Starost je retko dostojanstvena kada je poredimo sa onim što joj prethodi. Istini za volju, nije da imamo mnogo izbora. Definisana kao fiziološko propadanje koje neminovno vodi ka smrti, starost ne mora da podrazumeva, ali često obuhvata, otežano kretanje tela koje je do juče slušalo, gubljenje zuba kojima smo donedavno žvakali život, bolove na mestima kojih do pojave tegoba nismo ni bili svesni, misli koje nam izmiču i reči što ne mogu preko jezika. U ekstremnim situacijama podrazumeva teške bolesti, vezanost za krevet, ozbiljnije gubljenje mentalnih funkcija i nesposobnost samostalnog življenja. Gotovo po pravilu podrazumeva prisećanje na život koji je za nama, reminiscencije koje pak umeju da završe u ruminacijama, vraćanju na negativne životne sadržaje. U kajanju, žalu, pokušajima mirenja sa odlukama koje su nas oblikovale. U pakovanju tobožnje mudrosti koje će mlađe generacije naslediti u vidu izreka i poslovica o čije će se pouke makar jednom oglušiti.
Starost je ujedno i najbolji zamislivi ishod u životu čoveka. I baš tu leži malecno prokletstvo – kao vrsta moramo iznova da se zaljubljujemo u priče koje starost priča o drugima i sebi. Zato o starijim osobama još u mladosti počnemo da razmišljamo u kontekstu identitetskih odrednica koje je zgodno spakovati u prihvatljivu fioku. Stare osobe su nasmejane, sentimentalne, strpljive, krcate znanjem i toplinom. Ili, u lošijem slučaju, neko kome treba posvećivati više pažnje no inače i o njemu se starati bezmalo kao da se tek rodio. Vratiti uslugu. Veoma važan poriv, smatraju psiholozi, koji stoji iza ovoga jeste upravo naš strah od starenja: nadamo mu se kao brani od preranog odlaska, priželjkujemo ga kao prostor u kojem ćemo se igrati sa unucima i prestati da se nerviramo zbog stvari za koje ćemo u međuvremenu shvatiti da nisu naročito važne, ali i bojimo ga se, potpuno svesni da će naši budući braća i sestre, gerijatrijski saborci, biti isti oni ljudi koji su decenije krcali i borili se s posledicama svojih bioloških i odgojnih datosti. Rečju, znamo veoma dobro da će neki od nas, a izvesno i mi sami, biti vraški teški. A niko ne voli da opterećuje druge, čak ni kada nije svestan da to radi. Kad je već tako, daj da se zaogrnemo plaštom naracije koja će nam ponuditi neki viši smisao, mir, rečju – dostojanstvo koje se unapred plašimo da smo ga već izgubili.
Nije slučajno u poslednje vreme pokrenut svojevrstan rat protiv starenja. Malo je do proboja u neuronauci i genetici, malo je do novih saznanja u endokrinologiji i o uticaju ishrane na dobrobit čoveka, a malo i do individualizma skrojenog po meri dominantne ideologije 21. veka. Nagrađivani genetičar Dejvid Sinkler starenje opisuje kao bolest – prirodna je koliko i bilo koja druga, negativno utiče na život, a biološki ostavlja jednako nepovoljan otisak. Potraga za lekom dovela ga je do trideset pet patenata i blagovremeno ćemo doći do toga da korišćenjem preparata odgodimo smrt, smatra on. Sinkler je ujedno deo vlasničkih struktura različitih biotehnoloških kompanija, a ova grana industrije će, prema nekim procenama, do 2025. vredeti oko 600 milijardi dolara. Dakle, rat protiv starenja ima i poslovni aspekt. Još očitiji dokaz je preduzetnik Brajan Džonson koji je utucao dva miliona dolara kako bi podmladio svoje 46 godina staro telo i dodatno usporio njegovo propadanje. U junu je slavodobitno objavio da je izračunao da u odnosu na svoje zdrave vršnjake stari 0,64 puta sporije, što bi značilo da rođendan treba da slavi na svakih 19 meseci. Nadmetanje internetskih idola, antiheroja i zločinaca dobila je još jednu zvezdu u usponu, onu koja nastoji da vremenu oduzme njegovo urođeno svojstvo – naime da stvarima menja oblik i suštinu.
