LANA BASTAŠIĆ INTERVJU: Stvaramo jer imamo želju da nešto traje i da ostavimo neki trag

Kako stvarati dalje kad vam se debitantski roman nađe u najužem izboru za Ninovu nagradu, bude preveden na 20 svetskih jezika, a onda ga kao deo lektire svoje junakinje Keri Bredšo preporuči jedna od najpoznatijih bibliofilki na svetu Sara Džesika Parker? Iako priznaje da je strah od ponovnog uspeha gotovo parališe, književnica, aktivistkinja i borkinja za ljudska prava Lana Bastašić i dalje nezaustavljivo piše. U intervjuu za prvo štampano izdanje BURO. magazina pitamo je kako se nosi sa uspehom i pažnjom, koju ne izazivaju samo njena književna dela nego i društveni angažman, zbog kojeg je nedavno morala da raskine ugovor sa velikom nemačkom izdavačkom kućom jer je odabrala, kako kaže, da ne bude “ni gluva ni slepa na genocid”. 

Lana, kako se nosiš sa pažnjom? Verujem da kao spisateljica ne uživaš toliko u eksponiranju… 

– To je mač sa dve oštrice, jer s jedne strane želiš da knjiga bude uspešna, a s druge ti to pravi probleme u pisanju i stvaranju sledeće knjige. Baš sam nedavno razmišljala o tome, koji je uzrok mojih prokrastinacija, zašto ne pišem više, i shvatila sam da to nije strah od neuspeha, već strah od ponovnog uspeha. Iskreno, umorna sam, a opet, osećam krivicu da to kažem jer sam neizmerno zahvalna što se sve ovo događa. Nisam počela da pišem da bi mi život ovako izgledao, niti sam mislila da će se to desiti. Sada moram da pronađem balans. Prosto, takva je profesija – da bih živela od nje, moram da prihvatam gostovanja i čitanja. Naporno je, ali kada sebi kažem da je to posao, lakše mi je. Ipak, ne želim ni da naškodim svojim knjigama; kada su već objavljene na nekom jeziku, želim da ih ispromovišem. 

Knjiga “Uhvati zeca” živi svoj život već šest godina. Kako danas vidiš njeno putovanje? Da li osećaš da se knjiga “osamostalila”, počela da živi nezavisno od tebe? 

– Meni je drago što se rade predstave i filmovi i što drugi ljudi grade svoju umetnost na osnovu romana koji sam napisala. Trenutno se više bavim promovisanjem prevoda “Mlečnih zuba” na nekoliko jezika, tako da me je dočekala druga knjiga, a opet, imam osećaj da ova prethodna neće da me pusti, što je u redu. Drago mi je da mogu da se fokusiram na nešto drugo. Sa druge strane, srećna sam što nisam radila na nekom instant hitu. Šta god mi pričali, svi stvaramo jer imamo želju da nešto traje i da ostavimo neki trag. 

Koje te teme trenutno inspirišu? 

– Filmovi. Iako nisam posebno vizuelna osoba, shvatila sam da mi je važno da podstičem svoju kreativnost kroz vizuelno. Na primer, poslednjih nekoliko godina razvila sam naviku da više ne pišem u sveske, nego crtam, pravim kolaže, bojim, iako nemam talenta za te stvari. To mi podstiče kreativnost jer je intuitivno. Znam da nije moje, i zato osećam da imam dozvolu da brljam. Mislim da je dobro imati jednu svesku i svaki dan ispuniti jedan list – da li pisanjem, crtanjem, lepljenjem stikera. To je bio savet od jedne druge spisateljice i stvarno je bila u pravu. Trenutno čitam “Brod za Issu” Roberta Perišića. To je toliko divna knjiga i želim da je svi pročitaju. Mislim da bismo svi bili bolji ljudi kada bismo je pročitali. 

Postoje li neka mesta u Beogradu koja posebno voliš? 

– Nisam neko ko mnogo izlazi. Volim da odem u filmoteku i da radim u Narodnoj biblioteci. Obožavam parfimeriju “Sava” i otkrivanje unutrašnjih dvorišta i lepih ulaza. U tome mi je mnogo pomogla prijateljica Maša Seničić, koja toliko poznaje Beograd da imam osećaj da zna svaku zgradu u dušu. Kada sam se preselila ovde 2019. godine, imala sam otklon, činilo mi se preteškim, ali Maša mi je pokazala drugu stranu Beograda. Volim Hajd park i gradsko groblje, koliko god to čudno zvučalo. Obožavam reke, pa mi je posebno drago mesto gde se Sava i Dunav sastaju, i možda sam privrženija Savi. 

Nakon raskida ugovora sa nemačkim izdavačem i odluke da ne budeš “ni slepa ni gluva na genocid”, doživljavaš li svoj angažman političkim ili ljudskim? 

