KEITH FLINT: „Ne možemo biti nečija izmišljotina – u svakom trenutku mi moramo biti mi“

Keith Flint (49) bio je fontmen čuvenog benda The Prodigy.

Možda nije korektno deliti muziku na mušku i žensku, ali ako je nečija vokalno-scenska izvedba mogla bespogovorno da bude okarakterisana kao glas jačeg pola, pokret vrištećeg testosterona i umetničke agresije, rečju – ako je neko ovoj umetnosti prilazio sto odsto muški – s nabreklim vratnim žilama i znojem na grudima, to je bio frontmen benda The Prodigy.

Muzikom se bavio ratnički, kao da je u stalnom okršaju, borbeno, a kao muškarac, van bine, izgledao je samoodrživo, potpuno svoj. Ispostavilo se da nije tako, jer je u okršaju sa samim sobom izvršio samoubistvo i pridružio se ekipi supertalentovanih i harizmatičnh ljudi koji, izgleda, nisu mgli da podnesu teret osobenosti usred stvarnosti.

Keith Flint je mojim očima prvi put viđen 1995. godine, na posteru u sobi mog starijeg brata. Uplašio sam se. Lik s „obrnutom čirokanom“ (po sredini temena nema kosu, sa strane ima), izbušen pirsinzima, prekriven tetovažama, našminkan, u šarenim pantalonama, vrištao je s tog vizuala A3 formata, doslovce. „Šta ti je, on peva onu pesmu koju voliš, samo izgleda tako, malo drugačije“, sećam se bratovljevih reči.

Pesma je No Good. Čula se u odjavnoj špici sportske emisije koju sam gledao na BK televiziji. Obožavao sam je. Pesmu, ne televiziju. Bio sam isuviše mali da bih slušao The Prodigy, ali dovoljno veliki da gledam utakmice i sportske vesti koje su u etar stizale uz zvuke njihove muzike.

Te godine, kada sam shvatio da jedan „strašni čika“ s postera strašno peva, Keith Flint i njegov bend, esid-haus-tehno-dab sastav, nesvakidašnji u svakom smislu, gostovao je u Beogradu, u Hali Pionir. Prvi strani bend koji je došao u Srbiju posle sankcija, kažu. Događaj je bio prekretnica za muzički život prestonice, a pitanje „Je l si bio na Prodidžiju devedeset pete?“ postalo je neka vrsta filtera za generacijsko prepoznavanje.

Flint je na konferenciju za štampu u Hajatu, uoči koncerta, ušao s pivom i naočarima za sunce. Jedan od organizatora ispričao je kako je pevaču posebno zanimljivo bilo naoružanje momaka iz obezbeđenja. Nije skidao pogled s magnuma, tražio je da ga uzme u ruku, jer je u Britaniji bio zabranjen.

Takođe, prepričavana je anegdota iz okoline Niša. Bend je bio na putu za Makedoniju kada se na benzinskoj pumpi nekoliko klinaca Roma ponudilo da opere prozore limuzine u kojoj su se vozili. Đavolak u kariranim pantalonama kupio im je pljeskavice sa kajmakom i čekao da ih pojedu, čuvajući im stražu od starije braće, kojima bi hrana, po nepisanim hijerarhijskim pravilima – pripala. To dovoljno govori u kakvom kraju je pevač odrastao…

A odrastao je u Eseksu, na istoku Engleske. Kada ga je otac kao adolescenta izbacio iz kuće zbog „nedoličnog ponašanja“, otišao je u Izrael i radio kao prodavac. Nakon nekoliko godina vratio se u Britaniju i posvetio muzici. Voleo je ekstremne sportove, vožnju motora pogotovo.

Tri puta sam ga slušao i gledao uživo, od čega mi je najdraži nastup na Kalemegdanu, u Donjem gradu, na festivalu Warrior’s Dance, koji su osmislili baš članovi Prodidžija i rešili da ga organizuju tamo gde imaju vernu publiku – u Beogradu.

Nikada neću zaboraviti trenutak kada je Keith Flint izašao na na binu. „Ratnici, da vidim gde su moji ratnici“, prvo je pitao pa nastavio da se dere: „Da vidim gde su moji je**ni beogradski ratnici!“. Skinuo je „bundu“ kakvu su nosili junaci filma Trinaesti ratnik i ostao u beloj „siledžijki“ kada su počeli prvi taktovi kultne numere Breathe.

Upaljene su baklje. Muziku sam osećao u testisima. Kalemegdan je goreo. Naredna tri sata svi smo bili članovi jednog ratničkog plemena. Osetio sam se toliko živim da sam verovao kako su mi ti sati produžili život – ili skratili, zavisi kako se gleda.

Sutradan po njegovoj smrti, ekipa Beograđana objavila je čitulju u Večernjim novostima. Razumem ih, i verovatno nisu jedini kojima je to palo na pamet.

Sećanje na Keith Flint-a završiću izjavom koju je dao uoči koncerta na Kalemegdanu. Ona opisuje kako je živeo, a možda i zašto je skončao: „Ne možemo biti nečija izmišljotina – u svakom trenutku mi moramo biti mi; čak i ako pogrešimo u nečemu, to smo opet mi, i tako treba da ostane. Naša sudbina mora ostati u našim rukama, šta god ko pričao!“.

JOŠ GOTIVNIH PRIČA IZ SEKCIJE BURO.MEN POGLEDAJTE OVDE.

Fotografije: Pinterest