Svima nam je potrebno SEDAM SATI SUNČEVE SVETLOSTI

Sedam sati sunčeve svetlosti potrebno je maslini kako bi se održala u životu, razvijala i rađala. A koliko je svetlosti potrebno ženi kojoj je upravo dijagnostikovan rak dojke, jedan od najčeščih oblika kancera u Srbiji? I šta je njeno svetlo u trenucima kad se suoči sa mračnim prognozama, strahom, strepnjom, terapijom? U oktobru, mesecu borbe protiv raka dojke, u Teatru na Brdu premijerno je prikazana predstava Sedam dana sunčeve svetlosti, u kojoj glavne uloge tumače maestralni Anica Dobra, Mirjana Karanović, Mina Sovtić i Bojan Dimitrijević, koji ovoj temi prilaze na možda jedini mogući način, a to je da kroz smeh i suze ispričaju, ne bajku, već realnu priču o ženi koja se upravo vraća od lekara sa sumornim prognozama. Mi vas pozivamo da je pogledate i vidite zašto publika svaki put reaguje ovacijama, a da u nastavku pročitate intervju sa akterima predstave koji su se sami, radeći na komadu, suočavali sa ličnim i profesionalnim izazovima.

SISTEM PODRŠKE

– Jako je čudno da se dosad niko nije bavio ovom temom u pozorištu, s obzirom na to da, nažalost, danas ne postoji niko ko na svom ličnom primeru ili u slučaju neke njemu bliske osobe nije prošao kroz iskustvo kancera. S druge strane, teško je pronaći način da ovoj temi pristupite i mislim da je Milena Depolo, koja je pisala tekst, našla jako dobru formulu za to, a to je kancer zapravo i nije tema predstave, već se radi o odnosima u jednoj disfunkcionalnoj porodici. I mislim da treba da kažem, što da ne kažem, da je u pitanju happy-end. Kao što vidite, podela je sjajna, tekst je napisan vrlo inspirativno i to na osnovu istinitih događaja, a mi ga pričamo tako da ljudima sve bude malo i duhovito, jer to je verovatno i jedini način da se prihvati surovost cele te teme. Svako izvođenje za nas predstavlja novi izazov i nakon svake predstave reakcije publike su jako dobre. Lično, najveći kompliment dobila sam od jedne gledateljke, koju nisam poznavala, a koja mi je prišla i rekla da je to što izvodimo njena priča, priča koja se upravo, trenutno dešava, i da ona želi da njen kraj bude apsolutno isti kao u našoj predstavi, kaže Anica.

Lično, jako mi je važno da uz sebe uvek imam svoje saveznike, kaže Mirjana

I Bojan smatra da je veličina ove predstave u tome što ona u prvi plan ne stavlja bolest, već porodične odnose.

– Ovo je porodična drama sa ozbiljnim elementima komedije, za koje sam se ja lično, u svojstvu svog lika – supruga , oca i zeta, možda uhvatio malo jače, ali trudio sam se da budem i emotivan i komičan u isto vreme. U tom smislu mi je super rečenica koju izgovara glavna junakinja Sanja, koju igra Anica Dobra, a koja, poredeći sebe sa svojom mamom koja je prolazila kroz isto što i ona, kaže: „Ja nikad ne bih mogla bez vas dvoje, vi ste totalni degenerici, ali bez vas ništa ne bih uspela da uradim“. Podrška i samilost unutar jednog odnosa su ono što je meni najdraže u ovoj predstavi, možda i zato što je vezano za lik koji igram, pa možda ne mogu da budem skroz objektivan, ali čini mi se da nama uglavnom treba nešto strašno da se desi u životu, da nas prodrma, kako bismo stvari stavili na pravo mesto. Mislim da ova predstava poručuje i to ne moramo da čekamo da se desi nešto „strašno“ da bismo posložili prioritete, ističe glumac, kojem je ovo prva direktna saradnja sa sve tri partnerke, na sceni. 

Sistem podrške je nešto što Mirjana Karanović izdvaja kao ključno za osobe koje se suočavaju, ne samo sa dijagnozom opake bolesti, već i sa svim životnim izazovima. 

– Svaka osoba treba u životu da ima svoje saveznike, ljude na koje može da se osloni kada joj je teško, i da ti saveznici, kako ih ja zovem, a to mogu biti prijatelji ili rodbina, budu tu za vas, čak i onda kada se vi otimate i ne želite ničiju pomoć. Ima jedna scena u predstavi u kojoj glavna junakinja biva toliko ophrvana lošim mislima, da ne vidi sopstvenu budućnost zbog bolesti, i upravo tada je okružuju važni ljudi u njenom životu, oni kojima je stalo do nje. Lično, meni je to najvažnije u životu, da uvek uz sebe imam svoje saveznike.