Starost je ujedno i najbolji zamislivi ishod u životu čoveka. I baš tu leži malecno prokletstvo – kao vrsta moramo iznova da se zaljubljujemo u priče koje starost priča o drugima i sebi
Sasvim očekivano, iz te trke je u startu ispalo više od 1,4 miliona stanovnika Srbije, osiromašene zemlje na kapitalističkoj (polu)periferiji, koji imaju više od 65 godina, kao i dodatnih 250.000 osoba koje penzije primaju po osnovama drugačijim od starosne. Kako bi i mogli? Posle protivustavnog, retroaktivnog ukidanja stečenih prava na penziju – rečju, famozne fiskalne konsolidacije sprovedene od 2014. do 2017. na nagovor međunarodnih kreditora, nezadovoljnih krvnom slikom finansija Srbije – ali i time što u međuvremenu penzije nisu usklađene s razularenim rastom životnih troškova, došli smo u nezavidnu situaciju da u julu 2024. prosečna penzija bude 45.700 dinara, a da najmanja, koju prima 140.000 naših starijih sugrađana, iznosi 23.600 dinara. Ovo se ne odnosi na poljoprivredne penzije koje su za poneku hiljadu i niže. Penzije uopšte ne prima oko 200.000 ljudi, mahom starijih žena iz seoskih sredina; tegoba koja bi se mogla olakšati uvođenjem socijalnih primanja, koja bi, ako se planovi ostvare – šansa svakako nevelika – trebalo da iznose jednako nevelikih 150 evra.
Konteksta radi, minimalna potrošačka korpa za april 2024. koštala je 53.300 dinara, a prosečna dva puta više. Prosečna penzija u Srbiji nije dovoljna ni za minimalnu potrošačku korpu, što kupovnu moć srpskih penzionera stavlja na začelje među njihovim evropskim parnjacima.
Ovaj zaključak se potvrđuje i kada osmotrimo situaciju s državnim domovima za starije osobe, koji su od 1. februara 2024. godine poskupeli za trideset odsto. Istini za volju, cena smeštaja u ustanovama socijalne zaštite nije se menjala od kraja 2015. godine, i pitanje je koliko bi ove javne usluge – u kojima niko ne računa na isplativost – danas potrajale da izdvajanja građana nisu veća. Na nivou grada Beograda, cene u državnim domovima variraju od 37.000 do 78.500 dinara. Cene smeštaja u drugim gradovima Srbije u proseku su nešto niže, ali ne mnogo – najniža je, recimo, u Somboru i iznosi 27.000 dinara, pod uslovom da korisnik zahteva četvrti, ili najlakši stepen pomoći i podrške zaposlenih.
U 25 gerontoloških centara u Srbiji, na raspolaganju je 9.390 kreveta, a korisnika je oko 7.600. No to ne znači da liste čekanja ne postoje, budući da su kapaciteti za stacionarni smeštaj onih starih osoba koje traže prvi ili drugi stepen pomoći i podrške manji od potražnje. Eksperimenta radi, treba zamisliti da penzioner ili penzionerka narušenog psihofizičkog stanja prima minimalnih 23.600 dinara, a da živi u sredini u kojoj bi najbliži dom za starije – ne obavezno i onaj koji je najbliži njihovoj porodici! – usluge naplaćivao dva ili tri puta više. Treba zamisliti i da potomci te osobe ne zarađuju bogzna koliko, zbog čega rade dva ili tri posla kako bi sebi obezbedili pristojan život, a starijim i mlađima od sebe smanjili brige i bojazni, zbog čega su se uopšte i odlučili na korišćenje usluga ustanove socijalne zaštite. Sve to pod uslovom da se u dom za starije smešta samo jedan supružnik. I kako rešiti ovu ekonomsku glavolomku? Sigurno ne navođenjem starijih osoba da u slučaju nesolventnosti prepišu imovinu ustanovi, što se u medijima svako malo pojavi kao omanji skandal koji niko od nadležnih ne želi da komentariše.
