Kako se srpska umetnost našla u najznačajnijoj umetničkoj zoni u Pekingu

Sastali se jednom Kinez, Rus i Nemac. Pedeset godina kasnije, nastao je 798 Art Zone, jedan od najvećih umetničkih distrikta u Pekingu. Neočekivan sled uvodne rečenice, no tako zaista bi. Dakle, šta se to desilo – i kako je srpska umetnost tu dospela?

Zapravo, Kinezi, Rusi i Nemci sastajali su se tokom 1951. godine kako bi razvili projektni plan za izgradnju nove vojne fabrike u Pekingu. Dve azijske države tada su predano radile na planovima „socijalističkog ujedinjenja“, a zajednički građevinsk poduhvat bio je jedan od zamišljenih načina da se to i sprovede. Rusi, međutim, nisu pokazali dovoljno entuzijazma pa je kineski tim otputovao u Istočni Berlin kako bi pronašao revnosnije saradnike.

Nemačke arhitekte bile su pozornije za razvoj projekta, što je obradovalo kineske kolege. Sreću im je kvarilo jedino to što je Bauhaus već robusno uspostavio svoju stilsku pragmatičnost, pa su predlozi iz Berlina podrazumevali primat funkcionalnosti nad formom, inače važnom u tradicionalnoj arhitekturi i umetničkom identitetu kineske baštine. Ipak, u osvit Narodne republike Kine, modernizacija u svakoj od oblasti javnog života bila je ideja vodilja, pa je tim iz Pekinga žrtvovao (za Bauhaus, nepotrebna) krivudanja ornamenata i priklonio se pravolinijskim, svedenim načelima aktuelne vizuelne ideologije.

Fabrika broj 718 počela je sa radom 1957. godine. Pogon 798 bio je samo jedan na 640.000 metara kvadratnih, koliko zdanje zauzima. Do početka 1990-ih, međutim, kompletna proizvodnja je obustavljena. Čitav kompleks ostaje prazan.

Kako umetnik, pa bogat?

Avangarda, subverzivna i ikonoklastična kakva je bila, dugo je obitavala na obroncima kineske moderne – čak i doslovce, pošto su umetnici ove vrednosne orijentacije često bili proterivani daleko od umetničkih žarišta grada. Tako je grupa njih otkrila napuštenu fabriku, tu se nastanila i počela da gradi sopstveni stilski i vrednosni ekosistem. Jedan za drugim, useljavali su se, svoje atelje i galerije otvarali stvaraoci toga vremena, tako da je u periodu od prvih pridošlica 1995. do 2003. godine, nekadašnji pogon 798 postao dom za 30 rezidenata.

Prve izložbe i umetničke manifestacije počele su 2002. godine, nakon čega se nastavlja ubrzan razvoj ove zone. Za 20 godina, od perifernog kruga odbačenih umetnika, postala je epicentar pekinške umetničke scene, sa jednom distinkcijom koja je razdvaja od ostalih – ovde su umetnici bogati.

Vlasnik prvog Alfa Romeo kabrioleta viđenog na ulicama Pekinga bio je vizuelni umetnik Zhao Bandi, domorodac distrikta 798.

Ivo Andrić, Ovčarsko-kablarska klisura i srpska umetnost u Pekingu

Baš na tom mestu otvoren je 2018. godine Kulturni centar Srbije „Ivo Andrić“. Samo ovog leta, u galeriji su otvorene tri izložbe raznolike srpske umetnosti nastale u različitim medijumima. Muzej savremene umetnosti prikazao je svoju kolekciju izložbom Javno telo, kustoskinje Une Popović. Tanjug javlja bila je izložba kojom se predstavio Muzej Jugoslavije, a Centar za razvoj fotografije izložbom EkOko publiku u Kini upoznao je sa prirodnim lepotama i bogatstvima Srbije. Dakle, tu gde živi i izlaže Ai Weiwei, pored njegovih radova – fotografija Ovčarsko-kablarske klisure.

Srbija možda nije stigla do Tokija, ali do Pekinga jeste – i to je više nego zadovoljavajuće.

Foto: Instagram, Pinterest