#POV: Leonardo da Vinci – Inspiracija Steve-a Jobsa

Piše: Luka Tripković

Ideja o geniju, inovatoru, tvorcu novih trendova i poboljšanju ljudskih života poprilično je stara. Još je Aristotel govorio da je radoznalost preduslov za svaku vrstu umetnosti. Leonardo iz Vinčija, kopile lokalnog notara, formalnog obrazovanja nije pred sobom imao prokrčen put ka uspehu. Naprotiv, njegove sklonosti i odlike su u onovremenom društvu češće bile ozbiljna prepreka nego ono što bismo danas nazvali komparativnom prednošću. Njegov rukopis, „kao u ogledalu“ nije bio šifrovani govor ovog genija već uobičajen postupak kojim su se levoruki u to vreme služili. Naime, pisati levom rukom sa leva na desno značilo je da ćete gotovo sigurno šakom zamrljati mastilo pre nego što se osuši, pa je pisanje sa desna na levo bilo zgodno kako bi se ta nezgoda izbegla. Treba napomenuti i da se odnos prema levorukima krije u samom jeziku: engleski left i francuski gauche etimološki označuju slabost i trapavost, dok desno, kao recimo droit, odnosno desno, droit, right, znači ispravan. Ovaj šeprtlja (kako je morao biti obeležen zbog korišćenja leve ruke), vegetarijanac i rasejani mladić sklon muškom društvu i tome da gotovo ništa ne završi, dakle u svakom smislu autsajder, odlazi put Firence kako bi u Verokijevoj radionici izučio zanat.

Ne treba da čudi što je Stiv Džobs u Leonardovom životu pronašao inspiraciju: poput italijanskog, američki genije je plod zabranjene ljubavi; poput Leonarda, nije imao prava na grešku kako bi svetu dokazao svoju vrednost; Poput Da Vinčija, i Džobs je uspeo.

Leonardo – inženjer, inovator, naučnik i, na kraju, slikar

Leonardova priroda je bila nemirna, a njegova interesovanja su zahtevala obrazovanje neslućenih širina, pa takve ljude i dan-danas opisujemo kao renesanse ličnosti. Bilo je to vreme kada umetnost nije posmatrana pomalo posprdno, kao gotovo histerično manifestovanje unutrašnjih osećanja sveta, već kao vrhunska veština čiji dometi služe kvalitativnoj promeni ljudskih navika i načina života. Najbolja ilustracija za to je sačuvano pismo koje je Leonardo uputio Ludoviku Sforci, okrutnom vojvodi Milana, kada mu je nudio svoje usluge. Da Vinči je nabrojao desetak veština koje poseduje, prvenstveno one koje se tiču razvoja opsadnog oružja i mašina za brutalno ubijanje, da bi tek na kraju napisao „a znam i da slikam.“

Leonardov inženjerski um je očevidan i u njegovoj umetnosti, budući da je na samom početku karijere, dok je radio kao šegrt kod Verokija, osetio potrebu da unapredi tipske slike koje su ondašnje italijanske radionice pravile za manastire i vlastelu. Naime, treba reći da je ono što danas nazivamo umetnošću bilo u velikoj meri lišeno slobodnih tema, jer je tržište i potražnja bilo svedeno na par desetina bogatih pojedinaca, vojvoda i kondotjera (1*) , i vatikansku crkvu. Umetnici su, dakle, oduvek radili u službi političara, bogatih i njihovih (političkih) ideja. Imajte to u vidu sledeći put kada se umetnici požale na svoj položaj u društvu. Ako ne radiš za moćnike, siromaštvo je cena slobode, tako je oduvek bilo i tako će (nažalost) verovatno biti dok je sveta i veka. To je i Leonardo osetio na svojoj koži, budući da mu je falio politički instinkt i šarm koji su nesumnjivo posedovali njegovi firentinski rivali Botičeli i Fra Filipo Lipi. Oni su se umiljavali vladajućoj porodici Mediči tako što bi portrete njenih članova unosili u poručene slike, pa je tako Filipo Lipi, vanredno talentovan slikar, mogao sebi da dopusti raskalašan život, iako je bio zamonašen. Fratrova obest je išla do te mere da je za ženu uzeo monahinju manastira Svete Margarite u Pratu, Lukreciju Buti, i ubedio je da pobegne sa njim, a od zakonskih represalija ih je svojim ukazom spasio niko drugi do Kozimo de Mediči.