Usluge privatnih domova za starije osobe ili geronto-domaćica takođe su skuplje nego ranije i, za razliku od javnog sistema, zavise od isplativosti. U tom smislu već i elementarna briga o najstarijima postaje pokazatelj nezapamćenog društvenog raslojavanja jer, prema rečima jednog vlasnika neke od privatnih gerontoloških centara, „za dobre ustanove uvek se traži mesto više“.
Drugim rečima, davno su prošla vremena gde će bake i deke i njihova starost, kao na brojnim televizijskim reklamama uz koje je nemoguće ne pustiti suzu, sačekati decu sa spremljenim obilnim ručkom, a unuke s nekom novom igračkom. Štaviše, jedna banka snimila je spot u kojem je – nije laž – penzionerima nudila povoljan keš-kredit kako bi mogli autićima i lutkama da obraduju najmlađe članove svoje porodice. Ta dihotomija očekivanja i mogućnosti uspešno je i crnohumorno bila opisana na jednom pokojnom satiričnom sajtu, u objavi fiktivnog dnevnika mladog muškarca u Srbiji koji se muva s devojkama, mahom neuspešno, raskrečen između različitih nesigurnih poslova i kladionice. „Kad će više ona baba da umre, majku mu, hoće do stote da tera, a kome treba stan, meni, meni treba stan“, ispoveda se otprilike pripovedač, da bi dva dana kasnije samo dodao: „Nije baka baba, izvini bako.“
Takođe je prikazala još jedan važan, nimalo romantični tematski okvir: stari ljudi su vlasnici i potrošači koje u trenucima malodušja možemo da sagledamo kao prepreku u ostvarenju životnih ciljeva – metafizički, to bi se dalo prevesti u borbu mladosti i starosti – ali i kao osobe koje su nas u detinjstvu obasipale ljubavlju u vidu životnih lekcija, kiflica, palačinki i zagrljaja. I to besplatnih! Koje su do pre dvadesetak godina imale poslovične slamarice kako bi finansijski pomagale svojoj deci. Koje su, do pre generaciju ili dve, učestvovale u oslobodilačkim ratovima kako bismo mi koji dolazimo posle njih mogli da živimo slobodno.
I već poslednje rečenice takođe su pokazatelji koliko je, kada tumačimo starost, lako skliznuti u sentimentalnost. Afektivnu, porodičnu, istorijsku. Zaista, naši stariji sugrađani su kao retko koja društvena grupa čvorište različitih interpretativnih obrazaca. Mnogo je toga iza njih, a i dalje prisutno. Teren je klizav, a razložnost neophodna.
U 25 gerontoloških centara u Srbiji, na raspolaganju je 9.390 kreveta, a korisnika je oko 7.600. No to ne znači da liste čekanja ne postoje, budući da su kapaciteti za stacionarni smeštaj onih starih osoba koje traže prvi ili drugi stepen pomoći i podrške manji od potražnje
A razložno je zaključiti, primerice, da je u Srbiji sigurno daleko više od 42.000 penzionisanih osoba, koliko beleži Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, uspostavilo neki vid prekarnog radnog odnosa. Ali, njihova odluka je razumna – s jedne strane treba popuniti kućni budžet, a sa druge se skinuti s tereta sopstvenim potomcima. Ni poslodavci ne prolaze loše – za pare manje od uobičajenih dobijaju iskusnog radnika na mahom deficitarnim pozicijama na tržištu rada. Ovi zaposleni podložniji su mobingu no što je inače slučaj.