Pripremajući komad koji je pisala Milena Depolo, a režirala Đurđa Tešić, na poziv kompanije Astra Zeneka, glumci su i sami stvorili odnos koji podseća na porodični – pun ljubavi, poverenja i konstruktivnih konflikata.

– Rad na ovom komadu bio mi je super značajan i zbog toga što ranije nisam blisko sarađivao sa Minom, Anicom i Mirom u pozorištu. Bilo je ogromno uživanje raditi sa njima. Anica je divan partner, super je otvorena, prisutna, spremna na inovacije i improvizacije, vrlo zahvalna partnerka. Sa Mirom nisam imao direktnu interakciju na sceni, ali je ona najviše uticala na sve nas, čak je i kroz neke svoje komentare sa strane prenosila svoje ogromno znanje i iskustvo, ističe glumac, a Mina otkriva da su upravo Bojana zbog njegove smirene prirode i saradljivosti prozvali – leksilijum: „Bilo je izazovno raditi sa Mirom, jer je jak karakter. Učiti od nje, ali i hrvati se sa njenim idejama. Na kraju smo isplivali iz celog procesa puni ljubavi jedne za druge. Bilo je izazovno prolaziti kroz ceo proces sa svojom mamom, ali i zbog toga što je ovo prvi put da radim na nekom komadu dok me mala beba čeka kod kuće“, kaže Mina, koja je ove godine postala mama.

Saglasni su u tome da je važno dobijati i birati inspirativne uloge, ali je od toga bitnije sa kim rade na sceni. 

– Ne dešava se da želim neku ulogu, ali se dešava da želim da radim sa nekim ljudima i onda mi je svejedno koga igram. Uloga kao uloga ne znači ništa, ukoliko ne radite sa talentovanim ljudima. Volim ljude koji pomalo odstupaju od nečeg što je tradicionalno, vodolija sam u horoskopu i volim neobične stvari, malo drugačije inscenacije, da iznenadim publiku i da sama budem iznenađena. Mogu da radim samo sa ljudima koji me poštuju i koji udružuju svoj duh sa mojim. Ne mogu da radim sa onima koji misle da sam samo izvršni faktor njihovih ideja. Ne volim diktatore, kaže Mirjana, a i Bojan interakciju sa kolegama ističe kao ključni faktor za to da li mu se neka uloga dopada ili ne: „Uloge u pozorištu moraju da mi predstavljaju izazov. Neki je nekad pametno rekao da kad birate ulogu, treba da se slože tri stvari – materijalni momenat, sam umetnički zadatak i saradnici sa kojima radite. Ne treba se prihvatati posla koji ima samo jedan od tih aspekata, u redu je ako poklope dva, a idealno je tri.“

Kancer zapravo i nije tema predstave, već se radi o odnosima u jednoj disfunkcionalnoj porodici, ističe Anica.

To što je i dalje inspiriše sve novo što dolazi, samo govori o tome koliko je Anica i dalje zaljubljena u svoj posao.

– Volim da igram u pozorištu i to što sam kontinuirano prisutna na sceni smatram jednom od većih privilegija, tu mogućnost da na sceni oštrim um, talenat, kriterijume, pa i pogled na svet, da otvaram nove vidike. Mi glumci idemo tamo gde nas zovu i gde smatramo da treba da budemo. Mislim da smo dosta fleksibilni u tome gde igramo – evo, Mira igra u Beogradu, Novom Sadu, gostuje u Sarajevu, a sve to podrazumeva konstantan pokret, kretanje od tačke A do tačke B, a to može da funkcioniše dobro samo ako se voli ovaj posao, zapravo, ovaj poziv, kaže Anica.

I upravo kretanje Mirjana navodi kao nešto što je održava mentalno stabilnom do dana današnjeg.

– Vrlo mi je važno da u životu imam samo svoje vreme. Konstantno sam okružena ljudima, izložena pogledima, ocenama, procenama, vrednovanju – takav je posao kojim se bavim i često sam po ceo dan na raspolaganju drugima. Zato je vreme koje provodim samo sa sobom važno za održavanje mog mentalnog zdravlja. Druga stvar je fizičko kretanje. Iako postoje dani, a to je samo nekoliko dana u godini, kada odbijam da se krećem, svih ostalih dana mnogo pešačim, vežbam ili sam jednostavno pokretna. Što sam starija, to mi je važnije, jer znam da dokle god budem mogla samostalno da se krećem, biću sposobna za samostalni život.

BUDUĆNOST JE ŽENSKA

Iako živimo u svetu u kojem i dalje u mnogim oblastima dominiraju muškarci, kad dođe do određenih životnih izazova, kao što je, vidimo u predstavi, suočavaje sa bolešću, mentalna snaga koju pokazuju žene daleko je veća od one koju u tim trenucima ima „jači pol“. Bojan, jedini muški lik na sceni, smatra da to nije slučaj samo u Sedam sati sunčeve svetlosti, već je tako generalno u životu.

