Hajde da se ne lažemo. Svi smo makar jednom u životu imali period u kom smo želeli da postanemo „bitni“ ili smo to neminovno mislili za sebe. Najčešće su to godine, mlade, u kojima mislimo da znamo i vredimo više nego što je to zapravo tako. Međutim, neki, kao da nikada ne izađu iz tih buntovnih godina i kao da se nikada „ne spuste“ na zemlju. Nije samo nedostatak zrelosti krivac za sve veću pojavu ljudi koji bivaju nesrećni jer, nikada nisu potpuno zadovoljni sobom.
Realnost je da ne prođe dan da nas mediji, društvene mreže ili popularna kultura ne podsećaju na to koliko je važno biti primećen, cenjen i „relevantan“. Čini se, kao da je sve postalo stvar projekcije drugih i njihove validacije – kako izgledamo, koliko smo uspešni, koliko ljudi obraća pažnju na nas. Ali paradoks ove trke za bitnošću leži u tome da nas ona, umesto sreće, sve više udaljava od nje. Postajemo nesrećni iz više razloga, i ovde ćemo istražiti šta nas zapravo čini zarobljenicima ove neiscrpne potrebe za validacijom.
Stalno poređenje sa drugima
Opsednutost time da budemo bitni u osnovi se temelji na uspoređivanju sa drugima. Eto nesreće u startu. Na društvenim mrežama, stalno smo izloženi filtriranim slikama tuđih života – putovanjima, uspešnim karijerama, fizičkom izgledu, luksuznim stvarima. Taj lažni narativ o savršenstvu dovodi do toga da, u poređenju, često osećamo da nismo dovoljno savršeni.
Čak i kada postignemo nešto, naša radost biva kratkog veka jer smo uvek u potrazi za sledećim ciljem koji bi nas stavio u još bolju svetlost u očima drugih. Ili pak, sasvim slučajno na story objavi vidimo da je neko postigao ipak nešto više od nas. Naša unutrašnja vrednost se sve više oslanja na tuđe standarde. Osećate li prazninu dok čitate ovaj pasus. Da – ovaj osećaj nam je svima poznat.
Kratkotrajna validacija
Društvene mreže i moderni mediji podstiču trenutnu glorifikaciju. Kada vidimo lajk, srce ili komentar osećamo kratkotrajni nalet zadovoljstva. Ali taj osećaj brzo nestane. To mnoge može navesti da traže još više pažnje, još više priznanja.
Problem kod ove vrste validacije jeste što ona nema dublje značenje, što znači da je nalet sreće neminovno prolazan i nevažan. Žudnja za stalnim odobravanjem i potvrdom postaje neiscrpna potraga koja nas udaljava uporno od smisla i iskrenosti.
Strah od neuspeha
Kada je fokus na tome da budemo „bitni“, najpre u očima drugih jer smo duboko u sebi svesni sebe, razvija se i strah od neuspeha. Ako je naša vrednost vezana za spoljne uspehe i kako nas drugi doživljavaju, svaki neuspeh postaje ogromna pretnja koja može da naruši naš kredibilitet udruštvu. Greške, padovi i izazovi – koji su prirodan deo života – postaju izvor anksioznosti. Umesto da ih doživimo kao priliku za rast, počinjemo da ih vidimo kao potvrdu sopstvene bezvrednosti. Izvinjavam se ako sam previše gruba.
Gubitak autentičnosti
Jedan od najvećih razloga za nesreću leži u tome što trka za bitnošću često znači žrtvovanje naše autentičnosti. Umesto da budemo ono što zaista jesmo, prilagođavamo se onome što mislimo da društvo očekuje od nas. Kreiramo slike, ponašamo se na način koji nije u skladu s našim stvarnim vrednostima, sve u pokušaju da budemo prihvaćeni. Na duže staze, gubitak autentičnosti vodi ka dubokom osećaju nezadovoljstva jer živimo život koji nije naš. Naša prava priroda ostaje zakopana ispod maske koju nosimo za svet. A tu je i ono, da, usitinu „nikome nismo bitni“.
Otuđenje od sadašnjeg trenutka
Opsednutost time šta će ko da misli, često nas tera da živimo u budućnosti ili prošlosti. Brinemo o tome šta ćemo postići, kako ćemo izgledati u očima drugih ili analiziramo kako smo prošli u nekoj situaciji. U tom konstantnom trčanju za potvrdom drugih, zaboravljamo da budemo prisutni u sadašnjem trenutku. A sreća, ona se nalazi u sadašnjem trenutku – u uživanju u malim stvarima, u osluškivanju svog bića, u svesti o tome šta nam je lično zaista važno i propuštamo prave autentične životne momente.
Praznina uspeha
Čak i kad postignemo određeni nivo u društvu, često shvatimo da nam nova pozicija nije donela ono što smo očekivali. Ljudska priroda je takva da težimo uvek većim ciljevima, i kada dostignemo jedan, ubrzo osećamo potrebu za sledećim. Opsesija postignućima ostavlja nas u neprestanom ciklusu nezadovoljstva, jer sreća nije u spoljnim postignućima, već u unutrašnjoj ravnoteži i zadovoljstvu sobom. Život koji je vođen isključivo potrebom da budemo „bitni“, na kraju vodi ka osećaju potpunog besmisla.
Kako izaći iz začaranog kruga – „bitni smo“?
Ključ za izlazak iz ovog začaranog kruga leži u vraćanju sebi. Logično zar ne? Umesto da tragamo za potvrdom, potrebno je da se okrenemo unutrašnjem zadovoljstvu – da pronađemo vrednost u stvarima koje nas ispunjavaju, nezavisno od toga kako ih svet vidi. To podrazumeva negovanje autentičnih i iskrenih odnosa, bavljenje stvarima koje volimo, stvaranje prostora za samoprihvatanje i samospoznaju.
Francuski pisac i filozof Jean-Paul Sartre govorio je o slobodi izbora i odgovornosti prema sopstvenom životu. Umesto da budemo robovi očekivanja (svojih i tuđih, najpre tuđih), možemo izabrati put koji nas vodi ka potrazi za auteničnosti koja nama kao jedinstvenim bićima leži.
Dakle, sreća ne leži u „bitnosti“. Ona će sama doći onda kada prestanemo da težimo ka stalnoj potvrdi i oslobodimo se pritiska da budemo neko u očima drugih. U prevodu: postajete bitni samima sebi. Sreća dolazi iz mira sa sobom, iz života u skladu sa svojim vrednostima i iz jednostavne spoznaje da smo vredni – bez obzira na to šta svet misli. Možda poznajete takve ljude u svom okruženju, možda vam oni deluju egostično i nadmeno. Moj savet je da im se pridružite. Nisu za džabe naši stari govorili: Samo ti gedaj svoja posla i baš te briga ko šta misli. Da, tako je jednostavno.
Foto: Pinterest