– Za mene je to samo pitanje doslednosti, moralne doslednosti. Ili ćemo biti moralno dosledni, ili sve druge stvari za koje se zalažemo padaju u vodu. Dakle, ja ne mogu da budem glasna feministkinja na Balkanu a da ćutim kada negde ginu žene i deca, ili kada je reč o ženama druge boje kože, druge nacionalnosti, veroispovesti – po meni, to bi bio nedostatak moralne doslednosti. Tako da za mene to nije bila neka velika odluka, već jednostavno praćenje mojih etičkih principa, i čak se ne radi ni o kakvom herojstvu, jer ništa ružno se meni nije desilo. Bio je to logičan korak. Nije postojala druga opcija osim da ispratim stvari do kraja. Sve je politički angažman, a posebno ćutanje i ravnodušnost. Ljudi koji se ne brinu ni o čemu – to je izuzetno političko ponašanje koje ima veliki uticaj. Ideja da se može biti van politike je privilegija koju ima samo nekolicina, dok ih ne dotakne nešto lično. Svi pisci su apolitični dok im bomba ne padne na kuću. Ne volim kada se piscima i umetnicima nameće šta književnost treba da bude. Svako od nas ima pravo da radi ono što želi, ali tvrdnja da je književnost apolitična je zabluda koja dolazi iz duboke privilegije. Ne odvajam život od književnosti, ne fragmentiram svoju ličnost na način “od devet do dva sam spisateljica, od tri do osam sam aktivistkinja”. Sve se prožima i formira jedno drugo. Mislim da se moramo boriti protiv te fragmentacije, jer se inače briga o svetu i društvu delegira nekim ljudima koji su “aktivisti od devet do dva”. Mislim da je književno-akademski elitizam doveo do toga da se književnost odvoji od života, ljudi, sveta, svakodnevice. Elitizam je uvek odlika provincije. To odvajanje visokog i niskog je čisti pretenciozni provincijalizam. 

U “Crvenom koferu” si napisala: “Moj plan je isti već dugo […] hoću da pišem, da putujem, da volim i da zajebavam fašiste.” Da li se to ostvarilo? 

– Ostvaruje se, ali nije to sad neki plan o kome razmišljam, već način mog delovanja i postojanja. Meni je prosto logično da kada primetim fašizam u najrazličitijim oblicima, reagujem. Posebno posle iskustva života u Berlinu, gde sam često bila okružena ljudima koji su navikli da ćute kada se dešava nešto strašno. To su ljudi koji će reći “ne bavim se politikom, ne zanima me”. Meni je moralni imperativ da reagujem, i to mi je često donosilo neprijatne situacije. Moja mama se stalno brine i kaže “ne moraš ti uvek da reaguješ”, ali ja o tome ne razmišljam – prosto ljudski reagujem. Potpuno smo se odvojili od zajednice, opterećeni sobom, što se vidi i u ogromnom broju self-help knjiga. Fokusirani smo samo na lični razvoj, kao da možemo postojati van zajednice. Više nemam taj osećaj komšiluka, osećaj zgrade i komšinice. Više ne pozajmljujemo šećer, a to kasnije znači da ćutimo kada komšija tuče dete. To je ono što me brine i što me motiviše da reagujem, da ne budem deo te tišine. 

Kakvog je sada “ukusa” Berlin? Je li (p)ostao gorak? 

– Imam osećaj kao da sam bila u vezi sa nekim za koga dugo nisam znala da je psihopata. Bila sam ludo zaljubljena u Berlin, mislila da je to grad mog života, a onda su se počele otkrivati njegove različite strane, počele su da se pojavljuju bivše… I dalje imam osećaj slomljenog srca prema tom gradu, meni gradovi mogu slomiti srce više nego ljudi. To je grad u kome sam upoznala najraznovrsniju zajednicu ljudi i tada sam shvatila koliko je beo i neinkluzivan. 

Šta donosi tišina, a šta kritika? 

– Tišina je važna jer živimo u svetu koji je previše bučan. Ali politička i društvena tišina su po meni vrlo problematične. Važno je znati kada progovoriti i o čemu. Treba razlikovati pravu, dobru tišinu od kukavičluka. Verujem u dijalog, da preispitujemo odakle dolaze naše ideje i šta formira naša mišljenja. A što se tiče kritike, nije na meni da pričam o kritici. Verujem u dijalog, u promišljanje, da se zapitamo odakle dolaze neke ideje i šta nam formira mišljenja. Da li je to kritičko razmišljanje ili prosto razmišljanje. 

Gde letuješ i da li si nostalgična kad su mesta u pitanju? 

– Nemam nostalgiju u tom smislu, iako deluje drugačije. Po meni, jugonostalgija je u potpunoj suprotnosti od onoga čemu nas je Jugoslavija učila – od okrenutosti ka sada i ovde i nekom realnom nacionalnom duhu. Šta uraditi da nam bude bolje ovde, a ne gledati unazad. Možda više imam losstalgiju, to je nostalgija za nečim što nije bilo. Kada to povežem sa putovanjima, ja bih volela da odem negde gde nisam bila i vidim šta još nisam videla, mislim da je važno sebe izlagati drugom i drugačijem, tako da me više vuku nova mesta nego neka stara. Zato što sam najveći deo života provela u Banjaluci, više volim reke nego more. Volim kada grad ima vodu, ali više reke, možda zato što teku. 