– Jednom sam baš pisao o tome, u kolumni Budućnost je ženska ili je neće biti, gde smatram da bi žene trebalo da preuzmu kormilo sveta, ako želimo da ga i dalje bude. Muškarci su se pokazali suviše nesposobnim i nezrelim u tome. Vidim dosta iracionalnog, nedokazivog, čak i klinačkog, u načinu na koji vode svetske politike, mada ne mislim samo na politiku, nego na sve aspekte društva. Žene odvajkada rade najteže poslove. Sad će neko reći da ne rade na građevini, ali zar je to teži posao u odnosu na sve kućne stvari kojima se bave pored redovnih zanimanja? Hrabrije su, odvažnije, snažnije. Mušarci, ponajvljajući jedne te iste greške u beskraj, mogu samo treninzima da održavaju lažni privid snage, i to one fizičke.

Upravo u tom kontekstu Mina veruje da domaćoj pozorišnoj i filmskoj sceni nedostaju uloge jakih heroina.

-Lično, nedostaje mi da odigram ulogu neke zlice, neke kompleksne antiheroine. Fali nam takvih ženskih likova, dosta je uloga mučenica, supruga, majki, devojaka, neka zlica nam nedostaje. Fale nam ozbiljniji ženski likovi koji nisu stereotipni.

Zapravo, fale nam uloge junakinja koje je stvorila Mirjana režirajući svoja dva igrana filma, prvi – Dobra žena, i drugi, koji je nedavno imao premijeru na Sarajevo film festivalu, Majka Mara (uskoro ga gledamo na Festu). Mirjanu pitamo da uporedi svoja dva režireska procesa.

– Bilo mi je mnogo lakše prvi put, jer mi je cela priča bila jasnija. U filmu Majka Mara morala sam mnogo dublje da zaronim u sebe, ne u sebe privatno već u sebe kao ženu, da bih lik koji igram donela sa većim bogatstvom, sa razumevanjem, jer je situacija u kojoj se nalazi glavna junakinja mog drugog filma mnogo emotivnija, komplikovanija. Marini postupci nisu rezultat racionalnog promišljanja junakinje, već instikata, nečeg što ona nosi u sebi kao neku čežnju, žudnju, potrebu. U Dobroj ženi, ženski lik prolazi kroz određeni proces primanja informacija i utisaka, da bi na kraju doneo jednu racionalnu odluku. A Mara je u nekim godinama kada nema više vremena da počinje nešto ispočetka – izgubila je jedan veliki deo svog života i to postaje njena pozicija, pozicija iz koje taj lik počinje, ide iz emocija, ne iz racija, upoređuje dve junakinje Mirjana i otkriva da sledeće godine snima svoj treći film – prema dramskom tekstu Olge Dimitrijević, Narodna drama, na kojem zajedno sa Bojanom Vuletićem radi na scenariju.

Fali mi da odigram ulogu neke zlice, kaže Mina.

Anicu gledamo u filmu Belo se pere na devedeset.

– Pre filma je posle filma, a posle filma je pre filma i kod nas glumaca ta „igranka bez prestanka“ se nikad ne završava. Želim da najavim jedan projekat koji mi je jako važan, a koji sam radila u maju mesecu u Sloveniji. U pitanju je priča zasnoavna na istoimenom romanu, koji je preveden i u Srbiji, po istinitim događajima žene koja ga je pisala. U pitanju je jako topla priča koju je uradila manjinska koprodukcija, zajedno sa Filmskim centrom Srbije.

SEDAM SATI SUNČEVE SVETLOSTI

Da je maslini potrebno Sedam sati sunčeve svetlosti dnevno izgovara lik koji u predstavi igra Mirjana Karanović, ukazujući na biljku koju njena ćerka drži u kući i ne zaliva je.

– Ta maslina je simbol – to je biljka koja jako dugo živi i raste, a to što se polako suši u tom stanu, nešto je na šta ukazuje moj lik majke Cvete, govoreći svojoj ćerki Sanji, koju igra Anica, da ona ne može tek tako da drži maslinu u kući jer je toj biljki potrebno sedam sati sučeve svetlosti dnevno da bi se održala u životu. Zapravo, ukazujući na maslinu, ona govori ćerki da treba da se otvori prema nečemu što je neko prirodno svetlo, neko isceljujuće svetlo. Sunce je izvor života na Zemljinoj kugli i svima nam je potrebno svetlo da bismo živeli, ne možemo živeti u tami.

Photo credits:

Fotografije: Nemanja Maraš

Garderoba: Dragana Ognjenović

Šminka: Dragan Vurdelja,

Frizura: Taubner

Mesto slikanja: Teatar na Brdu