– „Znaš li?“
-“Znam“.
Sporazumevanje u kratkim rečenicama je privilegija pravih prijatelja. Razumevanje pogledom. Spasonosna seansa zajedničkog ćutanja. Lekovita i tako „rečita“. Sadržajnija od najrazličitijih ispraznih monologa. Efektnija od burne diskusije. Reči su u njoj izrečene i bez izgovaranja. Bez puštanja u etar. Jednostavno se podrazumevaju. Nemo su prisutne.
Sačekao sam Andreja ispred restorana na Topličinom vencu. Znao sam da će doći trenutak kada ću morati negde da ga „sačekam“ i, odmah zatim, ispratim dalje. Tog dana je imao let za Prag. Dugo je odlagao turističku posetu gradu u kome je već nekoliko godina živela njegova sestra. Bila mi je jasna pozadina tog odlaganja. Nije bilo teško hamletovsko, a možda i jeste. Nešto je i tu moralo biti ubijeno. Samo ne u drugome, već u sebi. Bio sam uveren da nikada neće otići, a da ukoliko se to ipak desi, da će biti zauvek. Da će spakovati i zimske i letnje stvari. Da će svoju kućnu biblioteku preneti kod mene dok ne nađe način da i nju transportuje. Da će taj odlazak zapravo biti – prelazak Rubikona. Veliki prasak. Ono odlagano – „Dosta!“. Ne pobuna, već revolucija.
Znao sam da će doći trenutak kada ću morati negde da ga „sačekam“ i, odmah zatim, ispratim dalje. Tog dana je imao let za Prag.
Od prvog osnovne smo sedeli u istoj klupi. Rasli smo u istom gradu. Nakon završenih studija ja sam zauvek rekao zbogom ušuškanom dremežu provincije. Već tada sam znao da je fatalan. Da je uspavljivanje koje nudi trajno. Da usporava inetelekt. Da usađuje navike. Da te vremenom u svakom smislu „usitni“. Da ti ne dozvoljava da se širiš. Štrčiš. Ne uklapaš. Živiš sopstveni život. Da si uvek na pozornici pred publikom koja retko aplaudira, ali obožava da sudi. Da si primoran da učestvuješ u šou programu bez mogućnosti da osvojiš nagradu. Da je Balzak sto posto bio u pravu. Nagrada je, na kraju, to što si preživeo. Znao sam da moj tihi, ali vrlo borbeni i žustri drugar nikada nije bio stvoren za tu modlu. Kada mi je, nakon što je, kao jedan od najboljih studenata u klasi, diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu rekao da mora da se vrati, propratio je ovu informaciju stidljivim pitanjem.: „Znaš?“. „Znam“, odgovorio sam.
Balzak je sto posto bio u pravu. Nagrada je, na kraju, to što si preživeo.
Ponekad sam se stideo što su moji roditelji tako nonšalantni. Druga deca su maštala da im moja majka barem na jedan dan zameni njihovu i da na taj način dosadne štrudle sa makom, koje dobijaju u svojoj kući „trampe“ za ludu vožnju do susednog grada na sladoled. Ja sam ponekad želeo rumenu, debeljuškastu mamu, koja se budi pre prvih petlova i koja miriše na povrće i slatko od trešanja. Uvek ti je ono drugo intersantnije. Andrejeva je bila baš takva. Stalno sa rukama u testu ili u vodi ili u nadevu za pitu. Svojom kilažom potpuno dosledna sopstvenoj slepoj ljubavi prema kulinarstvu. Razdragana i tako obična. Uvek ista. Ne odustaje od kroja svoje suknje, kao ni od navike da te uštine za obraz i pita za roditelje. Čak i ako si juče dolazio. Da ti bez pitanja servira domaći sok „na razblaživanje“ i odseče ogromno parče kolača koji se našao na njenom dnevnom meniju. A mora da ga bude. U starim nukleusnim zajednicama svi se pridržavaju usvojenog poretka koji se nasleđuje. Ne tolerišu bilo kakav iskorak iz zadatih okvira. Ne zato što su suviše strogi, već zbog toga što ga ne razumeju.
Ja sam ponekad želeo rumenu, debeljuškastu mamu, koja se budi pre prvih petlova i koja miriše na povrće i slatko od trešanja.
Kada je Andrej poželeo da se odseli od svojih roditelja bili su smrtno uvređeni. Do te mere da je to nedvosmisleno obuhvatalo i nabacivanje krivice. Jer, ko će sada brinuti o njima? Sada, kada su stari i nemoćni. Sada kada su mu dali sve. Sada kada je njihova uloga okončana. Kada su nepotrebni. A tako je mnogo prostorija u njihovoj velikoj kući. Pa, zar sprat nije idealan za Andreja i njegovu buduću suprugu? Uostalom, zar sada, nakon zavšenog stažiranja, nije idelano vreme da se oženi. To je ono što „prirodno“ dolazi sledeće. Život se, po uverenju ove vrste ljudi, mora odrađivati, izvršavati po regulama iz, ne znam već kojih, vremena. Nebitno odakle ona datiraju, za Andrejeve roditelje ona su bila jedina moguća. Kada im je saopštio da nema nameru da se ženi barem još jedno „pola decenije“ ne bi li se odmorio posle napornih studija, tokom kojih, to vam je već jasno, nije „smelo“ doći do bilo kakvog predaha, mislili su da ga je obuzeo neki zao demon. Ubzo zatim se njegova majka razbolela. Vrlo ozbiljno. Sestra se već odselila u Prag sa tadašnjim dečkom, a sada suprugom, ne mareći za njihovo apelovanje da su studije pametniji izbor. Razmišljajući danas o ovoj vrsti složenih porodičnih odnosa zaključujem da sreća zaista prati hrabre. One koji imaju petlju da kažu „ne“, čak i kada svet oko njih ruši. Kada svi okolo padaju u nesvest, čude se, negoduju, prete. Čovek mora da zaštiti sopstveno pravo na izbor. Svako odlaganje znači odumiranje. I uvek je kasnije još teže. Izlazeći u susret željama drugih, ma šta oni za vas predstavljali, vi im ustvari ulivate uverenje da su u pravu. Da vi zapravo grešite. Dozvoljavate im da biraju umesto vas. Da kroz vaš život žive svoj. A onda kada napokon izgovorite „Dosta!“ sve je mnogo bolnije. Danas, par godina nakon što sam ispratio svog prijatelja da sabere misli na prelepom srednjevekovnom Karlovom mostu, on se još nije čuo sa roditeljima. Njegova sestra je već mesec dana nakon odlaska svaki drugi dan cvrkutala sa mamom preko telefona.
Čovek mora da zaštiti sopstveno pravo na izbor. Svako odlaganje znači odumiranje. I uvek je kasnije još teže.
Rad u provincijskom Domu zdravlja za Andreja je bio noćna mora. Naravno, da je i na to bio primoran. Situacija je, priznajem, po malo i komična. Pacijenti su mahom bili stanovnici okolnih sela. Zamislite samo sve te reume, išijase, ukočene babe koje ipak imaju dovoljno snage i elana da vam svojim jezikom prepričaju kako im se ta nesreća „u sred bašte“ dogodila. Pa, tek komšije koje su se obračunavale sekirama, jer su grane hrasta iz dvorišta prvog prešle u dvorište drugog. Mogućnost za profesionalno usvršavanje nikakva. Za napredovanje, nezamisliva. Samo rascopane lobanje. I nadobudne medicinske sestre sa plastičnim lončićima za kafu, lakom za nokte nepodnošljivog kolorita i logorejom. Sa sopstvenom hijerarhijom i pravilnikom. Jer, „možda si ti doktor, ali ja sam ovde duže od tebe“. „Znaš?“, pitao me je nakon celovečernjeg prepričavanja ovih nadrealnih situacija uz puno smeha i gorčine. „Znam“, odgovorio sam.
Rad u provincijskom Domu zdravlja za Andreja je bio noćna mora. Naravno, da je i na to bio primoran. Situacija je, priznajem, po malo i komična
Nisam mogao da zamislim šta još može da mu se dogodi. Divio sam se njegovom strpljenju kada mu susedi u dva ujutru zvone na vrata jer im je dete progutalo kliker. Sve je to očekivano u malom mestu. Pripadate svima osim sebi. Svi na vas polažu pravo. Teško bi mi bilo samo da pozdravim trideset ljudi koje sretnem na putu do posla, a kamoli nešto više od toga. Ali, on je imao snage. Predano je brinuo o roditeljima. Koristio sosptvene veze da im zakaže preglede kod najboljih stručnjaka. Kontaktirao je svoje profesore jer je kod njih ima carte blanche. Ipak, u njihovim očima on još uvek nije bio oformljen čovek. Mozaik malograđanskog trivijalnog koncepta sreće nije bio sklopljen. Nedostajalo im je unuče, koje bi „unelo tako puno radosti u kuću“. Poruka je bila – „vreme je da se za to pobrineš“. Pročitano između redova, za mene to ne znači ništa drugo do – „dosadno nam je, nismo dovoljno zabavni sami sebi, na tebi je da to promeniš“. Po prvi put, video sam tako puno surovosti utkane u tradicionalne regule življenja. U nepodnošljivo licemerje i nazivanje stvari pogrešnim imenom. U paklenu sebičnost. Osećao sam da će Andrej izbarti „pakovanje“, a ne žučne svađe koje može da smiri samo brzo „priženjivanje“ sa prvom curicom iz komšiluka. Dečko jednostavno nije imao inspiraciju ni za najobičniju vezu. Imao je utisak da samo prisustvuje sopstvenom životu. Kada mu se jednog popdneva desila scena provodadžisanja, koja jedino može da se zamisli u lirskim narodnim pesmama iz usmene predaje znao sam da je kraj. Znate ono „stari posedali okolo, a mladi u sredinu“. Slične stvari dešavaju se mladim ljudima bilo gde i bilo kad samo je ikonografija drugačija. Zapravo je ona jedina preživela blagu modernizaciju, ali pritisci su isti. Stereotipi ne umiru nikada i ma koliko se trudili da ih izbegnemo srešćemo ih i u srcu velegrada i u palanačkom Domu zdravlja. Određeni kompromisi su stvar zrelosti i odgovornosti, osim kompromisa sa sosptvenim životom. Ustao sam ranije tog dana da ga sačekam odmoran. Dugo smo ćutali i sporo otpijali kafu. U stvari, sve mi je rekao. „Znam, stavrno znam i divim ti se, jer nikada nije kasno da se uspravno hoda po zemlji.“
ZNAM ZNAM ZNAM ZNAM ZNAM ZNAM ZNAM ZNAM ZNAM