Jesi li si nostalgična i po pitanju muzike? 

– Volim da skupljam ploče, uglavnom džez. Potrebna mi je muzika bez teksta dok pišem jer najbolje stvaram uz nju. Muzika mora biti pametna, ne u elitističkom smislu, već da ima narativ i da nije repetitivna. Dozvoljavam sebi krajnosti – jedan dan Bili Holidej, drugi Bili Ajliš. 

Živela si u mnogo gradova i bila okružena različitim jezicima. Možemo li da volimo na jeziku koji nije maternji? 

– Verujem da možemo. Ne mislim da smo mi – mi samo na jednom jeziku. To su različiti delovi nas samih, ali ne mislim da smo manje mi zbog toga. Na maternjem jeziku može da se izrazi ono neizrecivo, ali strani jezici pružaju mogućnost da se popravimo, da budemo bolji. Za pronalaženje neutralnog terena, kada osobe ne govore isti jezik, strani jezik je zanimljiv. Zapitam se šta će da ostane od nas kada se nađemo na neutralnom terenu. Možda to nismo sasvim mi, ali možda će to biti neki bolji ljudi. Volela sam na stranim jezicima i na svom, i sve su to bile različite ljubavi. 

Kakav je tvoj stav prema jeziku kao alatu i sredstvu izražavanja? 

– Meni je žao što se jezik povezuje sa nacijom. Jezik je stariji od ideje nacije i države. Ime moje države menjalo se mnogo puta, ali jezik je tu. On se isto menja, ali ima svoju putanju. Moj jezik je miks svega i to mi daje više alata za izražavanje. Mnogo mi je važan odnos prema jeziku da bih ga svela samo na naciju. 

Koji stereotipi te prate? Da li si nekad bila “baklava, Bregović” Lana? 

– To se često dešava vani. Ljudima je lakše da te smeste u neku kategoriju. Važno je da sami od sebe ne pravimo folklor i da zahtevamo učešće u globalnom dijalogu, da ne pristajemo na dodeljenu ulogu. Baklavu volim i da pravim i da jedem, ali mi smo mnogo više od toga. Često naši događaji u dijaspori imaju momenat performansa za druge, a za naše ljude u dijaspori hrane neku besmislenu jugonostalgiju. Kada pokušaš da izađeš iz toga, stvara se problem jer ne pripadaš nijednom taboru. 

Koje je boje Balkan? 

– Meni je Balkan nekako šaren. Drugačiji nego junakinji iz moje knjige. Ona ga posmatra mračnije, mada ona ima i drugi odnos prema Balkanu. Što sam starija, to mi je šareniji, jer uviđam i razlike i lepote i mnogo manje osuđujem. Kad sam bila mala, mnogo sam osuđivala, sada se više trudim da razumem. Iako se potpuno razlikujemo politički, verski i kulturno, trudim se da vidim gde je naša zajednička partija, ono što nam je ljudsko, e tu onda dolaze boje do izražaja. Stvarno verujem da ako prilaziš ljudima bez predrasuda, svako može nečemu da te nauči.  

Fotografije: Maša Seničić

BURO. magazin je potpuno besplatan i svoj primerak možete preuzeti na nekoj od sledećih lokacija u Beogradu: Poslastičarnica Fini, Svetozara Miletića 7, Dorćol, Mutapova 21, Vračar; Smokvica Kralja Petra 73, Gospodar Jovanova 45; Valentina i Karanfil, Gospodar Jevremova 6; Bistro Grad Hometown food, Uzun Mirkova 5; Zaokret, Cetinjska 15; Kafeterija d59b, Kralja Petra 70; Jasmin a Maslina, Narodnog fronta 21b, Novi Sad; Saša bar, Gospodar Jevremova 40; Iva New Balkan Cuisine, Kneginje Ljubice 11; Tisa New Balkan Cuisine, Bulevar kralja Aleksandra 129; Pietra Pizzeria & Cocktail Bar, Kumanovska 6; Pietra Pizza & Cucina West 65, Omladinskih brigada 86e; La Boulangerie, Kneza Miloša 50; Mehurić champagne & bar, Palilulska pijaca, Ilije Garasanina 5a; June cafe, Gospodar Jevremova 25; Sloj bistro & bakery, Gospodar Jevremova 9; Vinoteka Decanter, Hercegovačka 17; Puter bistro, Njegoševa 82; JAVA Coffe, Andre Nikolića 7; Distante, Uzun Mirkova 8, Distante Galerija shopping centar; Monologue concept, Venizelosova 33e; Koncept45, Kralja Petra 45; Fratelli e Amici, Uzun Mirkova 4; Ušće shopping centar; NICOLAS Concept Store, Uzun Mirkova 8, Galerija shopping Centar; Maja Stanišić Hairstyle Expert, Kralja Petra 61; Haos Community Space Artklasa, Dunavski kej 48; Square Nine Hotel, Studentski trg 9; Mandala Wellbeing Collective, Skenderbegova 14; Pastis, Strahinjića Bana 52b; Ars medica, Trg Nikole Pašića 8.