Ilustracija: Ksenija Pantelić za Liceulice
Starost kao podatak
Razložno je zaključiti i da se broj penzionera u Srbiji od 2015. do danas smanjio za oko 90.000, čemu je umnogome doprinela veća smrtnost tokom pandemije korona-virusa, pa vedrinu s kojom vlasti govore da je penzijski budžet rasterećeniji no ranije, te da će „uskoro doći do povećanja penzija“, treba dočekati s podozrivošću. Naročito s obzirom na nalaze Eurostata, tela za statistiku Evropske unije, koje kaže da se srpsko društvo nalazi među tri najstarija na Starom kontinentu. Reč je o demografskom trendu iza koga se krije još nepovoljnih budućih pojava – manje dece, manje radno sposobnog stanovništva, budžet tanji zbog manjih prihoda od poreza i doprinosa, veća javna potrošnja za javni zdravstveni sektor i socijalna davanja… Rečju, što je jedno društvo starije, to će se teže biološki i ekonomski zanoviti, što mora imati dalekosežne posledice.
Zato je važno zapitati se koji narativ koristimo da bismo razgovarali o jednoj manjini koja, kao i sve ostale, neminovno trpi različite oblike diskriminacije i koja se neobično često nađe na sramnom javnom stubu srama. Ne govorimo samo o izdiranju na ljude po raznoraznim šalterima, džeparenju i neukusnim šalama. Govorimo o ejdžizmu kao široj društvenoj pojavi uskraćivanja prava ili dostojanstva na osnovu uvreženih stereotipa. Verovatno najzaumniji primer jeste onaj koji smo svi makar jednom čuli: penzionerima treba uskratiti pravo glasa zbog njihove tobožnje sklonosti da ne menjaju političke okolnosti u kojima žive, koliko god one bile nepovoljne. Njihovo je mišljenje posledica straha, njihova sposobnost gledanja ispred sebe je smanjena, a zbog uronjenosti u prošlost neminovno će se opredeljivati za ono što im je poznato. Njihova manjkavost u inače manjkavom konceptu predstavničke demokratije – i dalje najmanje lošem, kažu – higijenski je problem, vele osioni pravednici, i ko zna gde bismo bili kada bismo nekome uskratili elementarna građanska prava. Ali ni ovaj ni drugi vidovi ejdžizma ne postoje u vakuumu. Deo su diskursa, a samim tim i medijski oblikovane javne sfere.
Prema rezultatima Posebnog izveštaja o diskriminaciji starijih građana iz maja 2021. godine, koji je sastavila kancelarija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, medijsko predstavljanje ove društvene grupe mahom se svodi na statističko uopštavanje istrgnuto iz društvenog konteksta. Naslovna strana ovog izveštaja, inače, likovni je rad tada dvanaestogodišnjeg Nikole Krasavca iz Kraljeva, a na njemu je prikazana devojčica čija je polovina lica izbrazdana nežnim borama i čije su riđe vlasi prošarane sedima. „I ti ćeš ostariti, imaj razumevanja“, piše iznad prikaza.
Ni drugi pokazatelji nisu pohvalni. Malo koji nacionalni zavod za socijalnu zaštitu je odmakao dalje od potpisivanja Madridskog međunarodnog plana o starenju, usvojenog na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 2002. godine, koji predstavlja krovni dokument koji bi trebalo najstarijima da obezbedi uslove za dostojanstveno starenje. Slično je i sa implementacijom drugih krovnih dokumenata i direktiva koje je usvojila Evropska unija.
Starost i problem siromaštva i diskriminacije u starosti je, dakle, globalno pitanje na koje i dalje nema adekvatnog, a kamoli jedinstvenog odgovora, premda smernice za njegovo iznalaženje postoje. Možda se, pri iznalaženju tog odgovora, najpre treba osvrnuti na onu poruku mladog likovnog umetnika i da, pre svega, imamo razumevanja.
Ilustracije: Ksenija Pantelić
SVE TEKSTOVE IZ SEKCIJE LICEULICE MOŽETE POGLEDATI OVDE.