Dok je umetnički svet uživao u čarima života i političkoj zaštiti, Leonardo je uživao u inovacijama: unosio je promene u generičkim hrišćanskim predstavama, eksperimentisao sa bojama, tehnologijom slike i radoznalo koristio izum linearne perspektive, ali i svetu obnarodovao onu drugu, vazdušnu. Da Vinčiju možemo da zahvalimo za sfumato, tehniku ublažavanja oštrih ivica kojim se predmeti pretapaju jedan u drugog i na taj način čine sliku prirodnijom. Bio je i svojevrsni pionir u razumevanju anatomije, pa je seciranjem leševa i proučavanjem mišića uspevao da do tada (uglavnom) krute i statične figure načini poletnim, a da njegove predstave trepere od pokreta i dinamike. Kada bih bio beskrajno nadobudan, rekao bih da je Leonardo primenio Džobsov slogan Think different nekih pet vekova pre Epla. Istina je da je Džobs imao hrabrosti da učini ono na šta su se usudili svi velikani ljudske istorije – da snove o promeni pretoče u stvarnost, jer Applovi proizvodi nisu samo pouzdane mašine sa revolucionarnom tehnologijom, već i besprekorni estetički objekti. Stoga i slogan koji je direktan odgovor na kampanju komapnije IBM pod nazivom Think. Dizajn i posvećenost minimalizmu koji gotovo da prati modernističke ideale bio je nešto što je Džobsa odvojilo od konkurenata. Majkrosoft i Bil Gejts, recimo, do današnjeg dana, ne mogu da razumeju zašto ljudi ne vole šklopociju od softvera koja se apdejtuje kad ona poželi, kvari kad ni Bog ne zna zašto i košta gotovo jednako kao pouzdan i vizuelno privlačan Apple proizvod.

Odlazak u Milano predstavljao je vrlo dnimičan period za Leonardovu karijeru. Za razliku od porodice Mediči, koja je kao bankarska porodica uživala da deluje iz senke, nezgodni Ludoviko Sforca je bio vojvoda koji je itekako voleo da pokaže svoj status. U vreme kada je da Vinči stigao na sever Italije, Sforca je tek završio restauraciju svojih palata i za to platio sumu koja u zlatu iznosi oko 200 miliona današnjih dolara. Tamo Leonardo koristi izume koje je koristio kako bi od pozorišnih predstava napravio spektakl i učinio da glumci lete po sceni i dizajnira oružje. U Milanu slika i čuvenu fresku Tajna večera, ali to čini, svojstveno njemu, mimo svih pravila freskoslikarstva, pa ubrzo oduševljenje koje preovlađuje u opisima ove slike postaje razočarenje zbog toga što tako brzo i nezaustavljivo propada. Pigment izjeda vlaga i Tajna večera do danas nije povratila svoj prvobitni sjaj, što je vidljivo na brojnim reprodukcijama ove slavne slike.

Stiv Džobs je razumeo da uspeh zavisi od ljudi kojima si okružen i njihove kreativnosti. Možda je i znao za to da je na dvoru Ludovika Sforce Leonardo uživao u razmeni ideja koja se vršila u atrijumu, između najdarovitijih ljudi, možda je zato i voleo da Apple-ove zgrade imaju atrijum u kom bi ljudi cirkulisali, razmenjivali ideje i rešenja za probleme.

Najmanje što možemo da naučimo od renesanse je to da su nam, kao ljudima, ideali i principi strahovito bitna, jer bez želje da se nakon mračnog srednjeg veka oživi antika ne bi bila postavljena pozornica za genije poput Leonarda. Slična je situacija i sa Džobsom – rođen kao Bumer, u periodu strahovite ekonomske ekspanzije i balansa između laise-faire tržićnog principa i države socijalnog staranja, Džobs je, koliko god bio autsajder, imao veru u to da će rad, upornost i kvalitet izaći na videlo, nešto na šta, čini mi se, generacije koje stasavaju u opštoj dekadenciji pod vlašću umornih i ocvalih ljudi, ne mogu da računaju. Stoga se i vi okružite zanimljivim ljudima koji vas nadahnjuju, i izvlačite najbolje jedni od drugih, jer živimo u vremenu koje to neće učiniti umesto nas. A ako su vas zainteresovali životi Leonarda i Džobsa, preporučujem vam briljantne knjige njihovog biografa Voltera Ajzaksona.

1* Vođe najamničke vojske koju su unajmljivali italijanski gradovi-države prilikom izbijanja sukoba.

*** Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije.