Majka mi je čitav život govorila da je svaka istina bolja od bilo koje ili kakve laži. To sam, od malena, zaista ozbiljno shvatila. Tako sam i počela da govorim vazda i svuda ono što mislim, neretko bez ikakve cenzure, oblande ili sofisticiranosti.
Istina nije jedna, logično. Samo je laž jedna jedina. Istina nije reći da je nešto ovako bilo, već reći da je nešto zaista bilo. Tako je i s lažima. Slagati znači reći da nešto nije bilo, iako se to ipak dogodilo. To je ta naivna razlika između istine i laži — Reći i ne reći.
Naučena sam da kažem uvek ono što mi je na duši, bez stida da možda grešim ili jesam manje vredna ako priznam ono što se desilo u meni, ili oko mene. Mada, to i može biti samo moja iluzija. Ovaj svet ne počiva na zbivanju svakakvih istina, no na snebivanju nad istinama u slavu opasnih laži.
Ne znam što se desilo nije, ali znam što se jeste dogodilo na moje oči, u mom srcu, u mojoj glavi, u mojoj duši. To unutar mene nikad me ni ne laže. Čim sam doznala da ja sebe iznutra ne lažem počela sam nemilosrdno da ne lažem druge i da svoje istine propsipam gde god stignem. Šta ću, tako me je majka Hercegovka vaspitala.
Protiv laži nema leka.
Ima samo preventive, a to je upravo ovo —
poverovati kako je svaka istina
bolja od bilo koje laži.
Ništa više dušu ne može razoriti nego laž. Da bi laž postojala istina mora negde da postoji zaturena kao nepoželjna. Protiv laži nema leka. Ima samo preventive, a to je upravo ovo — poverovati kako je svaka istina bolja od bilo koje laži.
Sećam se, ko juče da je bilo, kad sam prvi put za života istinski zavolela jednog muškarca, nimalo svesna da će upravo on sve moje istine oboriti poturajući mi svoje laži kao jedinu postavku našeg sveta. Nikad laž nije bela. Svako iskrivljenje istine oličenje je mraka koji preti da proguta i čoveka, i njegovu dušu. Tako je moj voljeni muškarac, naučen od malena da je laž ponekad bolja od najljuće istine, mene uveo u svet laži iz kog idalje izlazim kao iz najveće (samo)obmane.
Kada laž poklopi čoveka on počinje u nju da veruje. Tako ona čuvena maksima oca političkog marketinga, Gebelsa, postaje jedina istina koja je i nastala iz sto puta ponovljene laži. Ništa drugačije nije ni u emotivnom odnosu; Neko laži ponavlja, a neko u laži poveruje. Ja sam bila ona koja je poverovala u sve, i pored nabujale sumnje da naučena laž ikada može i hoće da otkrije bilo koju istinu.
Laž iznutra prvo zavede
njenog stvaraoca,
a zatim nastavlja da kosi
sve one koji ga
okružuju.
Voljeni muškarac me je suočio s istinom tako što je lagao i mene, i sebe. Baza tog odnosa i jeste bila istina koju ja tek danas otkrivam —- da je laž opasna po život. Mada, najviše po život onog koji laži produkuje. Onaj što u laži veruje ipak zabludom i poveruje kako sve to i jeste nekakva istina. Zato
su verovatno istina i laž dve strane iste medalje. Jedna bez druge ne mogu. No, to je već filozofsko otkrivanje psiholoških zavrzlama. Kad se laž otkrije tu nema filozofije. Tad duša postaje jedino polje emotivne borbe.
Šok od otkrivanja je prva faza saznanja bolne istine. Razorenost zbog otkrivanja je druga faza očajničke patnje onog koji je poverovao u laž. Dok je treća, možda ne i poslednja, faza katarzično otpuštanje laži uz hrabro prihvatanje istine. Kroz ove tri faze prolaze sve (samo)obmanjene duše. Oni koji su lagali neretko ostaju sami sa sobom, na samrti, bez ikakve ideje kako se iz tog začaranog kruga izlazi. Najpre se izvlače iz tog mraka oni koji nisu ni znali što je istina jer su poverovali u laži.
Očito da nema leka,
i da je za prevenciju
kasno.
Nikada neću zaboraviti kad mi jednom, bez ikakvog razloga, u nekakvoj naivnoj komunikaciji napisao: „Hvatam sebe kako mnogo lažem!“ Smatrala sam ga velikim zbog tog priznanja, potpuno nesvesna da je nanovo slagao i da ta njegova istina nije ona koju mi je poklonio kako bih ja u nju poverovala i napustila čoveka koji me laže dok mi, naizgled, ljubi dušu. Nisam to tada tako shvatala. Učinilo mi se važnim da ga negiram i ubedim da ipak ne laže i da jeste zasigurno čovek kome ja neizmerno verujem. Kakva naivnost nezrele spisateljice. Nije to bilo nikakvo njegovo pokajanje, već bedni pokušaj da se opere savest, pritom zaboravljajući da savest ne diše sve dok čovek sam ne poželi da iz laži izađe. Ispostavilo se, na kraju, da se u njemu nije probudio poriv za otkrićem.
Očito da nema leka, i da je za prevenciju kasno.
Nema veće nesreće od samoobmane. Samobmana i jeste porok svakog čoveka koji laži kreira. Iz samobmane nastaje obmana. Laž iznutra prvo zavede njenog stvaraoca, a zatim nastavlja da kosi sve one koji ga okružuju. Odbiti laž znači odbiti neistinu o sebi samom.
Možda je to poslednja faza sanacije posledica od života u laži — Kada shvatiš da svi što su lagali tebe ipak jesu lagali isključivo sebe!
Sve kolumne Minje Marđonović pročitajte – OVDE.
Foto: Stefana Mijatović
***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!