenkosti). Radujem se letnjoj sezoni.
Razgovarala: Katarina Stefanović
Fotografije: Privatna arhiva
JOŠ GOTIVNIH PRIČA IZ SEKCIJE BURO.MEN POGLEDAJTE OVDE.
